FELJTON - DVE SULUDO HRABRE ŽENE U ISTO VREME U BOLNICI: Milunka je u britanskoj bolnici boravila pošto je po peti put upucana u butinu

"U deset časova 29. oktobra 1916. godine neprijateljska artiljerija sa Pologa najžešćom vatrom tuče Prvi bataljon. Vatra je preneta i na centar Drugog bataljona. Treći bataljon oko 11 časova uspeo je da ovlada šiljatom Kamenitom čukom. Odmah je naređeno komandantu da čuke pojača i pošalje jedan mitraljez na taj položaj i da ga pošto-poto mora održati."

Posle ranjavanja Milunku evakuišu u Solun u englesku vojnu bolnicu. U bolnici saznaje da je dobila čin narednika. Posle sedam dana u tu istu bolnicu stiže teško ranjena Irkinja Flora Sends.

U knjizi "Naš brat, život kapetana Flore Sends", zapisano je svedočenje Flore Sends o Milunki Savić.

"Trebalo je da pođem u 41. opštu bolnicu, koja se nalazila dvanaest kilometara od grada, no kako je došlo do nesporazuma oko prevoza, kada sam konačno tamo stigla, i to ambulantnim kolima koja je vozio britanski vojnik, odavno je već bila prošla ponoć.

ČETRDESET prva opšta bolnica bila je britanska poljska bolnica za srpske vojnike, i isprva su odugovlačili da me puste unutra, rekavši da je bolnica za bolesne sestre na drugom kraju grada. No englez Tomi, koji je bio veoma zabrinut za mene, reče im da ja nisam bolesna sestra, već ranjeni vodnik, i na kraju zaključi da me ne treba voziti nikud, i da on svakako to neće činiti.

Možda je razlog njihovom opiranju bio i to što su već imali jednu ranjenu ženu vodnika, Milunku, Srpkinju iz mog puka, i pošto se ispostavilo da im je i ona previše, uplašili su se da ću i ja biti poput nje. Glavna sestra, koja mi je naknadno postala dobra prijateljica, reče mi da je njena prva reakcija bila usklik:

- Dragi bože, ne još jedna!

Uneta sam u veliki šator koji su koristili za bolesnice kada ih je bilo, a jedina tamo prisutna bila je Milunka, pa sam, na brzaka, ubačena u krevet, dat mi je aspirin, i rečeno mi je da spavam!

- Daj mi cigaretu, Nikola - rekoh.

- Ovde nije dozvoljeno pušenje - reče sestra.

- Pa, ona ne može van da bi pripalila - odgovori Nikola umesto mene, mirno paleći jednu.

- Glavna sestra će ti ih oduzeti sutra - uveri me sestra utešno, dok je Nikola ostatak pakovanja ušuškavao pod moj jastuk.

NIKOLA, koji je bio ubeđen da sam njegov pacijent, i da treba da brine o meni kao što je to i činio zadnjih nekoliko dana, beše veoma besan kada mu s estra odsečno reče da njegove usluge nisu potrebne ovde, i da mora da se povuče u deo za muškarce. Sutradan, on je odjurio u Vodenu, čvrsto ubeđen da niko ne može brinuti o meni tako savesno kao on.

Provedoh besanu noć, bol me je razdirao, i kada je narednog jutra glavna sestra ušla, stisoh petlju i rekoh:

- Sestro, imam paklu cigareta pod jastukom, i sestra kaže da ćete mi ih oduzeti.

Glavna sestra, Irkinja poput mene, pogleda me prijateljski se osmehujući.

- Puši do mile volje, samo pazi da ne zapališ šator - i ja shvatih da ću verovatno nekako preživeti ovakvu negu.

Kada je hirurg ušao i počeo pregled reče da niko nije imao pojma sinoć, kad su me doneli, da sam tako teško ranjena, pošto sam delovala preplanulo i sveže, i nisam se žalila. On je smatrao da ću, zahvaljujući boravku na otvorenom, uskoro zaceliti.

Dva puta dnevno on me je lično previjao. Uvek je bio veseo i uviđajan, nikad nije započinjao dok ne bih popušila cigaretu da zavaram bol, i dok se ne bih okrepila viskijem i sodom. Milunka je sa velikim interesovanjem pratila celu proceduru, i, jednog dana, iz radoznalosti požele da izbroji moje rane. Kada je završila s brojanjem, obavesti me da ih je dvadeset i četiri, i od srca me pohvali rečima da bol podnosim kao da sam Srpkinja. Ona se, zbilja, ponašala sasvim stoički.

KAD GOD je vreme bilo lepo, krevet mi je iznošen napolje jer, budući da sam tako dugo živela van, mene je šator gušio. Bilo je tu još mnogo srpskih vojnika u zavojima, ugruvanih glava sedeli su oko mog kreveta. Neki su bili iz mog puka, i, isprva, iskradali su se da bi sedeli sa mnom, dok ih ne bi oterale sestre, pošto je bilo protiv pravila dolaziti u sestrinski konak.

Kada je glavni pukovnik B. čuo za to, iako se u principu tvrdokorno držao pravila, reče da mogu da mi dolaze kad god poželim, jer će mi inače biti samotno. Pazili su me kao da sam jedna od njih, i uvek su naglašavali koliko bi mi bilo bolje u njihovom šatoru, umesto da ležim sama. Jedan stariji vodnik s ranjenom rukom provodio je čitave dane sa mnom, i predlagao da pređem kod njih, budući da su imali jedan slobodan krevet, da bi on i ostali ranjenici mogli da me paze noću, kada nisam mogla da spavam. Bio je veoma ogorčen kada bih mu objasnila da me svejedno nikako ne bi pustili da odem tamo.

Neke od sestara je sekiralo što su mi bile dozvoljene ove posete vojnika, pa su umele biti prilično sarkastične zbog moje navodne želje da budem prebačena u muški šator.
Svi su ovi ljudi snažno čeznuli za domom. U to doba, čitavu Srbiju su pregazili Bugari i Austrijanci, pa vojnici nisu znali ništa o sudbini svojih najbližih, i lica bi im se smračila svaki put kada je pošta stizala. Pričali su mi još kako Britanci često dele svoje pakete s njima, i kako im pričaju vesti koje dobijaju od kuće. Kao i obično, Englez Tomi se sprijateljio sa svakim koga bi upoznao, i nekim čudom u tome ga nije sprečavao ni različit jezik.

PUKOVNIK B. bio je izuzetno strog. Ponekad bi rekonvalescentu dozvoljavao da izađe iz bolnice, no morao je da se vrati tačno u 18 č. Jedan se Srbin poverio ostalima da planira da provede dva dana u Solunu, pošto mu, kako reče, Englez ne može ništa. Šibanje je bilo zabranjeno u britanskoj vojsci, a pretnje zatvorom nije ozbiljno shvatao. No, kada se vratio sa svog izleta, uverio se da je pukovnik držao do svojih ubeđenja, i da je britanska vojska imala i te kako efikasne, i za Srbina daleko više ponižavajuće kazne od šibanja.

Mada se Englezima i Francuzima ne pripisuje brutalnost, i mada su upravo oni optuživali srpske oficire za surovost prema vojnicima, ovaj je čovek govorio da bi radije podnosio šibanje nedelju dana, no opet iskusio što je iskusio po povratku.

Jedina osoba koju čak ni pukovnik nije mogao ukrotiti bila je Milunka. Ona je bila sasvim svoja. Bila je devojka sa sela, a u vojsku je došla sa sedamnaest godina. Pričalo se da je već upucala čoveka iz svog mesta jer joj je uvredio sestru. Bila je vanredno hrabra, a u bolnici je boravila pošto je po peti put upucana, ovaj put u butinu. Nažalost, uvek ju je nešto žestilo, i budući da je bila seljanka poput i njih samih, vojnici se prema njoj nisu ophodili kao prema meni. Nisam je često sretala, pošto sam bila u drugom bataljonu.

SRPSKA HEROINA

FLORA Sends je svedočila o hrabrosti Milunke Savić. Arturu Luizu Mileru, autoru knjige "Naš brat, život kapetana Flore Sends" ispričala je kako se srpska heroina dobrovoljno prijavila da pređe čistac pod paljbom ne bi li u rov svoje jedinice prenela iz skladišta preko potrebnu municiju. U tome je i uspela, i dok se gegala nazad pod teškim teretom, istovarivši ga pod noge svom komandiru, prevrnula se.

SUTRA: MILUNKU SMRT NIJE HTELA, PREŽIVELA JE BRODOLOM