FELJTON - RANJAVANA U JURIŠU I BORBAMA NA BAJONET: Milunka je uvek bila tamo gde je trebalo razoriti mitraljesko gnezdo

O  sebi svom ratovanju, mnogo godina docnije je pričala :

„U tri rata bila sam bombaš. Bila sam uvek tamo gde je trebalo uništiti neprijateljsku osmatračnicu, , uhvatiti živi ’jezik’. Ja sam to nekako lako radila. Najvažnije mi je bilo da dobro osmotrim teren. U ratu je najvažnije da iznenadiš neprijatelja. Ako to postigneš, onda si svršio posao.

Meni je najviše pomagalo to što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila i to daleko, jer sam bila veoma snažna. Svi su se tome čudili. A ja, u stvari, nisam ni učila kako se baca bomba. Mi čobani smo se igrali raznih igara...

JEDNOM, dotrča na položaj ordonans i reče da se hitno javim komandantu puka. Idem i zebem: zašto me zovu, da nisam nešto pogrešila? Kad tamo, samo što se nisam one- svestila: ministar vojni general Mihajlo Rašić sa povećom grupom francuskih i naših oficira. General Rašić obrati mi se rečima:

- Naredniče, došli smo da pokažeš gospodi francuskim oficirima kako bacaš bombe.

Pazi, nemoj da nas obrukaš.

Svi su gledali u mene, da sam mogla, u zemlju bih propala! Postaviše koso metu flašu konjaka na četrdeset metara daljine. Uzeh bombu, a znoj lije sa mene, plašila sam se da ne omanem. Bacih bombu i flaša ode u parampar- čad. Posle su oficiri merili: bomba je pala osam centimetara od flaše. General Rašić zadovoljno se smejuljio i posmatrao francuske oficire, a oni kao mala deca skaču, grle me i viču:

- Bravo, seržant!

Pokloniše mi sanduk sa dvadeset flaša vina, a ja ga uprtih na leđa i odnesoh svojim vojnicima na položaj. Bili su nam Francuzi veliki drugari, više od toga - prava braća.

Za Engleze, Italijane, pa i Grke nisu mnogo marili. Samo su se sa nama Srbima družili.

Mnogi naučiše naš jezik, naše pesme, čak i da igraju naša kola. Kad bi se posvađali između sebe, psovali su se srpskim psovkama.

Sa sobom sam stalno nosila četiri srpske bombe, Vasićeve. Ona najbolje leži u ruci, četvrtasta je, i gde je baciš, tu se ukopa u mestu i eksplodira.

Na Solunskom frontu namučila sam se sa francuskom bombom. Ona je jajasta, pa gde je baciš, tu ne eksplodira, već se otkotrlja levo ili desno”.

SREĆA joj je okrenula leđa u jednom teškom okršaju sreća, teško je ranjena. Ratni drugovi izvukli su je sa položaja i otpremili u prvo previjalište. Rane su međutim bile veoma teške i pretile su da ugase život legendarne junakinje. Kao teški ranjenik Milunka je transportovana brodom na lečenje u francusku vojnu bolnicu broj 101.

Sećajući se tih ratnih dana,mnogo godina kasnije,  Milunka je zborila: „...Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gorničevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvozdenim, bio je kod sela Cerova blizu Gorničeva. Bugari nas iznenadiše. Prvo napadoše naše susede dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri napadoše i poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu ’Šumi Marica krvava’ i urlaju ’Ure, ure!’. Mi ih pustimo bliže, pa osusmo brzom paljbom. Tu smo ih strašno namlatili. Bile su gomile leševa. Mnogo mi se sažalilo. U jednom trenutku prestala sam da gađam, nisam mogla više da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, možda dušu ogrešila, ali morala sam - bio je rat.

ZNALI smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse. Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noći, kada je najslađi san, puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misleći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno pucali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku.

Mi smo pevali kad nam je bilo najteže. Zapevali samo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su slušajući nas, i govorili su: ’Kakav divan narod!’. Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu. Kada bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada ne može da propadne. Voleli su me srpski vojnici, poštovali, a i bojali su me se. Možda me zbog toga niko od mojih ratnih drugova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku”.

KAKO  je ratovala Milunka Savić i koliko je bila hrabra i neustrašiva može se zaključiti iz svedočenja njenih ratnih drugova koje su zapisali istraživači. Živojin Tovarović, kapetan prve klase, ispričao je: „Na Solunskom frontu bio sam potporučnik vodnik u jednoj od četa u drugom puku moravskom, takozvanom i imao sam taj slučaj da Milunka kod mene u mom vodu, pod mojom komandom bude. Milunka, međutim bila je osoba kojoj se nije ni trebalo ni moglo komandovati, niti je imalo potrebe, ona je uglavnom bila junak, vanredan borac, i tražila je, ako počnu operacije da izabere ono mesto koje je najugroženije za borbu. Borba je vođena iznad Skočivara šesnaeste godine, Bugari su bili nekoliko desetina metara iznad nas u ležećem stavu obrazujući svoj front... Mi smo prema njima takođe u ležećem stavu. Utrošivši svoju municiju, puščanu i bombe koje je imala pri sebi ona (Milunka) se posle postarala i za svoje drugove za municiju... Kroz tišinu, noćnu, jezivu, čuo se Milunkin snažan glas - Bugari beže! Ovamo! Municija!

Municija! Bombe!. Pred zoru Bugari osetivši se pobeđenim počeli su naglo da odstupaju, bežeći glavom bez obzira. Eto tako ja poznajem Milunku Savić”.

Toplički gvozdeni puk u sastavu srpske vojske na Solunskom frontu učestvovao je u teškim borbama tri i po meseca i danju i noću. Ratovalo se po svim vremenskim uslovima, ljudi su po kiši i vejavici, jurišali do krajnjih granica svoje moći. U tim iscrpljujućim borbama 15. decembra 1916. godine poginuo je i drugi komandant pukovnik Dimitrije Milić. Hrabro je pao pred Prilepom, na koti 1378 u tri sata po podne. Bio je najbolji vojnik puka i oličenje hrabrosti.

U teškim borbama Toplički gvozdeni puk se proslavio po hrabrosti, ali je pretrpeo i velike gubitke: od 2.628 vojnika, koliko je bilo na dan zaposedanja fronta, posle tri i po meseci ratovanja ostalo ih je svega 1.525. ratnika.

DOSTOJNA DIVLjENjA

O MILUNKI Savić pisala je i Nadežda Petrović, čuvena naša slikarka: „.Kod Soluna počela je obuka s novim oružjem dobijenim od saveznika. Pored pušaka i drugog naoružanja dobijene su i francuske ručne bombe koje su za trećinu bile lakše od srpskih. Milunka će upravo sa tim bombama postati legenda na Solunskom frontu.

Privlačila se neprijateljskim mitraljeskim gnezdima i uništavala ih bombama, prva je kretala u juriš, krčeći bombama put ostalima. Zadobijala je rane u borbama na bajonet, ali je ostajala u stroju. Njeni stvarni podvizi bili su dostojni najvećeg divljenja”.

SUTRA: JUNAČKA POGIBIJA SLAVNOG VOJVODE