FELJTON - STVORENI USLOVI ZA VELIKU SEOBU SRBA: Patrijarh Arsenije III je sudbinu izbeglice podelio sa svojim narodom

Dvoumljenje o tome kome će prići rešio je prodor carskih jedinica i srpski ustanak.

Kada su habzburške trupe 29. avgusta porazile osmanske između Lepenice i Morave, a 30. avgusta kod Batočine, Srbi su zauzeli Stari Vlah, Koznik i Maglič i omogućili im dalje napredovanje. Vojska princa Ludviga Badenskog u kojoj su bili i Srbi je 24. septembra potukla Turke kod Niša. Patrijarh je u poslednjem trenutku pohitao ka Mletačkoj republici, u Kotor, na sastanak sa dalmatinskim providurom Aleksandrom Molinom, ali do susreta nije došlo, jer su mu u novembru 1689. habzburški komandanti poručili da se vrati u Peć, inače će tu biti postavljen drugi patrijarh. Od tada je Arsenije III svoju, sudbinu Pećke patrijaršije i velikog dela svojih sunarodnika, vezao za Habzburgovce.

Na sastanku u Pećkom manastiru dogovorena je podrška carskim trupama i pomoć ustanku na kojem je trebalo da rade svi episkopi Patrijaršije, ali je u to vreme ratna sreća već prelazila na osmansku stranu. Novi veliki vezir Mustafa Keprili je stabilizovao državu i 2. januara 1690. kod Kačanika Osmanlije su odnele pobedu nad car- skom vojskom.

Na prostor Kosova i Metohije tada su prodrli tatarski konjanici, a Srbi počeli da beže ka severu. Ovim su stvoreni uslovi za Veliku seobu Srba, događaj bez kojeg nije moguće pisati ni istoriju Karlovačke mitropolije. Pritisak osmanske vojske je rastao, a srpsko stanovništvo se povlačilo za carskim trupama, znajući da im Osman- lije neće oprostiti prelazak na hrišćansku stranu, nego sve gledati kao izdaju. Da je tako bilo svedočila je sudbina srpskih ustanika iz Niša, koji su po dogovoru habzburških i osmanskih komandanata prilikom predaje grada prepušteni Osmanlijama. Ti Srbi su smatrani hajducima i svi su - njih 399 uključujući i mušku decu iznad 10 godina - pobijeni, dok su žene i deca bili „poklon“ janičarima i roblje na pijacama. Po sultanskoj naredbi tako su morali proći svi za koje se dokaže da su učestvovali u ratu na hrišćanskoj strani, dok se naredba o amnestiji, saopštena seraskeru Arnaut Halil-paši, odnosila na stanovništvo koje je ostalo mirno. Sablje i jatagani su bili brži od iznošenja bilo koje vrste dokaza, zbog čega i oni koji nisu ratovali, nisu smeli da mirno čekaju osmansku vojsku nego su bežali ispred nje.

SUDBINU  izbeglice patrijarh Arsenije III je podelio sa svojim narodom. Posle prodora Tatara boravio je kraće vreme u Novom Pazaru i manastiru Studenici, pod zaštitom carskih trupa, a do početka maja 1690. stigao je u Beograd. Car Leopold I je preko njega pokušao da zaustavi haos na Balkanu i spreči povlačenje zbog čega je 6. aprila 1690. izdao Pozivno pismo (Literae Invitatoriae)) balkanskim hrišćanima. Njome je pokušao da ulije nadu Srbima lažnom vešću da će se na Balkanu pojaviti carske trupe, a da oni pomognu toj vojsci u snabdevanju i smeštaju. Kada ove trupe oslobode Srbiju, car kao ugarski, a preko nje i srpski kralj, garantuje Srbima slobodu veroispovesti i pravo izbora vojvode, ukidanje nepravednih osmanskih poreza i svega onoga što nije sa praksom Ugarske države.

Istog dana kada je potpisao Invitatoriju car se pismom obratio direktno patrijarhu tražeći da radi na zbacivanju osmanske vlasti, a Srbe održi u vernosti prema njemu.

Jerarhija je od početka XVIII veka Invitatoriju smatrala za pozivno pismo, državno-pravni ugovor, na osnovu kojeg su Srbi prešli u Habzburšku monarhiju, ne kao izbeglice koje su bežale ispred osmanske vojske, nego kao ratnici i politički faktor. Po njima su Srbi reg toLit rasI prešli pod vlast cara i stekli za sebe pravo posebne teritorije. To shvatanje nije bilo u skladu sa istorijskom istinom i političkom praksom Habzburgovaca ali je bilo važno u kreiranju i očuvanju identiteta, a potom stvaranju političkih programa srpskih stranaka u drugoj polovini XIX veka.

Priliv sve većeg broja izbeglica u Beograd i njegovu okolinu, naveli su patrijarha i viđenije Srbe da sazovu Sabor na kojem će odlučiti o sudbini naroda. Beogradski sabor je održan 28. juna 1690. u prisustvu predstavnika crkve, civilnog i vojnog dela naroda. Priznao je caru Leopoldu I nasledno pravo u Srbiji i obratio mu se kao „...ugarskom, srpskom, bugarskom, bo(h)emskom, slovenskom, dalmatinskom, (h)rvatskom kralju“ i izbavitelju iz trovekovnog ropstva. Sabor je ovlastio jenopoljskog episkopa Isaiju Đakovića da pregovara sa carem o srpskom položaju, kako bi u Habzburškoj monarhiji dobili garancije za prava koja su do tada imali u Osmanskom carstvu.

ISAIJA  Đaković je duže od svih srpskih episkopa imao kontakte sa Habzburzima ali još uvek nije imao dovoljno diplomatskog iskustva. Zato se za pomoć obratio grofu Đorđu Brankoviću koji se nalazio u internaciji u Beču, a bio jedini Đakovićev sunarodnik i pravoslavac kojem je bila poznata diplomatska praksa bečkog, osmanskog i ruskog dvora. Njegovim savetima su formulisani srpski zahtevi tako da ono što dvor bude dodelio Isaiji Đakoviću, obuhvati sve Srbe pod habzburškom vlašću. To je želeo da spreči kardinal Leopold Kolonič, caru vrlo bliska osoba, tražeći da se sve ono što bude doneto odnosi na Srbe u Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji i drugim oblastima nad kojima u to vreme Beč nije imao vlast. Potreba za vojnicima na Balkanu i politika su presudile da car prihvati Đakovićev i Brankovićev, a ne Koloničev predlog.

Tako je 21. avgusta 1690. nastala prva Privilegija. Ovim je  car de jure vlast patrijarha proširio nad svim pravoslavcima u Habzburškoj monarhiji.

Privilegijom su Srbima data sledeća prava:

- sloboda javnog ispovedanja pravoslavne vere,
- sloboda upotrebe julijanskog kalendara, po kojem će proslavljati svoje praznike,
- slobodan izbor arhiepiskopa koji mora biti Srbin, izabran od strane duhovnih i svetovnih predstavnika naroda,
- sloboda arhiepiskopa da posvećuje episkope,
- pravo da postavlja sveštenike i monahe,
- pravo da slobodno podiže crkve i manastire,
- oslobođenje duhovnog staleža od desetka i ukonačenja vojske,
- pravo duhovnika na sudski imunitet tako da im niko osim arhiepiskopa i vladara ne može suditi niti ih uhapsiti,
- pravo crkava i manastira da zadrže svoje posede, uz obećanje da će sve ono što dokažu da im pripada, a u budućnosti bude oslobođeno od Osmanlija, njima biti vraćeno i - pravo arhiepiskopa i episkopa na kanonsku vizitaciju.

OSLOBAĐANjE OD POREZA

Beogradski sabor, koji je  je održan 28. juna 1690, episkopu Isaiju Đakoviću je stavio u zadatak da od cara dobije grancije za slobodno ispovedanje pravoslavne vere, izbor isključivo pravoslavnog Srbina na čelu Srpske crkve, pravo patrijarha na sudsku jurisdikciju nad pravoslavnim duhovnicima, oslobođenje duhovnika od plaćanja poreza i ukonačenja vojske.Episkop Isaija je trebalo da se pobrine da zadužbine srpskih vladara budu posle rata vraćene Srbima zajedno sa njihovim posedima, a da patrijarhu osigura pravo da slobodno postavlja duhovnike, podiže crkve i manastire.

SUTRA: PRITISCI NA SRBE DA SE UNIJATE ILI POKATOLIČE