FELJTON - ZA ŽEŽELJA DILEME NEMA TITO JE BIO JOSIP BROZ: Tito je najčešće spominjao brata Martina koji je živeo u Mađarskoj

Titovog biografa je posebno zanimalo da li mu je "drug Stari govorio o čistkama u Moskvi, kako je on onda sačuvao glavu". Jedno od pitanja je bilo i da li je on, Žeželj, doveo Jovanku na Beli dvor.

Titovog biografa, komandant garde, uskratio je za dokumentaciju o povlašćenom položaju budućeg generalnog skretara KPJ, za vreme robijanja u Lepoglavi, ali 18. novembra 1980. godine mu šalje odgovore na postavljena pitanja.

"Dragi Vlado,

DRAGO mi je da ti je Predsedništvo SFRJ i CK SKJ poverilo i stavilo na raspolaganje važne dokumente da pišeš o drugu Titu i njegovoj delatnosti - odgovara Žeželj Dedijeru i podseća da je 'punih 17 godina sa njim proživeo sve i najteže faze samoupravne socijalističke domovine'. Ne sećam se odakle su došli njegovi preci u Zagorje. On je to poneki put spominjao, ali nisam znao da će to nekada zatrebati i prosto sam ga samo slušao.

O svom ocu Franji je znao češće da govori, čak je pričao kako ih je kao decu jurio na spavanje dok padne mrak kako bi manje trošili lučerde, a onda, u smehu, kazao bi Stari da je to taktika njegovog oca i drugih Zagoraca i da su zato imali dosta dece. Drug Stari kaže:

Jednostavno ugase lučarde i legnu sa ženama, i kojeg će vraga da rade do dana, nego da prave decu.

Govorio je da je njegov otac Franja bio dosta oštar i da je držao disciplinu nad njim kao i nad ostalom decom."

ŽEŽELj dalje piše da je Tito znao češće da govori o braći, naročito o Štefu, koji je sa njim radio u Sisku, a "priženio u Kupincu".

"Mnogo je spominjao i Martina, koji je živeo u Mađarskoj, čak ga je u mnogim situacijama i sažaljevao, a naročito posle rezolucije Informacionog biroa (IB-a). Sa bratom Slavkom bio je najprisniji, sa njim se često i sastajao. Nije bilo rođendana da Slavko nije došao u Beograd na čestitanje. A kad smo bili na Tuškancu u Zagrebu, znao je u slobodnim časovima da se šeta sa bratom Slavkom i ponekad čak pretresu život još od ranog detinjstva."

Titov glavni ađutant i komandant svih gardijskih jedinica potvrdio je Dedijeru da je učestvovao u obnavljanju i pronalasku groba Brozove majke Marije i oca Franje u Kupincu, da je tada sa njim bio Titov brat Štef, kao i sekretar i predsednik u Jastrebarskom.

Tada je bio i Ivica Lopaić, načelnik SUP u Jastrebarskom.

"Evo, kako je došlo do toga", pojašnjava Žeželj u svom odgovoru Brozovom biografu. "Drug Stari me je pozvao kod sebe i u veoma skromnoj diskreciji mi reče: 'Žeželju, ti si sada narodni poslanik u Žumberku, daj, molim te, usput vidi gde su grobovi mojih roditelja. Verovatno su zarasli u korov pa bi ih trebalo osvežiti.'"

O "Staljinovim čistkama" u Moskvi, Broz je takođe (dosta) pričao ne samo svom komandantu Garde nego i ostalim "drugovima":

"GOVORIO nam je o Staljinističkom metodu. Više puta je podvlačio i ovo, ako je neko nešto napredno trebalo da unese u marksističko-lenjinističku ideologiju, a Staljinu nije po ćudi, zna se da ga je već mrak pozobao. Drug Stari je znao češće da kaže da je i on ostao na tankom koncu, naročito kada je prevodio četvrtu glavu Istorije SKP - b. Karaivanova je prilično pominjao da mu je pomagao, ali je više spominjao Dimitrova.

Spominjao je još neke naše Jugoslovene koji su prosto nestali Staljinovom čistkom."

Što se tiče pitanja - da li je Jovanka Budisavljević bila u Žeželjevoj jedinici i da li ju je on preporučio da radi kod Josipa Broza, Žeželj je Dedijeru ovako odgovorio:

"Nije bila u mojoj jedinici niti sam je poznavao kako u Lici, tako i u NOB. Ona je bila u ženskoj Ličkoj jedinici (bataljonu), a borac je koliko sam proverio od 1942. godine.

Posle je bila u Šestoj ličkoj diviziji "Nikola Tesla" a odatle prelazi u bolnicu Prvog proleterskog korpusa... Mnoge devojke je Šesta lička poslala na rad u Maršalat. Imam i spisak devojaka sa kojima je Jovanka došla. Mislim da je došla direktno iz bolnice, a ja sam je primio kao i sve druge i dao joj posao higijeničarke u Belom dvoru..."

U vezi sa identitetom doživotnog jugoslovenskog predsednika, za Milana Žeželja nije bilo dileme: Tito je Josip Broz!

SREDA 16. april 1941. godine. Deseti dan od nemačkog bombardovanja Beograda i još nekih jugoslovenskih gradova. Nemačke okupacione snage već uveliko razoružavaju vojnike i oficire nekadašnje Vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije koja je, takoreći bez ispaljenog metka, kapitulirala gotovo na svim "frontovima".

Jedan voz ide prema Užicu. U vagonima opšti metež civila i vojske, koja se povlači iz Bosne i Hercegovine. Iznenada, voz se zaustavlja u blizini Višegrada... Dugo se ne pomera, ni napred ni - nazad, jer baš na mestu gde put "preseca" prugu, nemačke trupe razoružavaju jugoslovenske vojnike i oficire, a jedan neznani srpski pukovnik, pucao je iz pištolja sebi u glavu. Nije mogao da podnese sramotu - da na gomilu već položenog oružja ostavi i svoju pušku a pištolj preda nemačkom oficiru.

Zbog tog događaja, koji se 16. aprila 1941. godine odigrao u blizini mosta preko Drine nedaleko od Višegrada, voz prepun putnika, vojnika i oficira, koji su takođe dolazili iz Bosne, satima se nije pomerao...

ČETIRI decenije kasnije, 26. marta 1984. godine, na jednoj posve različitoj ćupriji - na (novom) savskom mostu u Beogradu - drugi, "znani junak" književnik Branko Ćopić, kojeg su po delima koja je stvarao u "srećnom jednopartijskom sistemu" poznavali i stari i mladi širom Titove Jugoslavije, izvršio je samoubistvo skočivši sa mosta na betonsku stazu.

Tako je "znani junak" neznanog broja napisanih knjiga, prijatelj dece i odraslih, zaljubljenika u prirodu i slobodu, tajne svoje "unakažene duše" predao mostu koji nosi ime po njegovom imenjaku i pesničkom sabratu - Branku Radičeviću.

Na mostovima i tužnim pijedestalima stajalo je još mnogo takvih, znanih i neznanih junaka koji su birali svoja poslednja stajališta, ispovedaonice i utočišta pred odlazak u "drugi svet". Tada su se, svesno ili uz malu "pomoć nekih prijatelja, poslednji put sastajali sa prošlošću i odlazili u (ne) zaborav. Bili su to svedoci prošlosti koji su, čekajući dolazak budućnosti, dozvolili sadašnjosti da odluči umesto njih".

SMELE ODLUKE

DVA SUICIDA, neznanog "junaka" 16. aprila 1941. kod Višegrada, i znanog, Branka Ćopića, četiri decenije kasnije u Beogradu, na prvi pogled povezuje samo činjenica da su se oba odigrala na mostu koji bi trebalo da povezuje a ne da razdvaja ljude, njihove ideale, želje i htenja... Njihove smele odluke nose u sebi po sve različite motive iako su im koreni, reklo bi se, gotovo identični.

SUTRA: NERAZREŠEN UZROK SMRTI MLADOG NARODNOG HEROJA