FELJTON - JUNAČKA POGIBIJA SLAVNOG VOJVODE: Dobrovoljački odred vojvode Vuka Popovića bio je sastavljen od najboljih vojnika

Na samu planinu napadala je Drinska divizija, a levo od nje, na Starkov Grob, Dunavska divizija, ojačana Prvom timočkom brigadom. Napredujući korak po korak, tokom trodnevnih žestokih okršaja, trupe Drinske divizije su u noćnom jurišu 18. septembra ovladale vrhom Kajmakčalana. Iste noći bugarske trupe su izvršile četiri protivnapada, ali su svaki put odbijene, i to sa ogromnim gubicima. One su, međutim, dovukle nova pojačanja, čak sa fronta na Strumi, i noću 26. septembra preotele vrh Kajmakčalana.

Četiri dana kasnije, 30. septembra, Drinska divizija je, ojačana delom snaga Dunavske divizije i Dobrovoljačkim odredom, ponovo zauzela Kajmakčalan, a Dunavska divizija Starkov Grob. Time je bugarski front na moćnoj planinskoj barijeri probijen, te su Prva i Treća armija preuzele gonjenje neprijatelja ka Crnoj reci.

Za osvajanje strateški važnog položaja na vrhu Kajmakčalana borio se Dobrovoljački odred potpukovnika Vojina Popovića - vojvode Vuka.

„Vukov odred beše sastavljen od najboljih vojnika. Sve sami cvetovi Srbije. Mladići snažni, lepi, odvažni, brzi kao munja, nečujni u hodu, vični svakom oružju, najčešće onom oštrom i hladnom, spremni na žrtvu za dobro roda svog”, pričala je Milunka.

DOBROVOLjCI vojvode Vuka nastavili su iscrpljujuće borbe sve do kobnog 29. novembra 1916. godine. Najteži dan za ratnike Dobrovoljačkog odreda vojvode Vuka od njegovog formiranja bio je na Gruništu, važnom taktičkom potezu Kajmačkalanskog visa. Ko ovlada tim delom ratišta ima otvorena vrata za dalja strategijska napredovanja.

„Na liticama planinskih gromada, pored kojih se zmijasto provlačila Crna reka, načičkali su se rovovi srpskih dobrovoljaca predvođeni slavnim komandantom vojvodom Vukom. Nasuprot njih bile su jake utvrde bugarskih vojnika koje su težile da slome napad hrabrih oslobodilaca. Bačene bombe uzajamno su se vraćale, čulo se dozivanje, psovke i prepirke i jednih i drugih, ali niko nije popuštao, kao da svi imaju nameru da na tom kršu izginu.

Svuda se osećao miris krvi i zadah trulog ljudskog mesa. Na sve strane su ležala isprevrtana ljudska telesa, razbacana krvava vojnička sprema i polomljeno vojničko oružje. Gruniški vis još uvek je odolevao, tražio veću, možda i najveću žrtvu do sada, da bi konačno pao u ruke oslobodilaca.“ – zabeleženo je sećanje Milunke Savić.

Nekoliko dana smenjivali su se juriši i jednih i drugih. Nemilice se ginulo ali niko nije uzmicao. Vukovi dobrovoljci kao besni risovi neprekidno su napadali.

NOVICA Pešić u feljtonu u „Novostima“ o ovoj bitci beleži:  

„Osvanuo je 29. novembar 1916. godine. Dan oblačan i, s vremena na vreme, maglovit. Bugari od ranog jutra napadaju. Dobrovoljci žestoko uzvraćaju. Oko 14 časova jedna Vukova četa u kojoj su se posebno isticali komandantov ordonans Luka Stanković, i Dragutin Jovanović - vojvoda Lune, naglo je popustila. Vuk je to uočio i da bi ojačao moral boraca hitro joj staje na čelo. Vodi je u juriš, podilazeći pod samo stenje, na koje su bili raspoređeni bugarski vojnici. Zlom sudbinom odnekud je doletelo parče granate i pogodilo vojvodu Vuka u desnu ruku. On se na to ne osvrće već munjevitom brzinom prebacuje pušku u levu ruku i grabi napred. Krv curi, ali on odbija da se skloni i bude previjen.

Vojvoda Vuk hita da ovlada položajem po svaku cenu. U punom zamahu ka tom cilju, trajno ga zaustavlja hitac ispaljen sa visoke stene. Velikog vojvodu Vuka zrno pogađa ispod desnog pazuha, prolazi mu kroz srce i izlazi na suprotnu stranu. Vuk pada na ruke svojih saboraca, koji ga hitro izvlače u zaklon da ne bi pao u ruke neprijatelju.

Očajnički krik starog dobrovoljca, dugogodišnjeg Vukovog ordonansa čika Luke: ’Jao pogibe mi komandant’, oglasio je celom odredu da je veliko rodoljubivo srce legendarnog vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreću porobljene Srbije i na opštu radost njenih neprijatelja. Mesto na kojem je poginuo vojvoda nad vojvodama zove se Crni kamen.”  Borbe na masivu Kajmakčalana bile su izuzetno teške, o čemu najrečitije govore veliki gubici na obema stranama. Ukupni srpski gubici dostigli su ogroman broj od 4.643 borca izbačena iz stroja. Samo je Drinska divizija izgubila 3.804 borca, od kojih je 747 poginulo. U tim borbama poginulo je 39 oficira, od kojih tri komandanta bataljona, a ranjeno 137 oficira, među kojima i dva komandanta puka. O bugarskim gubicima, koji su svakako bili veći, postoje samo posredna svedočanstva. Bugarski general Nedev, pišući o borbama na Kajmakčalanu, ističe da su bugarski vojnici, izloženi uraganskoj vatri srpske artiljerije, zapali u tešku psihičku krizu. „Oni su”, piše Nedev, „počeli masovno da gube razum, postali su ravnodušni na smrt; nisu prepoznavali svoje komandante i drugove, čak su počeli nesvesno da beže natrag; do večeri na položajima je ostalo mnoštvo ubijenih i ranjenih”. Opisujući prizor koji su zatekli srpski vojnici po izlasku na Kajmakčalan, Đorđe Lazarević kaže da se „pred njima ukazalo bojno polje formalno prekriveno leševima”.

OSVAJANjE Kajmakčalana spada u značajnije ratne podvige srpske vojske. Vest o tom uspehu preporođene srpske vojske, koja je tu ponovo stupila na zemljište svoje države, odjeknula je širom celog sveta gotovo kao i pobede kod Kumanova, na Ceru i Kolubari.

Neposredne posledice koje su se ispoljavale na frontu bile su velike. Bugari su napustili ceo granični front od Kajmakčalana na zapad, uključujući i deo fronta ispred Konelija, mada nisu bili prisiljeni od francusko-ruske grupe koja je nastupala u tom pravcu, i povukli se na položaje u luku Crne reke i u visini severne grčke granice.

Međutim, njihovo gonjenje koje su s velikim poletom otpočele srpska Prva i Treća armija, prestalo je na Crnoj reci, jer je i tom prilikom izostalo energično dejstvo francusko-ruskih trupa, pošto je general Saraj odbio da uputi pojačanje srpskim trupama neophodno za nastavljanje ofanzive. Bugarima su u međuvremenu pristigla znatna nemačka pojačanja, neprijatelj je uspeo da, povezujući svoje položaje na Crnoj reci sa glavnom odbrambenom linijom na Nidže-planini (Sokol i Dobro Polje), obezbedi solidnu čvrstinu svoje odbrane.

U borbama koje je Drugi toplički gvozdeni puk vodio na ovim prostorima posebno se istakla jurišna grupa koju je predvodila - bombaš Milunka Savić.Uvek u prvim redovima čistila je teren sa svojim bombašima nepogrešivo pogađajući cilj. U dnevnim izveštajima komandanta Topličkog gvozdenog puka višoj komandi Milunkino ime spominjano je samo po uspesima.

VELIKI GUBICI

NAKON velikih napora i gubitaka u višemesečnim borbama tokom 1916. godine, nastalo je zatišje. Pošto su snage na Solunskom frontu bile uglavnom izjednačene, to  se početkom 1917. godine prešlo na pozicijski rat. Milunka Saviž  je odabrana u Moravsku jurišnu četu i stala u stroj sa najhrabrijim i najsmelijim ratnicima koje je imala Moravska divizija. Tada su zbog velikih gubitaka obe moravske divizije i moravska brigada prvog poziva spojeni u jednu Moravsku diviziju.

SUTRA: DVE ŽENE SU UKRASILE SLAVNI GVOZDENI PUK