FELJTON - NOVI CAR JOZEF I OSPORAVA VLASNIŠTVO SRPSKE CRKVA:

Carske trupe u Ugarskoj s proleća 1703. nisu bile brojne, jer je u toku bio za Habzburgovce daleko značajniji vojni sukob - Rat za špansko nasleđe (1701-1714). Srbi su u to vreme u Ugarskoj činili oko 25% caru odanih trupa i to je presudilo da car ponovo pokaže naklonost ka njima. Odmah je naređeno strogo poštovanje Privilegija i smanjivanje verskih pritisaka.

Na početku ustanka došlo je do savetovanja među starešinama i patrijarhom, na kojem je rešeno da i pored brojnih poziva da pređu na stranu ustanika (kuruca), ostanu verni caru. Srbi su se zajedno sa carskim trupama borili na gotovo svim ratištima protiv Rakocija, dostavljali namirnice blokiranim tvrđavama, bili prethodnica jačim jedinica i obavljali uhođenje neprijateljskog terena. Tokom narednih osam godina istakli su se brojni komandanti, najviše Jovan Popović-Tekelija, Vulin Ilić, hadži Mojsije Rašković, Sekula Vitković i podvojvoda Jovan Monasterlija (| 1706).

Zajedno sa carskom vojskom 1703. kod Segedina su sprečili upad kuruca u Bačku. Borili su se oko Pečuja, gde su zbog ranijih progona svoje oružje okretali i protiv katoličkih misionara i sveštenika. Doživeli su teška stradanja 1704. i 1705. u Bačkoj koju su opustošili kuruci ubijajući Srbe i po zbegovima u močvarama. Tokom 1705. i 1706. stradali su na prostoru županija Baranja, Tolna i Šomođ, tako da one više nisu nazivane Srpskom zemljom. I pored ovakvih izazova Srbi su činili trećinu carskih trupa u Bici kod Trenčina (1708) kada je zadat najteži udarac Rakociju.

TOKOM  Rakocijevog pokreta postojala je velika suprotnost između stava koji su prema Srbima zauzeli kardinal Leopold Kolonič i Dvorska komora, s jedne strane i Dvorski ratni savet, sa druge. Kolonič i Komora su tražili da se ograniči uticaj patrijarha, a Dvorski ratni savet je kritikovao katolički prozelitizam. Patrijarh i episkop Isaija Đaković su znali da naklonost Dvorskog ratnog saveza dolazi zbog angažovanja srpskih vojnika protiv Rakocijevog ustanka i to su koristili već prilikom audijencija kod cara novembra 1703. kada im je vladar obećao poštovanje Privilegija, a po potpisivanju mira da će odrediti mesta za srpsko naseljavanje.

Znatno ozbiljniju akciju patrijarh i vladika Isaija su pokrenuli posle smrti cara Leopolda I (5. maj 1705), kada su od novog vladara, Jozefa I, tražili da potvrdi Privilegije. On ih je 24. februara 1706. uopšteno potvrdio, ali je patrijarh smatrao da se prava moraju pojedinačno navesti i zato se ponovo obratio caru. Arsenije III je u 24 tačke pobrojao sve što je dobijeno od cara Leopolda I, šta je i na koji način prekršeno i šta se zbog toga zahteva od novog vladara. Tražio je da se izvrši konačno preseljavanje Srba u Slavoniju, Srem, Kumansko i Đulinsko polje i Aradski distrikt, do Halmađa i da se pravoslavci ne nazivaju šizmaticima nego članovima istočne crkve grčkog obreda. Želeo je i da mu car dozvoli da pre smrti zajedno sa narodom i klerom izabere svog naslednika.

Uz to je tražio da može bez carske potvrde postavljati i svetovne zvaničnike, ne samo crkve- ne, jer Srbi ne treba da zavise od katoličkih političkih vlasti. Po- novo je tražio desetak koji bi skupljali sveštenici. Svi duhovnici koji prihvate uniju su morali biti proterani i na njih se više ne bi odnosile Privilegije. Za sebe i episkope je zahtevao da slobodno mogu sazivati Sabore i bez dozvole ići u Beč, da mogu osnovati škole, štamparije i druge ustanove, kao i da Srbi mogu pohađati katoličke obrazovne ustanove bez zahteva za njihovim preveravanjem. Traženo je da pri Ugarskoj dvorskoj kancelariji budu postavljena dva Srbina koja bi brinula o poštovanju Privilegija i da Srbi budu uključeni u pregovore sa Rakocijem. Pošto prava srpskih plemića i oficira u Ugarskoj nisu priznata traženo je da to bude ispravljeno. Među zahtevima našli su se i pojedini koji su se ticali trgovaca i njihovih monopola.

ZAHTEV patrijarha Arsenija III je u martu 1706. predat nadležnim institucijama - Tajnoj carskoj kancelariji, Dvorskoj komori, Dvor- skom ratnom savetu i kardinalu Leopoldu Koloniču. Od svih je za budućnost najznačajnije bilo mišljenje kardinala. On ne samo da je ograničavao pojedina prava nego je negirao da je Privilegijama Sr- bima garantovana verska sloboda, smatrajući da je potrebno da se one podnesu na razmatranje jednoj komisiji, a da car ima pravo ne samo da ih ne potvrdi u celosti, već i trajno ukine.

Srbima se, po njemu, može privremeno dozvoliti upotreba julijanskog kalendara, car ih mora u verskom smislu zaštititi, ali se nikako ne sme sprečavati prelazak na uniju ili katoličanstvo. Smatrao je da se pravo slobodnog izbora patrijarhovog naslednika ne sme dozvoliti ali i da sveštenici ne bi trebalo da plaćaju desetak u skladu sa imunitetima koje imaju i katolici. Patrijarh ne bi smeo da ima bilo kakvu svetovnu jurisdikciju, čak ni nad sveštenicima. Kaducitet, takođe, nije smeo da uživa, jer ga nema ni katolička crkva, nego vlasnik poseda. Ipak, ostavio je mogućnost da se u slučaju pravoslavaca imovina pokojnika podeli na tri dela od kojih bi jedan pripao arhiepiskopu, odnosno crkvi, drugi državi, a treći rođacima. Uz uslov da se patrijarh i episkopi ne mešaju u poslove katoličke crkve mogli su imati slobodu vizitacije.

TRAŽIO je da patrijarh podnese dokaze za vlasništvo crkava i manastira. Na kraju Kolonić je predložio caru da potvrdi Privilegije ali uopšteno, tako da bi one mogle u budućnosti biti tumačene onako kako odgovara dvoru. Istakao je da tvorac svih zahteva nije patrijarh, nego vladika Isaija Đaković, opasni „varvarin koji mrzi katoličku crkvuu“.

Car je  konačnu odluku doneo u skladu sa činjenicom da su se Srbi u Ugarskoj borili protiv Rakocijevih kuruca. Najpre je 15. jula 1706. dodelio patrijarhu Daljsko vlastelinstvo, potom 7. avgusta 1706. potvrdio Privilegije preko Carske, a 29. septembra 1706. preko Ugarske dvorske kancelarije, zadržavši za sebe pravo (salvo jure nostro - zadržavajući naše pravo) da ih u budućnosti proširi. Tekst potvrde iz Carske i Ugarske kancelarije unekoliko se razlikuju, jer u onoj koja je doneta preko Ugarske postoji klauzula salvo jure alieno tj. da car potvrđuje Privilegije Srbima ukoliko one ne vređaju tuđa prava. U potvrdi iz Carske kancelarije stoji da će oni koji povrede Privilegije ili dopuste njihovo vređanje biti kažnjeni sa 30 maraka u zlatu, dok se u potvrdi izdatoj preko Ugarske kancelarije samo navodi da će dobiti pravičnu kaznu.

Poslednji uspeh

U LETO  1706. Arsenije III je konačno titulisan i kao patrijarh. Bio je ovo poslednji patrijarhov uspeh jer je čekajući u Beču da budu rešeni svi problemi na koje se žalio, 7. novembra 1706. umro. Isaija Đaković je njegovo telo poslao Dunavom u Srem, u pratnji egzarha Vasilija Rajića. Po carevoj naredbi šajku sa pokojnikom su pratili vojnici do Baje, odakle je put nastavljen, malo po suvom, malo ponovo rekom. Telo je u Karlovcima dočekao mitropolit Stefan Metohijac, preneo ga u manastir Krušedol i sahranio u grobnicu vladike Maksima Brankovića.

SUTRA: POKUŠAJI DA SRBI OSTANU BEZ DUHOVNOG POGLAVARA