FELJTON - TITO ODBIJA DA SE SRTENE SA KRALJEM: Srpski političari u Londonu su odbili da uđu u vladu Ivan Šubašića

Tako je iz Londona stigao neočekivan poziv da se vrati u Englesku. U glavni grad Britanije  je stigao 11. marta 1944. a posle samo devet dana obavljeno je i kraljevsko venčanje. Kralj Petar i princeza Aleksandra venčali su se 20. marta 1944. godine.

Venčanje je bila skromna svečanost potpuno u skladu sa ratom koji je besneo svuda oko njih. Obavljeno je u hotelu „Kleridž“  koji je u to vreme bio dvorska rezidencija jugoslovenskog kralja. Prisutno je bilo dvadesetak uglednih gostiju: kralj Đorđe VI i kraljica Elizabeta, vojvoda i vojvotkinja od Glostera, vojvotkinja od Kenta, kralj Hakon i prestolonaslednik Ulaf, kraljica Vilhelmina i njen zet princ Bernhart, grčki kralj Đorđe, kraljevići Tomislav i Andreja... a među zvanicama Srbima našao se i major Vojislav Lukačević kao izaslanik vođe pokreta otpora generala Mihailovića.

Kum na venčanju bio je engleski kralj Đorđe VI, a stari svat grčki kralj Đorđe II.

Dvadeset sedmog marta primio je majora Lukačevića, koji je uskoro  trebao da se vrati u Jugoslaviju.  Poslao je po njemu lično pismo za generala Mihailovića kao i zlatnu dugmad za manžetne, revolver i automatsku pušku sa kraljevim amblemom. Pre nego što je padobranom izbačen u Jugoslaviju, Britanci su mu oduzeli poruku i poklone za Mihailovića .

PREDSEDNIK vlade Purić poslao je 27. marta depešu generalu Mihailoviću u kojoj je obavestio svog ministra u zemlji o dešavanjima u Londonu: „Na Kralja lično se vrše teški i mučni pritisci da pristupi koncesijama i pregovaranjima koja bi naš narod skrenula sa svog nacionalnog puta. Ta presija je nezvanična i takozvana prijateljska, a cilj joj je da uopšte ne dođe do zvaničnih pregovora sa vladom. Jer predlozi su tako monstruozni da ih ne bi mogli ni smeli formulisati zvanično i napismeno....Kralj se drži tako da jugoslovenska vojska i ceo narod mogu biti na njega samo ponosni. Zamolite Glavara naše crkve da u celoj zemlji održe molepstvije za Njegov život i zdravlje. “

Pritisci na kralja da prihvati sve što mu je Čerčil nemetao dobijali su sve brutalnije oblike. Na dan najvećeg pravoslavnog praznika Uskrsa 16. aprila 1944. anglo-američki avioni bombardovali su Beograd i do ulaska Sovjetskih trupa bombardovanje se nastavilo još 14 puta. Tokom ovih savezničkih bombardovanja jugoslovenske prestonice bilo je  28000 poginulih civila i samo 128 nemačkih vojnika.  Tokom aprila bombardovani su i gradovi sa većinskim srpskim stanovništvom: Niš, Kragujevac, Leskovac, Podgorica, Nikšić, Knin....

Poslednje savezničko bombardovanje bilo je 6. Septembra 1944. na rođendan kralja Petra II koji je bio od pre rata državni praznik i koji je masovno slavljen u srpskom narodu.

Izgledalo je da se time želeo izvršiti pritisak na kralja i na vodeće srpske političare u Londonu da bi im se dalo do znanja da Tito postaje gospodar Jugoslavije.  Ciljevi koji  su bombardovani bili su birani osnovu dojave jugoslovenskih komunista, kojima je glavni  cilj bio osvajanje Srbije.

U MEĐUVREMENU kralj Petar je svojim ukazom od 1. juna 1944. uvažio ostavku Purićeve vlade i imenovao hrvatskog bana Ivana Šubašića za predsednika nove vlade. Ovo postavljenje bilo je presedan u parlamentarnoj praksi jer je cela vlada bila oličena  u jednoj osobi koja je zauzimala položaj predsednika i portfelje svih ministarstava.

Ovo je učinjeno po zamisli britanskog premijera Čerčila koji je formiranjem ove njemu po volji, provizorne vlade želeo da ostvari svoje ciljeve, a to je hitno priznanje Tita i njegove partizanske vojske od strane kralja i kraljevske vlade.

U svom govoru povodom formiranja nove vlade, kralj Petar je  na radio Londonu pozvao jugoslovenski narod na jedinstvo  u cilju oslobođenja, što je spiker Bi-Bi-Sija izmenio svojim tumačenjem da je kralj Petar u proklamaciji pozvao sav narod da se stavi „pod vođstvo onih koji se bore protiv Nemaca, a to su maršal Tito i Narodno-oslobodilačka vojska.“

Koristeći situaciju da se Tito našao na ostrvu Vis koje je bilo pod kontrolom i zaštitom britanskih snaga, Čerčil je došao na ideju da organizuje sastanak kralja Petra i Šubašića sa Titom i da se ujedine sve snage u Jugoslaviji.On je to na sastanku održanom 9.juna i izložio kralju i Šubašiću koji su ideju prihvatili, Međutim od te ideje je tokom diskusije odustao i došao do zaključka da je bolje da kralj i Šubašić krenu zajedno, ali da kralj sačeka na Malti i da po potrebi dođe na Vis.

DESETOG  juna kralj i njegov predsednik vlade u pratnji ambasadora Stivensona,  odleteli su Čerčilovim avionom na Maltu. Šubašić i Stivenson su najpre otišli za Bari gde su imali pregovore sa Živkom Topalovićem , a zatim su prešli na ostrvo Vis gde su sa Titom vodili četvorodnevne pregovore.

Razmatran je predlog Titovog Nacionalnog komiteta prema kome je za saradnju potrebno da Kraljevska vlada: jednim proglasom pozove narod da podrži partizane i Tita izričito prizna  kao vrhovnog komandanta svih oružanih snaga Jugoslavije, te da upute apel svim oružanim snagama, posebno Kraljevskoj ratnoj mornarici da se stave pod Titovu komandu; da se delatnost vlade ograniči na posredovanje kod saveznika za dobijanje pomoći i zaštitu državnih interesa u inostranstvu s tim da u vođenju spoljne politike ona radi sporazumno sa Nacionalnim komitetom; da se pri obrazovanju nove vlade u nju uključe i pristalice partizana, čija će imena predložiti Nacionalni komitet. Ove predloge Šubašić je usvojio sa nekim malim ispravkama.

ONDA se krenulo sa razgovorom o Čerčilovom najvažnijem zahtevu da se Tito sretne sa kraljem. Međutim kad je već planirano da posle razgovora Tito bude pozvan u Kazertu da se vidi sa kraljem, on je to glatko odbio. Izgovarao se da je to pruranjeno da on lično nema ništa protiv kralja , ali da  nezna kako bi narod to shvatio. Ako bi se pokazalo da kralj radi nešto konstruktivno i da pomaže narodu onda bi se možda ta narodna osećanja prema njemu mogla promeniti. Za to ipak treba vremena, pravdao se.

Kad se vratio u London, Šubašić je imao sastanke sa srpskim političarima koje nije uspeo da  ubedi da uđu u njegovu vladu. Pošto su Srbi odbili da uđu u Šubašićevu vladu, Idn je  još jednom upozorio Čerčila na propuste u pregovorima sa Titom.Njegova najveća zamerka bila je ta što nije vođeno računa o raspoloženju većina stanovništva Srbije.

Idn je kao argument izneo tvrđenja  brigadira Armstronga koji se nedavno vratio od Mihailovića  koji energično tvrdi da Mihailovića podupire veliki broj Srba i da je on za njih zaista neka vrsta narodnog junaka. Tome je razlog što je prvi poveo talas ustanka protiv Nemaca i pošto ga u kasnijim fazama smatraju antikomunističkim junakom, a Srbi ne vole komuniste... “

Položaj Srba

BRITANSKI državni sekretar Entoni Idn u svom pismu ambasadoru Stivensonu, u leto 1944.godine,  izrazio je svoje nezadovoljstvo što nije ugovoren sastanak i što je Tito izbegao sastanak sa Kraljem i to na neodređeno vreme. Posebno je bio nezadovoljan što u razgovoru nije bilo reči o položaju Srba odnosno pokreta otpora u kom se oni najviše bore .

SUTRA: STALjIN TRAŽI DA TITO VRATI KRALjA NA PRESTO