FELJTON - MILUNKU SMRT NIJE HTELA, PREŽIVELA JE BRODOLOM: I u Bizerti, u Tunisu, nesrećna Srbija je ostavljala kosti svoje dece...

Bila je je jedina žena sa Zapada koja se sa puškom u ruci borila u srpskoj vojsci.

Istovremeno je bila i jedina pripadnica nežnijeg pola iz evropskih zemalja koja je kao vojnik uopšte učestvovala u Prvom svetskom ratu. U aktivnoj službi stigla je do čina poručnika, a u rezervi je unapređivana još dva puta, najpre je dobila čin kapetana, a potom kapetana prve klase.

U knjizi Artura Luiza Milera "Naš brat, život kapetana Flore Sends", zapisano je Florino svedočenje o Milunki Savić iz vremena dok su ležale ranjene u britanskoj bolnici u Solunu.

"I pre nego je mogla da hoda kako treba, ona je stala na noge i šepajući na štakama izašla iz bolnice i otišla do grada bez dozvole. Kada se vratila narednog dana, posle dvadeset i četiri sata odsustvovanja, pukovnik ju je stavio u samicu, u mali šator, ne bi li je kaznio. Ona je problem rešila tako što je istog časa zapalila šator. Čim joj je noga dovoljno ojačala, ponovo je nestala, ovaj put na tri dana. Po povratku, očajni pukovnik uhapsio ju je i strpao u mali šator u koji je postavio i stražu, no ona je zapanjila stražare nestavši iz šatora njima pred nosom.

- Šta sam mogao učiniti - pričao je Tom, jedan od stražara, žalosno. - Smejala mi se kada sam je pokušao zadržati, a nisam mogao da hladnokrvno pucam u ženu.

Pukovnik, komandant bolnice je besneo. Lako se nosio sa čitavim britanskim pukom i bolnicom, a nije mogao da izađe na kraj sa Srpkinjom! Najzad, glavna sestra, koja je volela Milunku, ubedi ga da njoj poveri brigu o prestupnici, i da ništa o njoj ne pita. Tada se vodnik Milunka, manje-više mirno, skrasila u šatoru sa mnom, no njeno se ime nije smelo pominjati pukovniku.

PRAVA sprdnja bila je kada je pobegla po treći put. Tada je dobila od srpskih vojnih vlasti dozvolu za povratak na front, i vratila se u bolnicu da se javi pukovniku i da mu se zahvali na svemu! Bila je potpuno nesvesna toga da ga je nervirala, i zaista je želela da izrazi zahvalnost za svu negu koju je dobila. No glavna sestra, koja nije imala hrabrosti da je povede do pukovnika, reče joj da se on ne oseća najbolje i da će mu preneti njenu poruku čim se ovaj malo oporavi.

Posle nedelju dana mog boravka u bolnici, kralj Aleksandar je poslao svog ađutanta, od čega napraviše čitavu ceremoniju. U prisustvu pukovnika, doktora, glavnih sestara, i ostalih koji su se na brzinu mogli okupiti oko kreveta, on održa govor i, na moje iznenađenje i oduševljenje, zakači mi o pidžamu Karađorđevu zvezdu, najdragocenije odličje u vojci, koje je donosilo i unapređenje u starijeg vodnika.

Milunkina divlja priroda nije ostavljala mesta nikakvoj zajedljivosti niti ljubomori.

Iako je bila ranjena po peti put, a da niko na to nije obraćao posebnu pažnju, ona se iskreno radovala zbog mene, i svima je pričala o mojim sjajnim podvizima na frontu, koji su uglavnom bili plod njene mašte.

Ubrzo pošto se vratila u puk, posetio ga je princ Aleksandar, koji ju je pozvao kod sebe i upitao koja je od nas dve hrabrija, na šta je ona, ne oklevajući, odgovorila - Sends.

Umesto odgovora, kralj joj je uručio isto odlikovanje i rang."

O BROJU ranjavanja Milunke Savić različito su pisali autori u novinskim prilozima i knjigama. Navođene su brojke od četiri do devet ranjavanja, uglavnom bez materijalnih dokaza. Iako je teško doći do stvarnih činjenica, ipak iz dostupnih dokumenata pouzdano se može utvrditi da je Milunka Savić ranjena četiri puta. U listu "Napred" od 9. jula 1918. godina u tekstu pod naslovom "Srpkinja Milunka Savić", piše da je Milunka u toku Prvog svetskog rata ranjena četiri puta. I sama Milunka u molbi upravniku Državne hipotekarne banke Beograda, od 11. novembra 1929. godine piše:

"...Kao dobrovoljac na Solunskom frontu učestvovala sam u svim borbama, gde je moj puk bio, i četiri puta ranjavana..."

Prvi put Milunka Savić ranjena je 1914. godine na položaju Selište, u odbrani Priboja.

Drugi put je ranjena od gelera u borbama za odbranu Struge, krajem novembra 1915, a treći put - 28. septembra 1916. godine na Crnoj reci pri osvajanju sela Brod. Četvrti put je ranjena u noge, na položaju Čuke 29. oktobra 1916. godine. Dva puta je bila na lečenju u francuskoj bolnici u Bizerti.

Evo jednog njenog sećanja u slobodnoj novinarskoj interpretaciji:

"Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolada, što su mi donosile francuske gospođe i oficiri. Često me je obilazio i francuski komandant, stari i sedi admiral Emil Geprat.

Jednoga dana dođe francuski komandant, sedi admiral Emil Geprat, sede pored moje bolesničke postelje, pomilova me očinski i reče:

- Sine, ozdravi što pre, Francuska te moli...

(Kad je 1931. godine u Beogradu boravio admiral Geprat, predao joj je svoj portret sa posvetom i pozvao je na svečanu večeru priređenu u njegovu čast.)

Bilo mi je stalo i do života i do bojišta. Bojala sam se: naši će probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima, neću moći da vidim tu pobedu, neću moći da doživim tu slavu... Uzimala sam lekove, tražila da mi svaki čas previjaju ranu, hranu sam prosto gutala ne bi li što pre stala na noge.

Ali, i ovde, u dalekoj Africi, umiru ranjenici, manje ih je u bolnici, a sve više i više u obližnjem groblju. I ovde nesrećna Srbija ostavlja kosti svoje dece...

DOĐE i taj čas - da krenemo ponovo na front. Ukrcasmo se na lađu. Sa mnom su i pitomci podoficirske škole. Još golobradi, nisu barut ni omirisali, ali jedva čekaju da se uhvate ukoštac s neprijateljem. Kad su saznali da sam bila na Solunskom bojištu - tražili su da im pričam o svemu što sam doživela. I ja sam pričala neumorno i posmatrala ih: goreli su od želje da što pre stignu i late se oružja...

Dok je lađa mirno plovila, a mi pričali - najednom smo osetili strahoviti udar. Brodska sirena je zavijala strašno i meni se činilo da nestajemo u talasima, da brod tone...

Istrčali smo na palubu. Padali smo jedni preko drugih. Brod se iskrivio. Više nije bilo sumnje - tonuli smo...

Videla sam kada je brod potonuo. Kao da se more otvorilo i progutalo ga... Nikad nisam saznala koliko je vojnika nastradalo, koliko je onih mladića željnih borbe, ostalo u dubinama mora. Smrt me nije htela..."

Bombaš-jurišnik Dragoslav Petrović, koji se sa Milunkom lečio posle ranjavanja u Bizerti, kazivao je:

"...Bio sam ispod Sokolca. Jednog dana traže se dobrovoljci: komandi su potrebni - živi jezici. Zar bi tako nešto moglo da prođe bez mene? Javila se, čujem, i Milunka Savić žena-junak. Već je tada bila legenda. Bila je neustrašiva."

ŽIVELA JE ZA FRONT

PRI povratku ranjenika iz Bizerte, na pučini Sredozemnog mora, francuski brod je počeo da tone. U tom času Milunka Savić je pomislila: "Bože zar je moguće da ovako završim u dubinama ovog ogromnog mora, da budem hrana ribama... Ne, ne, moram se izvući, hoću da živim, da se borim, hoću na front... Vičem, ali me niko ne čuje, jer vojnici uskaču u čamce i iščezavaju. Znam da me je neko zgrabio i ubacio u čamac... Neki su skakali u more, plivali prema nevidljivoj obali, nestajali..."

SUTRA: MILUNKA POSTAJE VITEZ KARAĐORĐEVE ZVEZDE