FELJTON - POKUŠAJI DA SRBI OSTANU BEZ DUHOVNOG POGLAVARA: Pećka patrijaršija se odvojila od onog dela koji je bio u Habzburškoj monarhiji

Uticaj Arsenija III među episkopima koji su ostali u Osmanskom carstvu vremenom je slabio, dok je Kalinikov jačao, iako je postavljen na nekanonski način. To ga nije omelo da pokaže svoju versku ispravnost, da štiti crkvu, trpi progone, zatvaranja i razne ucene lokalnih paša. Ovo je bilo poznato Arseniju III, kao i činjenica da je do poremećaja kanonskih odnosa došlo 1690/1691. de facto odvajanjem od Pećke patrijaršije onog dela crkve koji je bio u Habzburškoj monarhiji.

Tri godine kasnije (1705) Arsenije III je tražio pomoć od jerusalimskog patrijarha Dositeja II Notarisa (1669-1707) koji je u to vreme među pravoslavnim patrijarsima bio najbolji poznavalac kanonskih odnosa, sa velikim iskustvom u borbi za zaštitu pravoslavne crkve. Često je boravio na Balkanu i dobro poznavao sve verske, etničke i političke odnose na njemu. Glavno Crnojevićevo pitanje je bilo: Kako da se postavi prema činjenici da se u Peći nalazi nekanonski postavljen patrijarh Kalinik I?  U konsultovanju sa carigradskim patrijarhom Gavrilom III (1702-1707) i episkopima Carigradske patrijaršije, Dositej II mu je odgovorio da se potčini pećkom prvojerarhu bez obzira na način njegovog postavljanja. Istovremeno savetovao ga je da Kaliniku I potčini sve pravoslavne eparhije u Habzburškoj monarhiji i nikako ne ostavlja svog naslednika u njoj, nego da episkopi pod vlašću Beča budu u istom odnosu prema pećkom patrijarhu kao i srpski episkopi u Osmanskom carstvu. Insistirao je da episkope iz Habzburške monarhije posvećuje pećki patrijarh ili da ih eventualno izaberu Srbi iz Monarhije, a da im potom pećki patrijarh daje dozvolu za posvećenje. Bilo je jasno da patrijarsi Dositej II i Gavrilo III ne odobravaju ni postojanje autonomnog dela Pećke patrijaršije u Habzburškoj monarhiji što nije bilo u skladu sa politikom države u kojoj je živeo Arsenije III. Jerusalimski i carigradski patrijarh su pri tome tražili da episkopi iz Habzburške monarhije daju pomoć pećkom patrijarhu, kao vid duhovne zavisnosti. Patrijarh Dositej II je pravdao svoje stavove prošlošću Marčanske i Erdeljske eparhije koje su, po njemu, bile samostalne i zato su lako pounijaćene, što se ne bi desilo da su bili u sastavu Pećke ili neke druge patrijaršije.

PRED samu smrt patrijarh Arsenije III je prihvatio kao zakonitog patrijarha Kalinika I. U kontekstu toga bi trebalo razumeti i obraćanje Srba iz Budima, Pešte i Sentandreje, Isaiji Đakoviću 1. januara 1707. kao „episkopu jenopoljskom i egzarhu prestola pećkog“ za kojeg se nadaju da će naslediti Arsenija III. Nadu u to je iskazao i car Jozef I kada ga je pred kraj patrijarhovog života, 27. oktobra 1706. imenovao svojim tajnim savetnikom, titulišući ga mitropolitom Srba, Rusina i Rumuna u Habzburškoj monarhiji.

Patrijarhova smrt označila je početak nadmetanja za njegov tron i rešavanje kanonskih odnosa sa Pećkom patrijaršijom, što nije promaklo ni kardinalu Leopoldu Koloniču iako je za samo dva meseca nadživeo Arsenija III. Na samrtničkoj postelji davao je uputstva svom ispovedniku, jezuiti Gavrilu Hevenešiju, kakav stav treba zauzeti prema pravoslavcima, a sam Heveneši je u smrti patrijarha video zgodnu priliku za unijaćenje. Po njemu nije trebalo ni birati patrijarhovog naslednika, nego Srbe ostaviti bez duhovnog poglavara, jer će vremenom svi episkopi umreti. To je trebalo da olakša unijaćenje i na kraju dovede do ukidanja Privilegija. Smatrao je da se na ovo neće čekati dugo jer je srpska crkva u teškom stanju zbog smanjenog broja episkopa - Jefrem Janković Tetovac je bio u Rusiji iz koje se nije očekivao njegov povratak, ako to i pokuša Heveneši je predlagao da ga ne puste u Monarhiju, Stefan Metohijac je bio star, a Sofronije Podgoričanin još uvek nije potvrđen u episkopskom zvanju. Jedina realna opasnost po Hevenešiju dolazila je od Isaije Đakovića stuba pravoslavne crkve pod Habzburgovcima, koji je morao biti uklonjen. Heveneši je znao da Đaković već poziva ugledne Srbe u Beč kako bi ga izabrali za arhiepiskopa i zato je tražio od vladara da to spreči i nikako ne dozvoli da u Beč dođu episkopi iz Mletačke republike i Osmanskog carstva. Iako ovako nešto nije bilo ni realno, savetovao je vladara da odluku o odlaganju Sabora pravda Rakocijevim ustankom sve dok pravoslavne eparhije ne budu popunjene unijatskim vladikama.

HEVENEŠIJEV predlog je bio suviše radikalan i car ga nije prihvatio. Srbi su u to vreme ratovali za njega tako da nije bilo do- bro donositi odluke koje bi mogle pokolebati njihovu vernost. Dok je Koloničev ispovednik pleo svoje mreže protiv pravoslavaca, među srpskim episkopima su se izdvojila dvojica koji bi mogli naslediti Arsenija III - Stefan Metohijac i Isaija Đaković. Obojica su pokušala da brzo obezbede svoj izbor. Ohrabren preporukom Srba iz Budimske eparhije da nastavi u Beču da radi započete poslove pod patrijarhom, Đaković ih je 20. novembra 1706. pozvao da pošalju izaslanike u Beč, koji bi dolazeći u prestonicu posetili vojne logore i tu obavestili hadži Mojsija Raškovića i druge komandante gde su se i zašto uputili, kako bi i oni krenuli sa njima. Oni koji to ne bi mogli trebalo bi da na jedan prazan papir stave svoje potpise i pečate ili da na papir bude napisano sve sem imena budućeg prvojerarha, što će biti urađeno posle izbora u Beču. Nema sumnje da je Isaija tu video svoje ime. Poziv uglednim Srbima da dođu u Beč radi izbora prvojerarha je bio iracionalan, jer u ratno vreme nije bilo lako da se okupe u Sremu. Đaković je već bio u Beču, a u okolini su se nalazili vojni komandanti ili ugledni Peštanci, Budimci i Sentandrejci.

Dok je Đaković spremao izbor u Beču Stefan Metohijac je prilikom patrijarhove sahrane 5. decembra 1706. izvikan za njegovog naslednika. Odmah je za to pokušao da obezbedi potvrdu u Beču, ali kako izbor nije bio legitiman, jer nije obavljen na Saboru, niti su mu prisustvovali svi episkopi, a time nisu bili u obavezi ni da ga prihvate, car ga nije potvrdio. Nesumnjivo je takvoj odluci doprineo i Isaija Đaković. Metohijčev izbor nije bio dovoljno važan ni savremenicima. Većina onih koji pominju patrijarhovu sahranu u svojim pismima ne pominju izbor njegovog naslednika, što kao događaj ne bi propustili da su mu pridavali važnost. Isaija Đaković je kao i Metohijac, nastojao da obezbedi svoj izbor bez pravog Sabora. Za to je u početku imao podršku Srba iz nekadašnje patrijarhove okoline, iz Budima, Pešte i Sentandreje, čiji se glas čuo najdalje u srpstvu i koji su bili prva srpska elita tada, ali i u decenijama koje su dolazile.

PONIŠTENjE NASLEDNIKA

NA SABORU u Sentandreji je 1702. Arsenije III za naslednika je odredio mitropolita Stefana Metohijca i poslao egzarha u Carigrad da traži potvrdu ove odluke. Tim potezom je pokazao da se nije mirio sa postavljanjem patrijarha Kalinika I, ua čelnika Peške patrijrđije,  da ga nije priznavao i da je želeo da u Habzburškoj monarhiji organizuje autokefalnu crkvu, ali je sve tada preduzete korake anulirao car Leopold I koji je poništio izbor Stefana Metohijca .

SUTRA: STRADANjE SRPSKOG ŽIVLjA U AUSTRISKO – OSMANSKOM RATU