FELJTON - NESPORAZUMI BEČA I SRBA U TUMAČENJE PRIVILEGIJA: Mojsije Petrović je poslanicom pozivao roditelje da šalju svoju decu u Karlovce

Trebalo je da se krene od jedne slovensko-latinske škole u kojoj bi nastavni jezik bio narodni, a cilj nastave dobro savladavanje latinskog jezika i u skladu sa tim Maksim Suvorov je u Karlovcima 1. oktobra 1726. otvorio školu, iako je imao svega sedam učenika.

Smatrajući da će mu Beograd pružiti bolje uslove za rad, napustio je Karlovce i 2. februara 1727. otvorio školu u Beogradu. Kako je ovde naišao na nerazumevanje pridvornih monaha, čijoj netrpeljivosti je i sam doprineo, prvi pokušaji da organizuje nastavu prošli su sa slabim rezultatima. Mojsije Petrović je bio nezadovoljan Suvorovljevim radom, ali je shvatao da krivica nije samo njegova, nego odgovornost snosi i sredina u koju je došao. Zato je uputio poslanicu obaveštavajući vernike i episkope o otvaranju srednjih škola - slovenske, latinske i grčke. Roditelje je pozivao da u Sremske Karlovce pošalju svoju decu, za koju je decembra 1727. ponovo otvorena Suvorovljeva škola.

SUVOROVLjEVA škola je imala četiri klase po ugledu na niže Gimnazije u Ugarskoj - prvu pripremnu (klasa bukvaraca) i tri gramatikalne. Dok je Petar Suvorov predavao u pripremnom razredu, Maksim je početkom 1728. nastavu držao u prvoj gramatikalnoj klasi.

Iako je u ovoj školi trebalo da se uči latinski jezik, najpre je nastava držana iz slovenske gramatike, na osnovu pojednostavljenog dela Meletija Smotrickog (1577-1633) Slovenska gramatika sa tačnom sintaksom iz 1619. Posle godinu i po dana, juna 1729, Maksim je počeo da predaje latinski jezik. Te godine je njegov brat Petar otišao u Arad kod episkopa Vikentija Jovanovića i tu otvorio školu po ugledu na Karlovačku. Pošto je ostao bez bratovljeve pomoći Maksim je među učenicima izabrao trojicu pomoćnika, za pripremni razred, slovensku i latinsku gramatiku. Prepuštanje nastave latinskog jezika pomoćniku pokazalo je nedovoljnu Maksimovu posvećenost obrazovnom procesu. On nije bio zadovoljan platom jer mu ona obećana iz Rusije nije stigla sve do 1731. ali mu je za to vreme mitropolit isplatio dugove i davao mu godišnje iz sopstvenih sredstava 200 forinti. Stanje je bilo podnošljivo dok je Mojsije Petrović bio živ, ali kada je on umro Suvorov se suočio sa velikim nezadovoljstvom episkopata. Pretio je Saboru koji je birao novog mitropolita da će odati da je on ruski podanik, što je Mojsije Petrović želeo da sakrije, pa se javio još veći otpor ka njemu. Suvorov je ostao u Sremskim Karlovcima još neko vreme, ali se više ovde nije bavio prosvetom.

JERARHIJA i narodni prvaci su podrazumevali da se važenje Privilegija širi na sve novoosvojene teritorije, posebno s obzirom da su tokom rata 1716-1718. osvojene teritorije sa pravoslavnim srpskim i rumunskim stanovništvom. Srbi su na osnovu teksta samih Privilegija smatrali da važe u novoosvojenim krajevima jer je u njima eksplicitno navedeno da one važe u Srbiji (Rascia) odnosno svuda gde Srbi žive pod carskom vlašću (ubi de facto existunt). Uz to smatrali su da je car potvrđujući Mojsija Petrovića 1718. potvrdio i Privilegije za novoosvojene krajeve, iako su pomeni Privilegija u potvrdama neprecizni, što je ostavljalo prostora za drugačije tumačenje. Kada se pojavio problem u vezi sa privilegijalnim pravima videlo se da Privilegije nisu de facto proširene na Srbiju i Banat. U Srbiji je već 1718/1719. od sveštenstva  skupljan desetak, zbog čega je arhiepiskop Mojsije tražio od Vikentija Popovića prepise Privilegija. Sam Petrović je doprineo gubitku jednog privilegijalnog prava da bi bio uveden u tron. Intronizacija je najavljena decembra 1718. ali se potom čekalo da Petrović prihvati uniju. Kako do toga nije došlo traženo je da prihvati trojnu kandidaturu kao model izbora vladika. Na ovo je pristao decembra 1719. i u maju 1720. je uveden u tron, a kada je njegova jurisdikcija proširena na Banat i Malu Vlašku, na njih je proširena praksa trojne kandidature.

BEZ OBZIRA na ustupke arhiepiskop Mojsije se ponašao kao da Privilegije važe u svim oblastima njegove jurisdikcije. Žalbe je pisao u skladu sa njima, između ostalog i zahteve da mu se prepusti imovina umrlih bez testamenta i naslednika, dok je Neoakvistička komisija pokušavala da shvati na osnovu čega to zahteva. Ovakvi i slični događaji su povećavali broj sporova sa Beogradskom administracijom i katoličkom crkvom u Srbiji. Krajem 1723. Petrović je tražio da se sve reši na osnovu Privilegija, a Administracija je predlog poslala u Beč, odakle je Dvorski ratni savet tražio da mitropolit podnese na uvid prepis Privilegija, da bi proverili da li ima razlike u njihovom tumačenju između Administracije, Dvorskog ratnog saveta i mitropolita. Kada je Petrović ovo učinio na dvoru je konstatovano da Privilegije eksplicitno važe samo za prostor Ugarske, u čiji sastav nisu ulazili Srbija i Banat, tj. da važe samo u Karlovačkoj arhiepiskopiji. Zato je odlučeno da se prošire i na novoosvojene krajeve, ali u suženom (protumačenom) obliku. U njima su svoje mesto našli saveti koje je Leopold Kolonič ranije davao carevima.

CAR Karlo VI je mogao ovo da učini koristeći se rezervišućom klauzulom odnosno pravom koje mu je garantovalo mogućnost da menja Privilegije, ali je prvo zahtevano da Beogradska administracija da mišljenje o svemu. U Beču je 1724. formulisano devet tačaka kojima su protumačene Privilegije. Srbi su ih zvali „opakih devet punktova“.

Njihova primena je odlagana, ali su događaji na Saboru 1726, kada su poslanici za prvojerarha obe arhiepiskopije izabrali Mojsija Petrovića, bili kap koja je prelila strpljenje i vladar je naredio da se pokaže kako su arhiepiskopije i dalje odvojene i 12. aprila 1727.godine na osnovu devet tačaka iz 1724. doneo Deklaratoriju sužavajući i precizirajući privilegijalna prava.

Mojsije Petrović nije znao šta se nalazi u Deklaratoriji i misleći da se radi o aktu kojim se Privilegije šire na Beogradsku arhiepiskopiju, prihvatio ju je. Usledila je žustra reakcija iz Karlovaca u kojima se u junu 1727. skupilo jedanaest predstavnika tri staleža, među kojima su bili i neki opštenarodni tutori izabrani prethodne godine. Oni su kritikovali Petrovića što je prihvatio Deklaratoriju opominjući ga da ako to bude činio u buduće neće ga više priznavati za arhiepiskopa. Potom je Sabor na čijem je zasedanju u Karlovcima bilo 98 poslanika razmatrao nastali problem, iako ovaj skup car nije dozvolio. Mojsije Petrović je bio na njemu, ali nije učestvovao u raspravama, nije se ni potpisao na saborski zaključak, mada ga je pred carem branio.

RENOVIRANjE STARE ŠKOLE

KADA  je u Sremskim Karlovcima 1726. ponovo otvorena Suvorovljeva škola  situacija je bila puno bolja nego prethodne godine  jer je mitropolit po povratku iz Beča kupio jednu kuću za školsku zgradu, dok je stara škola proširena i renovirana. Istovremeno, deo prostorija u Mitropolijskom dvoru namenjen je za učenički internat, dok su ona deca koja nisu živela u njemu smeštena po privatnim kućama.

SUTRA: ČVRST SRPSKI OTPOR ZAHTEVIMA IZ BEČA