FELJTON - BILA JE VEOMA ČVRSTA I JAKA ZA ŽENSKO DETE : U danima odrastanja Milunka je saznavala gorku stvarnost Srba na Kosovu i Metohiji

U knjigama rođenih koje su se vodile u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Jošaničkoj Banji, zapisano je da je najstarija kći seljaka Radenka i domaćice Danice Savić, rođena u mestu Kovači-Bare, verovatno zbog toga što je Koprivnica pripadala toj seoskoj Mesnoj zajednici. Krštenje prve radosti porodice Savić obavljeno je po srpskom pravoslavnom običaju u pomenutoj crkvi 10. jula iste godine. Napredna novorođena beba, dobila je od kume Stanke, kćeri Joksima Bojovića iz sela Bare, ime Milunka.

U netaknutoj i bogomdanoj prirodi, Milunka je rasla i razvijala se brzo i zdravo. Od malena roditelji su joj poveravali, isprva lakše, a potom i sve složenije obaveze u kući i na imanju, jer je to u selu neminovno da bi se opstalo u teškim uslovima. Milunka je kroz posao i obaveze upoznavala svet oko sebe, jačala i izrastala u stasitu i jaku devojku, vičnu svim seoskim zadacima. Kao i u drugim seoskim kućama i Milunkin je prvi i najvažniji zadatak bio da brine o ovcama i svinjama, da ih čuva i napasa, juri za govedima kojih je takođe bilo.

O DANIMA odrastanja Milunke zabeleženo je kazivanje najstarijeg živog potomka familije, Živana Savića iz Donje Trepče kod Čačaka.

„...Milunka je kao i sva ostala seoska deca detinjstvo provela čuvajući stoku ispod planine Željin. U dugim letnjim danima, gledajući od starijih, deca su smišljala razne igre, kao što su skok udalj, trčanje uz planinu, bacanje kamena s ramena, vučenje konopca, gađanje u biljegu, igra klisa... Milunka je bila veoma nestašna, što bi narod rekao - ma’nito dete. Učestvovala je u svim igrama zajedno s muškarcima. Bila je veoma čvrsta i jaka za žensko dete. Na konopac je sama mogla da odvuče po dvoje-troje njih. U gađanju je bila nepogrešiva i gotovo nikada nije promašivala. Mogla je najdalje od svih da baci kamen. Mogla je da ubaci kamen u najviše gnezdo na drvetu. Rvala se sa muškarcima i često pobeđivala. Uvek je štitila slabije, pa se često tukla i s jačima od sebe, da bi nekog zaštitila. Stariji su često govorili - onaj Radenkov ’ajduk, šteta što nije muško.”

Posle rata i Milunka se prisećala svog detinjstva pa je znatiželjnim novinarima ispričala:

„Mi, čobani, smo se igrali raznih igara. Jedna od najomiljenijih bila je gađanje u biljegu. Uzeli bismo neki predmet, kamen ili štap, zaboli ga u livadu i sa određene daljine gađali kamenjem. Omiljena zabava nam je bila da brzo gađamo krlje i razne predmete što ih je plahovita reka Ibar nosila. Skoro uvek sam pobeđivala”.

VEĆ odrasla  devojka Milunka u druženju sa vršnjacima na pašnjacima, prelima, seoskim zavetinama i vašarima upoznavala je i okolinu u kojoj je rođena i odrastala. Upijala je lepotu kraja kojom protiče plahovita reka Ibar. Stasavajući u lepom, a vrletnom kraju, Milunka Savić saznavala je i gorku stvarnost srpskog življa u porobljenim krajevima Raške oblasti, Kosova, Metohije i Stare Srbije. Svakodnevno je slušala potresene priče izbeglica koji su zbog pljačke i pokolja Arnauta i Turaka bekstvom u Srbiju spasavali živu glavu. Ti događaji dodatno su opterećivali nju i sve druge ljude koji su se u surovim potkopaoničkim selima borili za biološki opstanak.

Iz tih skupina rodili su se četnici, kao organizovana narodna snaga za odbranu od turske najezde. Nosili su narodnu nošnju: sukneno odelo, opanke, šubaru s metalnim grbom Kraljevine Srbije. Bili su različito naoružani: revolver, puška, bombe, kama, redenici sa municijom preko ramena. U torbici - najnužnija oprema i nešto hrane.

SITUACIJU su dodatno komplikovale težnje susednih balkanskih država koje su išle ka pripajanju Makedonije svojim teritorijama. U Sofiji je obrazovan Vrhovni makedonski komitet (vrhovisti), a u Grčkoj Mavide - s ciljem da se bore za prisajedinjavanje Makedonije Bugarskoj, odnosno Grčkoj. Sredinom septembra 1903. godine u Beogradu je, pak, osnovana Srpska revolucionarna četnička organizacija, čiji je cilj bilo formiranje, obučavanje i opremanje ljudstva za četničke jedinice i akcije na teritoriji Stare Srbije. Na čelu te organizacije bio je Centralni revolucionarni odbor, koji su sačinjavali akademici, profesori, lekari, oficiri, državni savetnici...

Njihov zadatak bio je stvaranje materijalnih i finansijskih uslova za prikupljanje, obučavanje i otpremanje ljudstva u četničkim jedinicama. U Vranju, Nišu, Leskovcu, Kragujevcu i još nekim mestima osnovani su odbori za četničku akciju. Prva srpska četnička četa osnovana je 11. juna 1903. u Beogradu na predlog dr Milorada Gođevca, načelnika Saniteta beogradske opštine, i uz znatnu novčanu pomoć rodoljubivih građana iz raznih krajeva Srbije, među kojima se isticao poznati beogradski trgovac Luka Ćelović Trebinjac. Četa je istog meseca prebačena u Staru Srbiju.

Srpska  vlada je tajno ali uporno podsticala i pomagala stvaranje četničkih dobrovoljačkih odreda u Srbiji i njihovo ubacivanje na teritoriju Stare Srbije i dela Vardarske Makedonije. Na čelu tih odreda bili su srpski oficiri „u ostavci”, među kojima je bio i Vojin Popović - vojvoda Vuk.

POSLE 1903. godine, čete su se namnožile, pa su podeljene na skopske i vardarske. Ove poslednje nosile su belo odelo od valjane vune, ukrašeno crnim gajtanom. Predvodile su ih vojvode: Gligor Sokolović iz Nebrerova kod Prilepa; najstariji četnički vojvoda Micko Krstić Pavlovski iz Latova (Kičevo); Jovan Dolgač iz makedonskog Poreča; Jovan Stojković Babunski, iz okoline Kumanova; Doksim Mihailović, Spasa Garda, Vasilije Trbić, Đorđe i Vanđel Skopljanče, Petko Ilić, Kosta Milovanović Pećanac...

Neposredno pred izbijanje Prvog balkanskog rata 1912- 1913. godine, srpske čete povukle su se iz Stare Srbije. Na Kozjaku je ostala jedna grupa četnika, a pod komandom vojvode Vuka, i jedna u okolini Velesa. Četnička akcija počinje da slabi. Prestala je 1912. kada su balkanske države zaključile Balkanski savez.

Pred početak balkanskog rata, 1912. godine, Milunka je ušla u 20. godinu života. U Koprivnici su se svi čudili što se ta stasita devojka ne udaje, pregaziće je vreme, šteta, lepa i kršna planinka usrećila bi svakog momka, a u kući bila bi vredna ruka za obavljanje mnogobrojnih poljskih radova. Milunka o udaji nije razmišljala, pratila je šta se u njenom pograničnom kraju i državi dešava i kovala planove o tome kako da i ona bude deo stroja za oslobođenje srpskog življa u okupiranim teritorijama pod turskom upravom.

PRIPREME ZA UJEDINjENjE

KRAJEM prve decenije XX veka malobrojna Srbija (2.922.000 stanovnika) odlučno se pripremala za rat, za oslobođenje srpskog naroda u Staroj Srbiji od turskog ropstva. Ekonomski još uvek slaba, ipak je mogla da prehrani i opremom snabde svoju vojsku (350.000 ljudi) jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetača, željno iščekivan. Svi su ga sa oduševljenjem prihvatali i učestvovali bi u njemu jer bi doneo konačno oslobođenje i ujedinjenje Srba na zauzetim prostorima.

SUTRA: DEVOJKA POD IMENOM MILUN POSTAJE BOMBAŠ