FELJTON - KRALJEV POKUŠAJ DA SE VRATI U ZEMLJU: Kralja je proganjala misao kako da pomogne svom narodu u borbi protiv neprijatelja

Želeo je da ode u zemlju i da učestvuje u borbama protiv Nemaca kao što je to i njegov otac činio. U pismu premijeru Čerčilu od 31.marta 1943. izložio je svoju želju da se ženi, ali i spremnost da se vrati u Jugoslaviju.“ ...Spreman sam da idem u Jugoslaviju, ako se bude smatralao da je to najbolje, da bih bio sa svojim narodom i borio se rame uz rame sa njim. Samo na taj način mogu uzeti učešće u njegovom oslobođenju.“

U vremenu posle Teheranske konferencije, ta ideja je opet bila aktuelna, ali kako ranije nije imao nikoga da ga podrži u ovoj nameri sad je stekao određene pristalice. Čak i predsednik vlade Purić je sad delio njegovo mišljenje.U toj nameri podržavao ga je jedan broj oficira, a narod u otadžbini je već godinama pevao pesme u kojima ga očekuju da se vrati i da zajedno sa njim oslobode zemlju od okupatora.

Samog kralja Petra proganjala je misao da on lično nešto učini kako bi pomogao svom narodu u borbi protiv neprijatelja. Sa mladalačkim oduševljenjem pomišljao je da ode u zemlju i stavi se na čelo boraca generala Mihailovića .

„Pošto sam dobio svoja „krila “, morao sam na intenzivnu obuku na složenim tipovima aviona, a posle Teheranske konferencije odlučio sam sa grupom prijatelja da moram načiniti neki gest kojim bih pokazao moje stalno i apsolutno poverenje u Mihailovića.

Plan nam je bio drzak. U tajnosti smo sakupili što je više moguće oružja i opreme, upakovali to i sklonili u moju kuću u Kairu. Planirali smo da letimo sa ovom opremom za Jugoslaviju u „ukradenom“ avionu. Bacili smo oko na jedan stari „halipaks“ koji je korišćen za obuku na aerodromu Al Maza i nameravali smo da sletimo u Srbiju bez piste.

Prilikom pripreme za naš poduhvat mnogo sam vežbao, posebno sletanje bez piste u teškim bombarderima.“ Bio je određen i datum i vreme polaska. Kad je uoči planiranog leta jednog od oficira poručnika Ninkovića koji je trebao da leti  sa kraljem saslušao pukovnik Skrivanić komandant avijacije, bilo je jasno da je plan otkriven i u poslednjem momentu izvršena je promena plana  i doneta odluka da kralj ne ide prvim avionom, već u drugoj ekspediciji sa članovima vlade. Po naređenju vlade prvim avionom odleteo je poručnik Ninković sa manjom grupom ljudi koji su stigli u  Bari.Tu su uspeli da ukradu drugi avion i poleteli su preko Jadrana. Tu im se gubi svaki trag. Za njih se više ništa nije čulo.

POSLE neuspeha ovog plana kralj je bio obeshrabren i njegovo kretanje  je bilo pod stalnom kontrolom britanske vojne policije i bekstvo je bilo sasvim onemogućeno. Čerčil je u januaru 1944. Tita obavestio pismom, da je odlučio da britanska vlada prekine sa pružanjem pomoći generalu Mihailoviću.  U pismu se pravdao što će i dalje ostati u zvaničnim odnosima sa kraljem Petrom, prema kom ima obaveze, ali da će Titu pružati svu moguću vojnu podršku .

Draža Mihailović je proleća 1943. ukinuo ratnu zabranu za rad političkih stranaka.

Demokratska, Samostalna demokratska, zatim obe zemljoradničke, obe radikalne i ostale parlamentarne i neparlamentarne demokratske stranke, od tada su počele da se izjašnjavaju i sve su pružile podršku generalu Mihailoviću. U januaru 1944, sve demokratske partije, većine društvenih organizacija, među kojima i Savez sokola, kao i Ravnogorski pokret, održali su u selu Ba Svetosavski kongres. Na kongresu koji je trajao 26-28-og januara  prisustvovalo je  294 delegata, predstavnika svih političkih partija Kraljevine Jugoslavije (izuzev Komunističke partije, Hrvatske seljačke stranke i Pokreta ''Zbor''). Obično se smatra da je Kongres bio reakcija na Drugo zasedanje AVNOJ. Međutim, njegova organizacija je zahtevala dosta vremena kako bi se omogućilo predstavnicima  svih stranaka iz okupirane Kraljevine da učestvuju na njemu. Njihovim suparnicima je bilo lakše da organizuju zasedanja, jer ih se većina nalazila na jednom mestu.

Kongres je odlučivao o budućem uređenju Jugoslavije i doneo je odluke koje su bile sasvim suprotne od onih donesenih na Avnoju.  Glavne odluke Kongresa,  formulisane u Baškoj rezoluciji, su: da se Jugoslavije uredi kao federativna država sa tri državne jedinice: Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom; Kongres ostaje veran svom vrhovnom zapovedniku Nj. V. Kralju Petru II Karađorđeviću i ustavnom i zakonitom poretku Jugoslavije. Na Svetosavskom kongresu  stvorena je Jugoslovenska narodna demokratska zajednica (JNDZ), a za njenog predsednika je izabran dr Živko Topalović.

POČETKOM 1944. opet se na pozornici pojavljuje general Simović koji je posle pada njegove vlade bio pao u potpunu anonimnost. Njegova uloga je bila mala i sastojala se u tome da februara 1944. preko Londonskog radia pozove sve rodoljube da priđu Nariodnooslobodilačkom pokretu koji je predvodio Tito. Za ovo će biti  nagrađen i posle rata će se vratiti u svoju kuću na Senjaku gde će i umreti u dubokoj starosti.

Otpravnik poslova u Moskvi, Stanoje Simić i vojni izaslanik Lozić otkazali su poslušnost jugoslovenskoj vladi i prišli Titu, isto tako snažna kampanja za partizanski pokret vodila se i na američkom kontinentu. U toj propagandi prednjačio je otpadnik iz jugoslovenske vlade, lider Pribićevićeve stranke samostalnih demokrata, Sava Kosanović.

Protiv generala Mihailovića koji je bio jedini oslonac kralja i vlade i u zemlji, vršena je stalna kampanja i pritisak od strane britanske vlade. Da bi se odupreo ovom pritisku kralj je jedinu nadu gajio i očekivao da će dobiti podršku američkog predsednika Ruzvelta koji mu je tokom boravka u Americi obećao svoju podršku. Kralj se obratio američkom predsedniku podužim pismom u kome je molio da svojim autoritetom utiče na britanskog premijera. Odgovor od predsednika Ruzvelta stigao je sa mesec dana zakašnjenja i predstavnjao je biranim rečima opravdanje Čerčilovih zahteva. U pismu je Ruzvelt poručio kralju „Molim Vas da prihvatite Čerčilov savet kao da je moj“.

Već posle tog pisma kralju je moralo biti jasno da su se veliki saveznici odrekli svog najvernijeg vojnika generala Mihailovića i da se u budućim operacijama ne računa na jugoslovensku vojsku u otadžbini ali ni na njega previše...

Saveznici su tražili da se naša vojska u zemlji stalno bori protiv neprijatelja, iako je na snazi bila odluka o odmazdi 100 srba za jednog nemačkog vojnika. U tom smislu traženo je od naše vlade i kralja da stalno pozivaju na borbu. Istina je da jugoslovenskim partizanima nisu bile bitne žrtve da dođu do svog cilja, a to je smena društvenog uređenja. Civilne srpske žrtve takođe ih nisu zanimale. U njihovoj borbi cilj je opravdavao sredstva.

ŽRTVOVANjE NAŠEG NARODA

U SVOJIM memoarima jugoslovenski emigrantski ministar Milan Grol, na dan početka bitke za Normandiju,  beleži: „Svi predstavnici – belgijski, holandski, norveški -  i sam Ajzenhauer, preporučili su danas okupiranim oblastima mirno i uzdržljivo držanje, ne izlaganje života besciljno.... Samo se od našeg naroda tražilo i traži da se bije bez prestanka i da izloži i ono malo života – kroz nekoliko još meseci... Bez pomoći ni sa koje strane. Čak bez lekara i lekova za borce! .

SUTRA: ŠUBAŠIĆEVA VLADA I SPORAZUM SA TITOM