FELJTON - NA VIDU, OSTRVU SMRTI SRBI SE U KOLO HVATAJU: Posle Albanske golgote na Vidu se umiralo bez hleba.

Zbog toga je srpska Vlada, u punoj saglasnosti sa Vrhovnom komandom na vanrednoj sednici u Raškoj, 4. novembra 1915. godine odlučila „da se bezuslovno mora ostati uz naše dosadašnje saveznike, no i samu nezavisnost i opstanak zemlje”. Pošto proboj preko Kačanika, sredinom novembra, radi spajanja sa savezničkim snagama u južnoj Makedoniji i bazom u Solunu, nije uspeo, Vrhovna komanda je, u skladu sa vladinom odlukom donetom na sednici u Raškoj, 25. novembra 1915. godine, izdala naredbu o povlačenju celokupne vojske preko Albanije i Crne Gore na Jadransko primorje, gde je očekivano da će je prihvatiti i pomoći saveznici. U obrazloženju te naredbe kaže se da se Vrhovna komanda odlučila na to teško povlačenje zbog toga što bi „kapitulacija bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili, i onda ne bi imao ko o nama da vodi računa, da nas snabdeva novcem, oružjem i svim potrebama, niti da zastupaju naše interese”. Povlačenje ostavlja perspektivu da se otadžbina, uz savezničku pomoć, ponovo oslobodi i uveća. Srpska vojska će, kaže se dalje u toj naredbi, posle snabdevanja i reorganizacije ponovo „predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati računati”, jer će država sačuvati svoje biće i nastaviti kontinuitet. Ona će i „dalje postojati, iako na tuđem zemljištu, dok god je tu vladalac, vlada i vojska, pa ma kolika njena jačina bila”. Vreme je ubrzo pokazalo koliko su ta predviđanja bila dalekovida...

MILUNKA Savić je posle iscrpljujućeg marša smrti kroz albanske gudure stigla prvo na grčko ostrvo Vido, a zatim na Krf. Sa Krfa, ranjena Milunka odlazi na lečenje u savezničku bolnicu u Bizertu.

O ljudskom stradanju i očajničkom prelasku preko Albanije, svedočila je Milunka:

„Ličila sam na avet. Bože, dokle više! Svuda samo umiranje!

I na savezničkim lađama se umiralo. I na Krfu. I na Vidu, tom ostrvu smrti. Umiralo se bez hleba. Posle se umiralo s hlebom... Jedan veselnik, koji danima nije video hleb, najzad je imao trebovanje za tain. Nije mogao ni da se raduje. Ipak, uzeo je još jedno trebovanje iz džepa svog umrlog druga... Uzeo je, tako, dva hleba i nekako dobauljao do svoje postelje. Legao je i umro gladan između dva hleba...

Na Vidu, usred umiranja - muzika! Bože! Ne sanjam, muzika stvarno svira. Naša muzika!

Vesnik nade i radosti! Osluškujem: muzika svira našu narodnu himnu. Svira muzika, a vojnici šapuću: ’Bože pravde, Ti što spase od propasti dosad nas. Čuj i odsad naše glase, i odsad nam budi spas...’

Nadošla u meni snaga, uspravila sam se, gledam nebo, htela bih da viknem: hvala Ti, Bože, hvala Ti na ovom veličanstvenom daru, na ovom prizoru... Srpsko pleme nije izginulo, ne da se Srbija, njena deca, evo, na ovom ostrvu smrti i u kolo se hvataju...”

OPERACIJSKI plan borbenih dejstava generala Morisa Saraja, komandanta savezničkih snaga na Solunskom frontu nije se mogao realizovati zbog široko postavljenog fronta i ugroženosti oba krila. Na novom sastanku savezničkih komandanata u Solunu, usvojen je izmenjeni plan prema kome je predviđena defanziva na Strumi, demonstrativna ofanziva u dolini Vardara i protivofanziva na levom krilu, gde se nalazila srpska vojska. U tom cilju, front srpske vojske je znatno skraćen: Prva armija je prebačena sa desnog na levo krilo, gde je zapadni deo fronta posela Treća armija. U to vreme za komandanta Prve armije ponovo je postavljen vojvoda Živojin Mišić, dok je pukovnik Miloš Vasić primio dužnost komandanta Treće armije, koja je između Prve i Druge armije obrazovala centar srpskog rasporeda. Na levom krilu srpske vojske obrazovana je jaka manevarska grupa (dve francuske divizije i jedna ruska brigada). Za izvršenje protivofanzive određene su srpska Prva i Treća armija, koje su imale zadatak da nadiru pravcem Gorničevo- Bitolj.
Toplički gvozdeni puk u sastavu Moravske divizije raspoređen je na bezimenom visu severno od sela Gorničeva. Posle lečenja i oporavka od ratnih rana, i kratkog boravka u Francuskoj u Marselju, Milunka Savić vratila se u borbeni stroj na čelo svog jurišnog odeljenja.

SAVEZNIČKA protivofanziva počela je 12. septembra 1916. godine. Posle oštrih trodnevnih borbi, srpske trupe su probile bugarski front kod Gorničeva i odbacile neprijatelja preko reke Brod, zaplenivši pritom sedam poljskih baterija i velike količine druge ratne opreme. Veliki uspeh srpske vojske nije bio iskorišćen zbog sporosti francuske i ruske armije, koja je jako zaostajala, tako da su se Srbi, kojima je usled toga stalno bio ugrožen levi bok, morali zaustavljati ispred snažne planinske grede Savička kosa - Starkov grob-Kajmakčalan, na kojoj su Bugari uspeli da ponovo stabilizuju svoj front, jer su tu već imali pripremljene položaje.

Uspeh srpske vojske u bici kod Gorničeva izazvao je, međutim, zabrinutost i trvenje između nemačkih i bugarskih štabova. Svaljujući krivicu za poraz bugarskih trupa na bugarsko komandovanje, Nemci su iznudili zamenu armijskih štabova, tako što je štab nemačke 11. armije (general Vinkler) preuzeo komandu na bitoljskom frontu, a štab bugarske Prve armije (general Bojadžijev) u dolini Vardara.

U SVIM borbama kod Gorničeva u luku Crne reke i Kajmakčalana učestvovala je i Milunka Savić. Naredbom komandanta armije unapređena u čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Komandovala je jedinicom prekaljenih ratnika.

Srpska vojska ponosila se Milunkom Savić.

U jednom od ratnih izveštaja je zapisano: „U svim borbama Milunka Savić je bila neustrašiva. Bezbrojni su njeni podvizi koji se graniče sa neverovatnim. Znala je da iskoristi pravi trenutak za napad. Neprimetno bi dopuzala do neprijateljskih rovova i zemunica i sa nekoliko brzo i precizno bačenih ručnih bombi urakljila neprijateljske vojnike i prisilila ih na predaju. Na Solunskom frontu, u jednom prepadu, zarobila je četrdeset tri, a u drugom šezdeset bugarskih vojnika. Sve je sama radila: zarobljavala, razoružavala i sprovodila do štaba puka. Neprijateljski vojnici bili su veoma iznenađeni kada su doznali da ih je žena zarobila. Jedan bugarski poručnik je u štabu puka plakao kao malo dete: ’Ja sam aktivni oficir. Kada se rat završi, mene više neće primiti u vojsku ako doznaju da me je jedna žena zarobila’.”

BOMBAŠ I JURIŠNIK

MILUNKA Savić, bombaš i jurišnik u sastavu Topličkog gvozdenog puka, učestvovala je u borbama na Solunskom frontu. Rekonstrucija njenog borbenog puta od 1916. do 1918. godine kada je probijen Solunski front, još uvek je nepotpuna jer nema pouzdanih podataka, sem raznih napisa posleratnih autora koji su opisivali važne detalje na osnovu njenih posleratnih priča i iz drugih izvora. Međutim, zvanična istorijska istina kazuje da je Milunka Savić bila deo borbenog stroja koji je vodio teške i iscrpljujuće borbe tokom  Solunskog fronta.

SUTRA: RANjAVANA U JURIŠU I BORBAMA NA BAJONET