FELJTON - PEĆKA PATRIJARŠIJA U HABZBURŠKOM CARSTVU: Patrijarh je u Baranji vratio pounijaćene i pokatoličene Srbe u pravoslavlje

Teren na kojem su živeli nije bio povezan i bilo je delova u kojima su bili većina (Srem, Slavonija, Bačka) ili su živeli u enklavama (oko Budima, Pešte i Sentandreje, u „Srpskoj zemlji“ tj. između Balatona, Drave i Dunava) okruženi drugim hrišćanskim vernicima. Jedino rešenje da se u takvim okolnostima smanje verski pritisci bila je nova organizacija eparhijske i parohijske mreže. Patrijarh je na tome radio od početka 1691. Tada je došao u Baranju i vratio pounijaćene i pokatoličene Srbe u pravoslavlje. Da bi to stanje bilo očuvano izabrao je jednog od svojih pridvornih monaha, egzarha Jefrema Jankovića Tetovca i posvetio ga 1691. za episkopa „Sigetskog, Kanjiže, Pečuja i drugo?

Pred novim episkopom je bio težak zadatak, jer je pečujski biskup u isto vreme bio i veliki župan Baranjske županije. Zajedno sa Pečujskim magistratom je donosio propise protiv Srba. Jedan od njih je naređivao da na teritoriji grada ne mogu živeti pravoslavci i na Uskrs 1692. im je dat rok od dva meseca za pristupanje katoličkoj crkvi ili iseljavanje. Ovu odluku su potvrdili kardinal Leopold Kolonič (14. maja 1692) i car Leopold I (16. avgusta 1693), posle čega su mnogi Srbi otišli iz Pečuja u okolna baranjska sela, dok ih je samo deo ostao u gradu. U Pečuj je 1693. ponovo došao patrijarh. Da bi očuvao pravoslavnu zajednicu 1694. je vladici Jefremu dao titulu mitropolita.

ZBOG sličnih pritisaka patrijarh je 1692. i 1693. odlazio i slao egzarhe u Hrvatsku i Slavoniju, gde je u jesen 1692. izvršio delimičnu kanonsku vizitaciju. Ni tada, ni kasnije se nije mešao u jurisdikciju marčanskog unijatskog vladike Isaije Popovića, nego mu je poručivao da ostane sluga zagrebačkog biskupa, a njega prizna za svog prvojerarha, kako su pre 1671. radile marčanske pravoslavne vladike. Već sledeće godine (1693) problemi su se pojavili ponovo u Sremu gde je nekadašnji vikar beogradskog mitropolita Petronije Ljubibratić prihvatio uniju. Patrijarh je tada ovde uputio najvatrenijeg borca za očuvanje pravoslavne vere - mitropolita Stefana Metohijca. On je uspeo da nagovori Ljubibratića da se povuče iz Hopova u Osijek, odakle se njegov uticaj nije osetio. Verskih pritisaka je bilo i po drugim oblastima, posebno u Jegri i Debrecinu gde su srpske kuće i posedi oduzimani, a pravoslavci prisiljavani na uniju.

Kako je postalo jasno da ono što je za patrijarha i glavare imalo karakter privremenog vremenom prerasta u stalno, Arsenije III se posvetio uređenju dela Pećke patrijaršije koji je bio u Habzburškoj monarhiji. Počeo je to još 1691. hirotonijom Jefrema Jankovića Tetovca, a nastavio je u vreme kada je pokušao da se izbori za srpsku političku teritoriju u Habzburškoj monarhiji. Zbog pomenute naplate poreza generalni ratni komesar grof Donat Hajzler je predložio 1693. da se izvrši razdvajanje Srba na vojne i civilne podanike, jer bi ovi drugi trebalo da plaćaju poreze. Vojnici bi po razdvajanju bili stavljeni pod nemačke komandante, a poresko stanovništvo preseljeno na opustošenu teritoriju Kumanskog polja (Kitad), između Dunava i Tise. Dvor je, uz ogradu da se sve mora raditi oprezno, prihvatio predlog i krajem 1693. podvojvoda Jovan Monasterlija je potčinjen komandi generala Gvidobalda fon Štaremberga. Patrijarh i grof Đorđe Branković su tada videli priliku da Srbi za sebe traže posebnu teritoriju.

NA PROSTORU Male Vlaške (današnja Slavonija i Srem) Srbi su u velikom broju živeli još pod Osmanlijama. Njihovo jačanje na ovom prostoru moglo je biti problematično za dvor, jer se ova teritorija naslanjala na Baranju, Bačku i Srem gde je takođe bilo puno Srba. Dvor je smatrao da je bolje da se naseljavaju u Kumansko polje, videvši mogućnost da se tako srpska etnija dodatno razbije, zbog čega je Dvorski ratni savet (20. marta 1694) pozvao u Beč patrijarha i podvojvodu. Arsenije III je bio vrlo zadovoljan audijencijom. Njemu i podvojvodi je ponuđeno Kumansko polje, ali kada su oni predlog odbili Dvorski ratni savet je napravio kompromisni predlog. Srbima je trebalo za naseljavanje dodeliti Slavoniju i Srem, kao jednu oblast, i Đulinsko polje (područje južno od grada Đule), aradski, jenopoljski i halmađski distrikt, između Moriša i Križa (Kereša), kao drugu.

Car je na kraju presudio i odredio za naseljavanje Slavoniju i Kumansko polje, što je dva puta saopšteno patrijarhu, 11. i 31. maja 1694.godine.

O preseljenju Srba u ove oblasti posle žetve 1694. trebalo je da se pobrinu lokalni komandanti, a pre svih grof Hajzler i patrijarh. Obećano je da Srbi ovde neće biti potčinjeni županijama i vlastelinima, nego samo vladaru. Iza svega se krila namera Dvora da stvori nove delove Vojne granice i da ih nasele Srbima. Grofu Hajzleru je naređeno (27. aprila 1695) da uredi najbolje što zna oblasti Kumanskog polja i Slavonije kako bi ovde bili preseljeni Srbi i privremeno oslobođeni svih poreza. Zamišljeno preseljavanje nije moglo da se obavi u skladu sa predlogom, tako da je razdvajanje militarizovanog i civilnog stanovništva u narednom periodu poprimilo drugačiji oblik. Na razdvajanju stanovništva u Slavoniji, Sremu i Bačkoj su pored grofa Hajzlera angažovani generali grof Gvidobald Štarenberg i grof Leopold Šlik.

TREBALO  je organizovati narodnu miliciju i smestiti je u posebna naselja, dok bi ostali Srbi ostali komorski podanici. Ovom poslu se ozbiljnije moglo pristupiti tek po prestanku ratnih dejstava. Car je 7. decembra 1697. uređenje prepustio Karafinoj komisiji, a Dvorski ratni savet (27. juna 1698) precizirao da će Srbi biti naseljeni u isturene položaje na granici sa Osmanskim carstvom i neće plaćati poreze, dok će oni u civilnom statusu biti tretirani kao i drugi civili.

Posle Sabora u Baji, kada je definitivno zauzet stav da se radi na srpskoj teritoriji, odnosno da se Srbi trajno nasele u Habzburškoj monarhiji, patrijarh je ozbiljnije prionuo na uspostavljanje nove eparhijske mreže. Predlog eparhija i episkopa poslao je caru, a odgovor je dobio u vidu Treće privilegije 4. marta 1695. kojom su potvrđene prve dve i naređeno:
- da Srbi ne plaćaju desetak katoličkoj crkvi.

Organizovana je Srpska crkva čiji su episkopi raspoređeni na sledeći način:

1.Isaija Đaković za temišvarskog i jenopoljskog episkopa,
2.Stefan Metohijac za karlštatskog i zrinopoljskog,
3. Jeftimije Drobnjak za segedinskog (bačkog),
4. Jeftimije Popović za budimskog i stolnobeogradskog,
5. Jefrem Janković Tetovac za mohačkog i sigetskog,
6. Spiridon Stubica za vršačkog i
7. Jefrem Banjanin za (veliko)varadskog i jegarskog.

POSEBNA TERITORIJA

KADA su patrijarh Arsenije III i grof Đorđe Branković shvatili da će boravak Srba na prostoru preko Save i Dunava postati stalan, odlučili su da od cara zatraže posebnu teritoriju. Imali su u vidu  Malu Vlaškua, odnosno u širem smislu današnju Slavonija i Srem. Zbog toga je januara 1694. održan Bajski sabor na kojem je glavna odluka bio zahtev za ovom teritorijom. Na njoj bi bili naseljeni Srbi pod upravom patrijarha, podvojvode i drugih domaćih starešina, pod vlašću samog cara, bez uticaja županija i feudalaca.

SUTRA: KATOLIČKI PRELATI NASILNO UNIJATE SRBE