FELJTON - PRESUDA GORSKOM GENERALU DONETA PRE POČETKA SUĐENJA: Kralj tek 1948. godine prevazišao svoje nesuglasice sa majkom kraljicom Marijom

Pisao je pisma vodećim državnicima i političarima i ogromno vreme proveo vodeći razgovore sa njima i objašnjavajući im položaj u kom se našao jugoslovenski narod čiji se još mnogi podanici još uvek bore protiv Tita. Za njih rat nije završen.

„Posle pobede nad neprijateljem i nad fašizmom, narod Jugoslavije je na svoju nesreću otkrio da ga njegovi napori u borbi protiv tiranije nisu odveli nikuda. Sve njegove žrtve nisu mu donele oslobođenje i slobodu, kao u zapadnom svetu, već još strašnijeg neprijatelja koji uništava dušu – komunizam.“

General Mihailović,“gorski general“ povukao se u planine i šume u Bosni, veran svojim demokratskim i slobodarskim uverenjima po drugi put u životu odlučio je da se ne preda nego da nastavi borbu. Kao što je bio prvi Evropljanin koji je stvorio gerilske snage protiv Nemaca , 1945 je bio poslednji od gerilaca koji je ostao u planinama.“Kao što je bio prvi koji je je pružio otpor nemačkoj okupaciji, tako je bio i prvi koji je protestovao protiv brutalnog, jednostranog, posleratnog komunističkog rešenja.“

Tek na kraju zime 1946. godine, general Mihailović je zarobljen.

Suđenje je vođeno na uobičajeni komunistički način. Bio je to klasičan montirani proces, sa lažnim svedocima, urlanjem u sali, sudijama koje su potpuno pristrasne...Suđenje sa presudom koja je doneta pre početka suđenja.

PETAR  u memoarima piše: „ Lično sam se obratio svim uticajnim ljudima koje sam poznavao i humanitarnim i religijskim organizacijama, u nastojanju da vidim da li pravda može da se ostvari na taj način.  Sve to nije pomoglo. Mihailović je osuđen na smrt u junu 1946. i pogubljen...Sav demokratski i slobodni svet glasno je osudio ovaj čin kao najveće političko ubistvo u istoriji. Ali savezničke vođe su izgleda zaboravile svog prijatelja i saveznika, prvog čoveka u okupiranoj Evropi koji je podigao vojsku na oružje protiv nadmoćnijeg neprijatelja i poveo borbu kakva ranije nije bila poznata.“

U vreme suđenja generalu Mihailoviću, kralj i kraljica  su morali da napuste kuću u Aper Grouvner Stritu pošto je vlasnik kuće odlučio da je pretvori u stanove.  Počeli su da traže novi stan, ali su svi stanovi koji su im odgovarali bili suviše skupi. Posle nekoliko nedelja traganja za novim stanom odlučili su da neko vreme provede u Evropi.

U junu 1946. spakovali su se i spremali da se presele u Pariz. Onda su dobili vest da im Francuska neće dati vizu za ulazak u zemlju.

Jedva su dobili tranzitnu vizu i preko Pariza otišli su u Švajcarsku u Sen Moric, odakle su se u septembru vratili u Pariz. U Parizu su dobili obaveštenje od francuskih vlasti da su u opasnosti i da postoji zavera protiv njih, kao i predlog da je najbolje da idu u Monako. Otišli su najzad u Monako i u Monte Karlu proveli zimu.

U JANUARA 1947. otišli su na mesec dana u Švajcarsku. Najzad su dobili Francusku vizu na šest meseci i uselili se u apartman hotela „Džordž V“ u Parizu.

Predsedništvo prezidijuma Narodne skupštine  FNRJ donelo je u martu 1947. godine ukaz kojim se oduzima državljanstvo FNRJ i konfiskuje celokupna imovina svim članovima porodice Karađorđević koji su u inostranstvu. Bio je to završni udarac najslavnijoj srpskoj porodici. U zemlji je ustoličen novi gospodar, sa neograničenom vlašću i imovinom.

Zbog venčanja princeze  Elizabete i vojvode od Edinburga, kralj Petar i kraljica Aleksandra se ponovo vraćaju u London 1947. i odsedaju u hotelu „Kleridž“ ali ne u starom  jugoslovenskom apartmanu već na petom spratu, gde im je susetka bila gospođa Ruzvelt.

Venčanje je bilo prilika da susretnu sa brojnim  rođacima i prijateljima. Evropske kraljevske porodice su do te mere u srodstvu da gotovo predstavljaju jednu veliku kraljevsku porodicu. Osećale su se promene u vazduhu, ništa nije bilo isto kao ranije.

Rat i komunizam uslovili su promenu državnog uređenja u jednom broju evropskih država gde su monarhije zbačene a uspostavljene republike. Petar je bio već samo titularni kralj. Na venčanju je bio i njegov rođak rumunski kralj Mihail, koji je takođe posle samo nekoliko meseci morao pod pritiskom da napusti svoj presto.

KRALj je 1948. prevazišao svoje nesuglasice sa majkom kraljicom Marijom i popravio poremećene odnose nastale pri ženidbi pred kraj rata. Tad je kraljica prvi put mogla da vidi i zagrli svog unuka princa Aleksandra. 

Prvi put posle rata Ameriku je posetio 1948. godine. Petar, Aleksandra i njihov mali sin proveli su nekoliko meseci tokom leta u Njujorku i Vašingtonu. Bio je prijatno iznenađen što je kao eks kralj dočekan srdačno i toplo. Još uvek je mogao  koristiti svoj  uticaj da pomogne mnogim izgnanim da dobiju posao i da se nasele u prijateljskim zemljama ali je vrlo malo mogao da učini da sebi pomogne. U Njujorku su imali ispunjen program zvaničnih poseta, primanja i razgledanja. Daleko od Jugoslavije za kojom je toliko patio i okružen svojim ljudima. Petar je bio srećan i najzad zadovoljan.

U Americi je veliki broj srpskih organizacija i neseobina u kojima se Petar osećao kao kod kuće. Želeo je da bude u kontaktu sa velikim brojem svojih zemljaka, bio je preokupiran obavezama i nije se osećao beskorisnim kao u Evropi. Sa svojim Srbima, opet je bio kralj ali svom narodu. Kralj bez zemlje.

Posle kratkog boravka u Parizu opet su se vratili u Ameriku. Petru je nedostajala Amerika  i njegov narod.   

JEDNO vreme pokušavao je da se bavi biznisom, imao je nameru da otvori fabriku plastike. Bio je zaokupljen projektom, planovima i poslovnim ugovorima. Uložio je sav kapital i bio je siguran da je to pouzdana investicija, ali posao se izjalovio i sav novac koji je uložio u fabriku i posao sa brodovima je propao. Uložio je i poslednju paru jer je mislio da iako su oba posla sigurna ipak, ako jedan slučajno propadne bar će drugi uspeti. A sad je sve izgubio...

Bilo mu je jako teško... Već je prodao  sve lične dragocenosti koje je imao: dugmad za manžetne i dijamantska puceta, orden sa dijamantima i prsten. Kraljica Aleksandra se sećala toga: “Otac mu je ostavio prsten: orden je takođe bio očev, i on ga je veoma cenio.

Razumela sam ucveljenost i duboko poniženje koje je morao iskusiti čineći to. Petar, koji je pre samo šest godina bio među jednim od najbogatijih mladića na svetu, sada je rasprodavao svoje nasledstvo, jedini opipljivi spomen koji mu je preostao da je rođen da bude kralj. “

Onda je i kraljica odlučila da prodaju smaragde, pa čak i njen verenički prsten. Od prodatog novca kralj Petar je kupio znatno jeftiniju novu ogrlicu i naušnice sa smaragdima i dao ih kraljici.

ATRAKCIJA U AMERICI

U AMERICI željnoj plemstva i kraljeva, bračni par Karađoorđevića bio je  glavna atrakcija, novinari su ih pratili u stopu i izveštavali o njihovim aktivnostima. Posećivali su srpska udruženja, političare, biznismene, sirotišta, bolnice i škole. U njihovu čast organizovani su prijemi i ručkovi. Svuda su srdačno dočekivani. Apartmani su im bili puni cveća i poklona koje su svakodnevno dobijali. Primali su ogromnu količinu pošte od obožavalaca koji su tražili fotografije, autograme, savete i slali pozive za svakovrsne obroke u toku dana po svim delovima kontinenta ...

SUTRA: KRALj PETAR PODNOSI TUŽBU ZA RAZVOD BRAKA