FELJTON - NERAZREŠEN UZROK SMRTI MLADOG NARODNOG HEROJA: Najmlađi gardista pucao je sebi u usta u neposrednoj Titovoj blizini

Međutim, učestaliji suicidi iz "ideoloških opredeljenja", kao i samoubistva "drugova" koja su bila posledica njihovih "psiholoških situacija u dramatičnim zbivanjima i događajima", tek nemačkom okupacijom Jugoslavije ugasili su mnoge živote tek sazrelih mladih ljudi.

Propagandne i oružane aktivnosti jugoslovenskih rodoljuba "protiv neprijateljske žive sile i tehnike", rasplamsane komunističkom ideologijom, neminovno su dovodile do žestokih sukoba i obračuna. U stvari tih prvih dana nemačke okupacije Jugoslavije, u opštem metežu i rasulu, nije se odmah znalo "ni ko je s kim a ni ko protiv koga, pa do mnogih ljudi informacije o stvarnim zbivanjima i predstojećim događajima nisu ni stizale, osim onih koje bi im saopštavali politički komesari i drugi komunistički portparoli". Nemali broj radnika i seljaka čak nisu ni znali ni s kim ni za koga bi trebalo da se bore. U tom haosu i bratoubilačkom metežu, razne vojske tutnjale su prostorima nekadašnje Jugoslavije i u početku se tukle bez jasnih ciljeva i opredeljenja.

KOMUNISTIČKI komesari govorili su uglavnom o "omladinskim četama i o sovjetsko-nemačkom ratu"; o napadu "nedićevaca", ustaša i četnika na partizane koji Nemcima sede za vratom" i koji rade užurbano na "skupljanju snaga jer predstoji duga borba", koja "zahtijeva i kad se gine da se pjeva"...

Od početka rata 1941. pa do maja 1980. godine, odnosno za period 40-godišnje Brozove vladavine, ubilo se nekoliko stotina vatrenih sledbenika komunističke ideologije. Među ovim samoubicama je i 57 narodnih heroja! Najviše suicida, prema komunističkoj dokumentaciji, počinjeno je u ratnom periodu: 1941. - 2; 1942. - 24; 1943. - 17; 1944. - 11; 1945. - jedan i 1955. dvojica "narodnih junaka" otisnuli su se na "drugu obalu reke Stiks"
Bili su to mladići i devojke, članovi KPJ i SKOJ, koji su 1941. godine pošli u rat kao studenti (9), radnici (8), službenici (8), zemljoradnici (5), učitelji (4), štamparski grafički radnici (4), pravnici (3), učenici (2), potkivači (2) i po jedan profesor, berberin, mlinar, mašinista, vozač, pekar, podoficir, sudija, železničar, oficir, inženjer i trgovački pomoćnik.

Većina njih kraj rata nije ni dočekala, a slava kao i priznanja koja su im dodeljivana i državnim "dekretima", zaboravljana su upravo onako kako su godine proticale.

"SAMOUBISTVO nesrećnim slučajem" Lazara (Pere) Štekovića, Srbina iz Bosne, jedno je od najzamršenijih suicida koje je, zbog "čuvanja Titovog lika i dela", opisano u zvaničnim komunističkim dokumentima, uz "tumačenje uzroka" ovog čina prepunog nelogičnosti, grešaka i protivrečnosti. O tom događaju su "drugovi" iz Brozovog okruženja ispredali za javnost različite "uzročno-posledične priče", a da pritom nisu vodili računa da mogu upasti u sopstvene zamke, u prevelikoj želji kako da se veoma teško, ili čak nikako, ne saznaju pravi razlozi zbog kojih se ovaj najmlađi narodni heroj druge, Titove Jugoslavije, ubio u tek oslobođenom Beogradu i to dok je, kao jedan od najmlađih Titovih gardista, na Belom dvoru trebalo da uživa u blizini svog vrhovnog komandanta i blagodetima koje mu je donosilo odličje narodnog heroja.

"Friziranje istine" o Lazaru - Lazi Štekoviću vidljivo je već u pripremanju dve verzije njegove biografije - predratne i one druge - ratne, kada je kao 16-godišnji mladić otišao u partizane, postao član KPJ 15. novembra 1943. godine i, nošen svojim mladalačkim idealima, "kocem jurišao na neprijatelja"!

"U jesen 1941. poginuo mu je i stariji brat Miloš, a ubrzo zatim streljana mu je i majka Mileva", zapisano je u "prvoj verziji" njegove biografije. "Lazar je učestvovao u mnogim borbama. Iako neiskusan i mlad, pokazao je izvanredno junaštvo i smelost. Ubrzo je izabran za desetara i bio primljen u Savez komunističke omladine Jugoslavije.

Politički ciljevi za koje se borila Narodnooslobodilačka vojska bivali su mu sve jasniji, a junački podvizi na Grmeču, u Krajini, Centralnoj i Istočnoj Bosni, Sremu, Srbiji... sve brojniji. Uvek je tražio najteže zadatke. Šest puta je ranjavan."

Šteković je, prema komunističkoj dokumentaciji, postao vodnik u Petoj kozaračkoj brigadi koja je bila u sastavu Prvog proleterskog korpusa. U borbama za oslobođenje Beograda, "teško je ranjen u rebra, ali kada su drugovi želeli da ga odnesu u bolnicu, Lazar je to odbio, nastavljajući da se i dalje bori protiv Nemaca..."

"Posle rata Šteković se nalazio u gardijskim jedinicama, gde je, pored redovnih dužnosti mnogo pažnje posvetio svom obrazovanju. Nekadašnji, gotovo nepismen podgrmečki seljak, razvio se u sposobnog i obrazovanog oficira Jugoslovenske narodne armije. Poginuo je nesrećnim slučajem 15. novembra 1945. godine."

U "drugoj verziji" Štekovićeve biografije zapisano je da je "Lazo među prvima došao do oružja, ali pušku koju je oteo od oružnika, morao je da preda iskusnijem drugu"...

POSLE rata i školovanja, Šteković je u Beogradu raspoređen u jedinicu čiji je zadatak bio da u novom mirnodopskom periodu, svuda i u svakoj prilici, danju i noću, čuva svog vrhovnog komandanta i bdi nad njegovim životom... Ali, jedva da je prošlo mesec dana otkako se Tito sa svojim najbližim saradnicima iz Vršca preselio u Beli dvor na Dedinju, a njegov mladi gardista, "oličenje hrabrosti i mladić s perspektivom", prvi narodni heroj kome je na grudi lično Josip Broz okačio najviše ratno odlikovanje, uzeo je jastuk, u njega uvio pištolj, cev stavio u usta i povukao okidač...

Da li je o uzrocima ovog prvog posleratnog samoubistva Lazara Štekovića, najmlađeg narodnog heroja, koje je ovaj "ludo hrabar mladić u ratu počinio na slobodi", uz to još i u Titovoj blizini, moralo da se ćuti, pitanje je na koje se odgovor, ma kakav on bio, nije mogao odmah dati čak ni onima koji su po prirodi stvari morali to da znaju. U objektima oko Belog dvora na Dedinju, gde je general Milan Žeželj, u tek oslobođenom Beogradu, najpre razmestio borce Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba - prve pripadnike Garde - "crna senka" nadvila se i nad druge Titove čuvare, strogo odabrane iz drugih partizanskih jedinica.

Posle osam godina od "nesrećnog slučaja, Lazar - treće dete Mileve i Pere Štekovića koji su na vrlo siromašnom posedu podigli desetoro dece - proglašen je "narodnim besmrtnikom", između ostalog i za učestvovanje u napadu na Bosansku Kostajnicu, "kada su hiljadu ustanika koji su imali samo jednu pušku, rasturili posadu od 80 ustaša i 10 oružnika i zaplenili nešto oružja".

POZIV NA USTANAK

LAZAR Šteković je imao 16 godina kada su aktivisti KPJ, jula 1941. godine u njegovom rodnom selu Petrinji kod Bosanskog Novog crkvenim zvonima pozvali narod na ustanak, da bi samo nekoliko časova kasnije kolone seljaka, naoružanih noževima, sekirama, roguljama, kosama i drugim poljoprivrednima alatkama, krenule na Kostajnicu i druga mesta gde su se nalazile ustaše Ante Pavelića. Iz kuće zemljoradnika Štekovića pošao je domaćin Pero zajedno sa svoja dva sina - Lazarom i Milošem koji se upravo vratio sa odsluženja vojnog roka.

SUTRA: UČESTALA SAMOUBISTVA GARDISTA NA BELOM DVORU