FELJTON - OD ZLOUPOTREBE POSTELJE DO ATENTATA NA MARŠALA: Pojedini visoki rukovodioci su ogrezli u otimačini tuđe imovine i lopovluke

Jer, brzo se saznalo za "slučaj duge čarape" pa je o svemu tome počelo da se priča u gotovo svim službama nove vlasti, pa i među drugovima zaduženim za Titovu bezbednost. Agenti Udbe su uskoro imali i svoje "pakovanje", pa je incident na Brozovom kauču poprimio i "druge dimenzije" pošto se raširila priča da su "Boška zavrbovali Rusi kada je išao sa njima da snima jedan dokumentarni film o Jugoslaviji i da se tada "prihvatio zadatka" da ubije Tita.
- Boško je ubrzo uhapšen a još brže osuđen. Tito ga je spasao od smrtne kazne koja mu je preinačena na dugogodišnju robiju - ispričao je Dragoje Kos.
"Rupa u gorama Jugoslavije"

Da li je "zloupotreba Titove postelje" bila samo povod da se iz Boškove prošlosti iščačkaju i "dokazi" o njegovoj zavrbovanosti da ubije Tita, ili je to bila još jedna u nizu sličnih odmazdi koje nisu mogle da mimoiđu pojedince koji nisu želeli da se pridržavaju strogih hijerarhijskih pravila ponašanja i etičkih normi "novih vremena", o tome je ovaj autor razgovarao, između ostalih, i sa Brozovim "anđelom čuvarom", generalom Žeželjom, koji je o svemu tome bio upoznat:

- BOŠKOV "greh" ne treba dovoditi u vezu sa onim što se sa njim kasnije dogodilo. U pitanju su dve stvari koje ne treba dovoditi u isti kontekst. Incident, nazvan "slučaj duga čarapa", Boškova je budalaština koja nema nikakve veze sa događajem zbog kojeg mu je Vojni sud izrekao najstrožu kaznu. Boško je, zaista, bio jedan od prvih Titovih ordonansa, još od 1941. godine. Međutim, on je napravio drugu budalaštinu zbog koje je osuđen na smrt, ali ga je Tito pomilovao. Naime, još za vreme rata, Rusi su tražili jednog našeg čoveka koji bi čitavo vreme išao uz Tita dok bi filmska ekipa snimala film "U gorama Jugoslavije". Tito je za to odredio Boška. I dok su Rusi, među kojima je bilo i špijuna, snimali film, neki od njih su uspeli da ga zavrbuju da radi za NKVD. Posle snimanja, odnosno, kad je rat završen a Tito se preselio na Dedinje, Boško je obnovio veze sa "filmadžijama", i kao maršalov ordonans, za vreme jednog dežurstva, nožem napravio rupu u vratima između Titovog kabineta i prostorije u kojoj su sedeli sekretari i ordonansi.

Cilj mu je bio da špijunira maršala, da snima njegove telefonske razgovore, beleži planove i da Rusima šalje i ostale informacije u vezi sa Titom.

To su, veli Žeželj, sasvim slučajno otkrili ljudi iz Odeljenja bezbednosti Garde: Luka Božović, Ranko Vuković, Krste Bijelić...

- U stvari, ordonansi su najpre meni rekli da su otkrili nekakvu rupu u vratima, pa sam u vezi s tim razgovarao sa Božovićem, Vukovićem, Bijelićem i drugima. Posle mnogih analiza, posumnjali smo na njega, a inače, i do tada smo dobijali informacije o njegovom bahatom ponašanju...

POJEDINI "drugovi" iz "Odeljenja bezbednosti" Garde ocenili su da u Boškovo bahato ponašanje spada i "incident" u spavaćoj sobi Titove rezidencije, ali da on zaista nema nikakve veze sa strogom kaznom koju mu je izrekao Vojni sud...

- Bio sam predsednik Saveza vozača i automehaničara Jugoslavije kada sam, posle desetak godina, u kancelariji Petra Micića, u Jugoslovenskoj lutriji, ugledao Boška. Vidim, oko organizovanja jedne lutrije baš on vodi glavne poslove.

"Šta ti tu radiš, izdajice jedna?! - dreknem. - Zar ti da vodiš lutriju? Ti da naplaćuješ!? Napolje, dok te nisam likvidirao!"

Boško je odmah pobegao i od tada ga Brozov komandant Garde nikada više nije video.

Posle ovog "susreta" sa svojim nekadašnjim starešinom, Boško je napustio Jugoslovensku lutriju, pomažući rođacima koji žive u okolini Beograda i u Crnoj Gori. Imao je dosta sreće jer mu nova vlast nije oduzela kuću, koju je posle oslobođenja Beograda, odnosno, Zemuna, dobio u zemunskom naselju Sutjeska, gde je u neposrednoj blizini i njegov verni drug Dragoje Kos, poput još nekih boraca iz Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, dobio "krov nad glavom".

Više puta ovaj autor ugovarao je sastanak sa Boškom u Zemunu a i u Obrenovcu gde je gajio pčele i vrcao med. Poslednji put, u maju 1990. godine, dogovoren je sastanak u Beogradu, u stanu njegovog sina u Knez Mihailovoj ulici. Međutim, zakazanog dana, umesto Boška ovom autoru se javio njegov sin:

- Tata je otputovao u Crnu Goru. Rekao je da se više neće vraćati u Beograd. Ostaće tamo da živi do kraja života.

GENERAL Ljubodrag Đurić, ratni komandant Druge proleterske divizije, a od marta 1945. šef kabineta maršala Jugoslvije, koji je odmah shvatio da nepromišljen postupak Boška Čupića može da ga košta glave, znajući da mu to Tito nikako neće oprostiti, takođe je doživeo tragičnu sudbinu.

Posle velikih uvreda, šikaniranja, podmetačina, zavera i smicalica, koje je pretrpeo od svojih nekadašnjih saboraca, general Đurić je 10. jula 1988. godine, već ruiniranog zdravlja, uzeo papir i olovku i, očajan zbog svega što mu je učinjeno i oniga što se dešavalo u društvu, prkoseći vlastima i svojoj bolesti, zapisao u oproštajnom pismu:

"Partizan sam, tim se dičim, to ne može biti svak, umrijeti za slobodu može samo div junak. Hajra..." General Đurić nije imao snage da završi poruku supruzi Hajri...
Odjeknuo je pucanj!... Dva dana kasnije sahranjen je u Aleji zaslužnih na Novom groblju u Beogradu.

Ljubo Đurić, rođen u Užicu 25. jula 1917. godine bio je jedan od najstarijih članova Partije iz svoje generacije (od 1938). U svom rodnom kraju, Bajinoj Bašti, formirao je prvu partizansku "komunističku ćeliju"; bio je politički komesar Zlatiborske čete, Užičkog partizanskog bataljona i ratni komandant Druge proleterske (na Sutjesci je iz neprijateljskog obruča izvukla više hiljada partizana); odmah po oslobođenju prvi komandant Beograda; zatim šef vojnog i civilnog kabineta Josipa Broza Tita, a kad je novembra 1952. godine u Zagrebu, na Šestom kongresu KPJ, "sišao sa političke scene", postao je upravnik Poljoprivrednog dobra "Srem" u Rumi, učitelj u Osnovnoj školi "Sveti Sava" u Beogradu i na kraju je penzionisan kao direktor Službenog lista Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ).

POHLEPA ZA VLAŠĆU

TRAGEDIJI generala Ljubodraga Đurića prethodile su teške uvrede, mučne i prljave igre dvoličnih ratnih komandanata iza čije slave se zapravo krila pohlepa, želja za vlašću... Ogrezli u otimačini tuđe imovine, pojedini ratni drugovi i saborci generala Ljubodraga Đurića okrenuli su se protiv njega. Zato je Đurić šansu da kaže sve o lakejstvu, poltronisanju, intrigama, prekomernom trošenju i rasipanju materijalnih dobara i o svemu onome što ga je peklo do dna duše i polako mu rušilo ideale, snove i sva uverenja za koja se borio, video na Šestom partijskom kongresu u Zagrebu gde je došao kao delegat i član Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije.

SUTRA: PRLjAVE LIČNOSTI SE KRIJU IZA PARTIJSKIH KNjIŽICA