FELJTON - NAMESNICI DAJU MANDAT TITU ZA SASTAV NOVE VLDE: Namesnici su postali oruđe u Titovim rukama i prekinuli kontakt sa kraljem

Kralj se odmah usprotivio ovakvom dogovoru svog predsednika vlade. U pismu premijeru Čerčilu  on ističe :“Prećutno se od mene se traži da abdiciram...Ja ne mogu da prenesem ustavna prava Kralja pre nego što budem siguran da će ona biti korišćena  u okviru ustava, a ne pod pritiskom.“

Čerčil je ipak savetovao kralja da prihvati taj dogovor pošto bi „njime bilo očuvano načelo monarhije“. Iako su pritisci da prihvati sporazum sa Titom bili sve veći, kralj je istrajavao u svojim primedbama. U ovom njegovom protivljenju podržali su ga neki bivši ministri i Srbi i Hrvati: Grol, Krnjević, Banjanin, Budisavljević, Gavrilović, Trifunović i Slobodan Jovanović.

Iz zemlje general Mihailović šalje vesti koje su uznemirujuće: “Komunisti su pomoću sovjetskih i bugarskih trupa ovladali celom Srbijom i južnom Srbijom. ... Na teritoriji kojom su ovladali, komunisti zavode svoju vlast primenjujući jak teror. Znamo da su u Srbiji uhapsili mnogo nacionalno ispravnih ljudi. Obrazovali su i koncentraione logore i hapsane. Jedan od konc logora nalazi se u Paraćinu. Pobili su mnogo nacionalista.

Streljali su u Kragujevcu preko dve stotine; u Mačvi preko dve stotine; oko stotinu u Gornjem Milanovcu; više stotina u Beogradu. Ovo su brojevi za koje se već zna, ali ima streljanja u svim drugim krajevima Srbije. Komunistička vlast je strašnija nego je bila okupatorska. Narod je strahovito razočaran i uplašen... Tito se sa štabom smestio u kraljevskom dvorcu na Dedinju, i svoju narodnu skupštinu, čime misle da pokažu da su ovim definitivno zamenili i skinuli s dnevnog reda kralja i demokratski izražaj naroda. Otvoreno izjavljuju da se kralj neće vratiti, pa mu prete da će odgovarati za mnoge stvari. Prete i svim našim političarima u inostranstvu, kao i svim činovnicima i oficirima. “

KRALjEVA kancelarija je 11. januara 1945. objavila deklaraciju  u kojoj je obrazloženo zašto kralj ne prihvata odredbe sporazuma o namesništvu i neograničenoj zakonodavnoj vlasti Avnoja  jer bi se time sva vlast prenela na jednu političku grupu, a kralj se zalaže za sastavljanje vlade od predstavnika svih  partija i političkih pokreta.

Ova kraljeva deklaracija izazvala je čitav niz protesta i zborova širom Jugoslavije. Svi govori i parole komunističkih agitatora na protestnim zborovima bili su potpuno identični, što ukazuje na to da je kampanju organizovala centralna vlast .

Iz Jugoslavije su u London stizale uznemirujuće vesti o stanju u zemlji posebno vezano za ljudska prava. General Mihailović je i dalje održavao vezu sa našim političarima u Londonu i preko Vašingtona je slao depeše, u kojima : „Vapije za pomoć Treba izvući nekoliko ljudi iz zemlje da donesu podatke o stanju. Za sliku terora: koncentracioni logori u Paraćinu, Mladenovcu i Šapcu... “

Kralj je 22. januara u pismu oštre sadržine obavestio Šubašića da više ne uživa njegovo poverenje i zatražio ostavku cele vlade. Ohrabren podrškom britanske i sovjetske vlade, Šubašić je odbio da podnese ostavku pravdajući se da bi ostavka izazvala neželjene posledice u odnosima sa Saveznicima i da bi pad vlade Tito mogao da iskoristi za formiranje svoje privremene vlade. Onda se u pregovore opet uključio Čerčil koji je 28. januara savetovao kralja da prihvati sporazum. Dvadeset devetog januara kriza vlade je okončana ostavkom Šubašićeve vlade a zatim i formiranjem nove Šubašićeve vlade u istom sastavu.

U februaru 1945.  održana je Konferencija na Jalti, na njoj su „velika trojica“ Staljin, Ruzvelt i Čerčil postigli neke sporazume vezane i za Jugoslaviju. Najvažnija od svih bila je da „Sporazum Tito- Šubašić počne da se primenjuje i da treba da se obrazuje nova vlada na osnovu sporazuma. AVNOJ treba da obuhvati članove poslednje jugoslovenske narodne skupštine koji se nisu kompromitovali saradnjom sa neprijateljem i da se tako stvori telo, kao privremena narodna skupština“.

NA SASTANKU sa ministrima kralj Petar je najpre izrazio čvrstu odluku da zabrani svojoj vladi da ide u Jugoslaviju, ali kad je saznao za odluke donete u Jalti i jednoglasnu saglasnost da sporazum Tito – Šubašić mora da se sprovodi shvatio je da svoju sudbinu mora da poveri njihovim garancijama .

Premijer Šubašić i vlada krenuli su za Beograd 15. februara 1945.

Posle višemesečnih pritisaka i krize oko imenovanja Namesništva kralj je 2. marta prihvatio predložene kandidate: Namesnici su postali dr Srđan Budisavljević, dr Ante Mandić i inž. Dušan Sernec.

Ovi namesnici bili su po volji komunističke partije. Već 5. marta namesnici su položili zakletvu . Ovoj ceremoniji prisustvovali su članovi Kraljevske vlade, Nacionalnog komiteta, Prezidijuma Avnoja i šefovi britanske, američke i sovjetske misije. Budisavljević je zakletvu položio pred mitropolitom Josifom a Mandić i Sernec pred beogradskim nadbiskupom. Sva trojica su se ne trepnuvši okom, zakleli na vernost kralju Petru. 

Po parlamentarnim pravilima i u skladu sa sporazumom Tito – Šubašić od 2. novembra 1944, Šubašić je podneo ostavku svog kabineta, koja glasi: „Pošto je Kraljevska vlada izvršila svoj zadatak u smislu Sporazuma, to mi je čast podneti  Kraljevskom namesništvu ostavku celog kabineta.“

NAMESNICI su odmah posle toga poverili Josipu Brozu - Titu mandat za sastav vlade. Već 7. marta formirana je tzv. Privremena vlada Demokratske federativne Jugoslavije. Većina članova vlade pripadali su Komunističkoj partiji i oni su zauzeli najvažnija ministarska mesta. Samo nekoliko resora držali su predstavnici građanskih partija.

Milan Grol bio je jedan od podpredsednika vlade, Šubašić ministar inostranih poslova, Vasa Čubrilović ministar poljoprivrede, Jaša Prodanović ministar za Srbiju, a Šutej ministar bez portfelja.

Tito je ignorisao postojanje namesništva i ono uglavnom nije ni pominjano. Namesnici su postali poslušno oruđe u Titovim rukama. Nisu se usuđivali ni da održavaju pismenu vezu sa kraljem , koga su, inače zastupali. 

U Beograd su prvi put došli ambasadori koji su bili akreditovani kod kralja Petra u Londonu. Britanski ambasador Stivenson i američki Peterson su načinili protokolarnu posetu Namesništvu a  imenovan je i Sovjetski ambasador Sadčikov.

Namesnici su Titu i novom režimu bili neophodni da legalno preuzmu svu vlast. Bili su prelazno rešenje i stvarali su privid da postoji podela vlasti u državi u kojoj je sva vlast bila skoncentrisana u rukama jednog diktatora.

BLAGODARENjE POVODOM MIRA

KAD  je završen rat i kad je Nemačka potpisala kapitulaciju Namesnici su se oglasili i čestitali pobedu pismima: M.Kalinjinu predsedniku prezidijuma Vrhovnog Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, Hariju Trumanu predsedniku SAD i predsedniku Šarlu de Golu .U svim beogradskim crkvama bilo je svečano blagodarenje povodom svršetka pobedonosnog rata. Najsvečanije je bilo u Sabornoj crkvi gde je blagodarenje i prisustvu sva tri namesnika i jednog broja ministara iz Srbije, služio zamenik Patrijarha mitropolit Josif .

SUTRA: HOTEL "KLERIDž" POSTAJE SASTAVNI DEO JUGOSLAVIJE