FELJTON - SAVESTAN KOMUNISTA STRADAO NA PRAVDI BOGA: Đurić je prvi koji je ozbiljno ukazao da nešto nije u redu među komunistima

Đurić je tipičan produkt tog birokratizma, te birokratske rđe koja je pomalo počela da se pojavljuje (aplauz), protiv koje je ustala ogromna većina našeg partijskog kadra i protiv koje se bori na čelu ogromne većine partijskog članstva i rukovodstva naše Partije. On je mislio da su Partija i narodna vlast za to da štite njegove birokratske ambicije i da se ne bore protiv njegovog prljavog života, da ga podržavaju u klevetama protiv poštenih drugova. I kada Partija, ne samo što nije htela dati podršku takvim njegovim tendencijama, nego ga osudila, on je tada tu svoju prljavštinu digao kao zastavu borbe protiv naše Partije."

Posle incidenta, Ljubodraga Đurića je iz kongresne dvorane izveo general Jovan Kapičić, ondašnji pomoćnik saveznog ministra unutrašnjih poslova, da bi ubrzo zatim odveden u jednu vilu van Zagreba gde mu je Svetislav Ćeća Stefanović, u prisustvu jednog mladog udbaša, zatražio da preda pištolj. U trenutku kada je vadio pištolj iz futrole, mladi udbaški kadrovik, ne znajući da su general Đurić, "drug Ćeća" u to vreme bili partijski zaduženi za bezbednost "druga maršala", uzviknu:

- Pa ovaj bandit je mogao ubiti druga Tita!

- Ne lupetaj koješta! Ko tebe šta pita?! - opsova Stefanović svog mladog saradnika.

POVODOM Đurićevog istupanja, Kongres je izabrao komisiju (Krsto Popivoda, Đuro Salaj i Raja Nedeljković) da "ispita ceo slučaj". Zaključak Komisije Đuriću je u zagrebačkom zatvoru dostavio Ivan Krajačić Stevo, ministar unutrašnjih poslova Hrvatske:
"Ljubodrag Đurić unapred je smislio svoj ispad na Kongresu s ciljem da klevetanjem druga Stambolića kompromituje ne samo njega, već da poremeti rad Kongresa..."

Sam Đurić je navodno "izjavio pred Komisijom da je, s obzirom da Blagoje Nešković neće biti izabran u buduće rukovodstvo, hteo svojim istupom da omete eventualni izbor Petra Stambolića."

"Komisija zbog toga smatra da je sam njegov istup na Kongresu dovoljan da se postavi pitanje njegovog članstva u Partiji i predlaže Kongresu da Đutića zbog njegovog neprijateljskog istupa, isključi iz redova Komunističke partije Jugoslavije."

ĐURIĆA je u izveštaju partijske komisije veoma naljutila ocena da je njegovo istupanje na Šestom kongresu KPJ bilo i "posledica nervne rastrojenosti" i "duševne neuravnoteženosti", ali posebno je bio kivan na Vladimira Dedijera koji je u svojoj knjizi "Izgubljena bitka J. V. Staljina", između ostalog, 1969. godine i ovo objavio: "Šesti kongres je bio sav u jednom borbenom grču. Bilo je tu i atmosfere zaparoških Kozaka, kada su pisali pismo sultanu, pa je svaki od njih pretio pisaru da dobro unese i njegovu psovčicu na račun cara na Bosforu. U takvoj klimi nije čudo što se išlo u drugu krajnost.

Nastradali su na pravdi boga - sveti otac papa u Rimu i Ljubodrag Đurić. Prvi što je proglasio zagrebačkog nadbiskupa Stepinca za kardinala, pa smo odlučili da prekinemo diplomatske odnose sa Vatikanom, baš uoči Božića, praznika mira i ljubavi. A nesrećni Ljubodrag Đurić komandant slavne Druge proleterske brigade, koja je spasla bitku na Sutjesci, patio je što su mu neki ljudi na položajima lično zlo učinili, napio se da bi skupio hrabrosti, pa je izašao za govornicu kongresa da ispovedi svoje lične jade. Bio je nesrećnik zbrisan, proglašen za izdajnika, da je to radio po naređenju neprijatelja, a kako se kasnije utvrdilo, nije mogao da izdrži svoj lični bol zbog nepravde koja mu je zaista bila učinjena."

U pismu koje je 19. marta 1969. godine uputio Dedijeru, general Đurić mu zamera da se nekorektno i nedrugarski poneo prema njemu: "Zašto me nisi ozbiljno tretirao kao i svetog oca papu?! Zašto će ti ono 'nesrećni'? Zašto nisi napisao normalno: A Ljubodrag Đurić, bez ono 'nesrećni'... nikad se nisam osećao nesrećnim, niti se demoralisanim, mada sam imao dosta teškoća u životu... Nisam bio ni subjekt, ni objekt, ni slučaj za žaljenje niti pak za sažaljevanje. To nisam ni sad, niti ću to biti ubuduće... Uz sve ovo, ja sam bio prvi koji je javno i ozbiljno ukazao da nešto nije u redu u Savezu komunista i među komunistima...."

AGENTI Udbe - koja je, inače, u to vreme bila "država u državi" - grozničavo su tragali za eventualno novim Đurićevim greškama. Istog dana, posle njegovog govora na Kongresu, upali su mu u stan i odneli "trofejno naoružanje", sve fotografije na kojima je sa Titom, jednu svesku njegovog ratnog dnevnika, razne sitnice... Međutim, uskoro je usledio i obračun sa rodbinom generala Đurića koja nije htela da ga se javno odrekne, kako su to, inače, nalagala nepisana partijska pravila.

Udbaši su uz pomoć ostalih "drugova" oterali u penziju Đurićevog starijeg brata Dragoslava, člana KPJ i nosioca Partizanske spomenice jer ni on nije hteo da ga se javno odrekne, a ime poginulog brata, narodnog heroja Želimira Želje Đurića, nekadašnjeg sekretara OK KPJ za Okrug užički - skinuli sa Učiteljske škole i i sa jedne male ulice...

Josip Broz, međutim, pratio je sva zbivanja u vezi sa "prevaspitavanjem" svog bivšeg šefa civilnog i vojnog kabineta, pa kada je, posle 43 dana Đurić pušten iz zatvora u Glavnjači, odredio je Momu Markovića, člana CK SKJ, da kontaktira sa njim i pomogne mu oko zaposlenja.

PONUĐENO mu je da ode u Samobor kod Zagreba i bude komercijalista jednog preduzeća, ali je Đurić odbio to rešenje sa obrazloženjem "da ne priznaje nikakve intervencije u sopstvenoj, socijalističkoj zemlji"... Nedelju dana kasnije, Moma Marković mu je saopštio da su mu u Zrenjaninu našli mesto komercijaliste u nekoj fabrici nameštaja. I ovaj posao je odbio.

Međutim, kada je pozvan i treći put, i kada mu je ponuđeno mesto direktora Poljoprivrednog dobra "Srem" u Rumi, Đurić je prihvatio tog radnog mesta iako je tamo vladao pravi haos! Đurić je ipak uspeo da situaciju tamo "dovede u red" pa je "Srem" bilo jedino dobro u Vojvodini koje je poslovalo bez gubitaka... Ali, ovo direktorovanje nije dugo potrajalo pošto je njegov stariji sin trebalo da pođe u neku srednju školu. Zato je Đurić odlučio da konkuriše za učitelja u Osnovnoj školi "Sveti Sava" u Beogradu, napisavši prethodno Titu kratko pismo jer se plašio da ga školski savet neće smeti da primi. Posle Brozove intervencije, Đurić se obreo u Beogradu, dobivši da vodi drugi razred u osnovnoj školi...

NA UDARU I RODBINA

U OPŠTOJ histeriji koja je nastala posle istupa Ljubodraga Đurića na Šestom kongresa Komunističke parije Jugoslavije stradala je i njegova najbliža rodbina. Prva na udaru je bila rođena sestra, učiteljica Sofija Milosavljević, član KPJ, koja je sa dvoje dece živela kod Đurića od oslobođenja, jer joj je muž poginuo 1941. godine kao komandir Prve račanske partizanske čete. Otpuštena je i najurena iz jednog obdaništa na Dedinju gde je radila kao vaspitačica. Ona je jedina trčala na sve strane i tražila od "drugova" da joj brata puste iz zatvora.

SUTRA: USUD KOMANDANTA DRUGE PROLETERSKE