FELJTON - HEROINA PRED KOJOM SU BILI POSTROJENI PUKOVI: Milunka Savić borila se u svim velikim bitkama od 1912. do 1918.

Prerušena u muškarca, dobrovoljno je stala u odbrambeni stroj srpske regularne vojske, u mnogim bitkama bila bombaš i jurišnik, zadivljujući starije i iskusnije ratnike po svojoj snalažljivosti, veštini i smelosti. Njen ratnički skor su rane, visoka srpska i strana odlikovanja i čin narednika. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana najvišim francuskim ordenom - Ratnim krstom sa zlatnom palmom, koji se dodeljuje isključivo visokim oficirima. Pred strojem savezničkih snaga Antante Orden joj je lično uručio komandant general Franše d’Epere. Zlatnu Karađorđevu zvezdu vojničkog reda, o grudi hrabre ratnice, okačio je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, komandant srpske vojske na Solunskom frontu. Medalju za hrabrost „Miloš Obilić” pred strojem Drugog topličkog puka uručio joj je general Božidar Terzić, ministar vojni.

Feljton o Milunki Savić koji je pred čitaocima „Novosti“ je istovremeno i  spomenica ženama koje su deo svoje mladosti ostavile u bespuću planinskih vrleti Albanije i surovim ratovima za oslobođenje, kao i sećanje na sve žene koje su, posebno u Velikom ratu, sačuvale ognjišta da se ne ugase.

ČETRDESET godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine , državno rukovodstvo Republike Srbije na dostojan način odalo je zasluženo priznanje Milunki Savić; uz državne, vojne i verske počasti, njeni posmrtni ostaci, uz taktove pesme „Tamo daleko”, spušteni su u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu.

Iako zakasnela, odluka o državnoj sahrani Milunke Savić u narodu je primljena sa velikim simpatijama, jer je time ispravljena velika nepravda koja je u Jugoslaviji učinjena prema ratniku, dobrovoljcu, jednoj od najodlikovanijih žena u Prvom svetskom ratu.

Dobrovoljka Milunka Savić, srpska heroina, žena sa brojnim srpskim i stranim ratnim odlikovanjima, otišla je na večni počinak 5. oktobra 1973. godine. Preminula je u svom stanu, na način kako je i tokom posleratnog života živela - radeći.

„Tog oktobarskog jutra zatekao sam baku zaspalu na stolici, tako mi je izgledalo. Ručni rad joj je ispao iz ruku. Nažalost - baka je preminula”, ispričao je unuk Đorđe Minkov, Branku Stankoviću, uredniku emisije „Kvadratura kruga” Televizije Beograd.

„Milunka Savić nije sahranjena u Aleji velikana već u porodičnoj grobnici, na Novom groblju u Beogradu. Na večni počinak nije ispraćena uz državne i vojne počasti, iako je to zaslužila. Sahranila ju je porodica”, naglašava Milunkin unuk Dejan Stankov.

PO NjEGOVOJ priči, porodica je 5. oktobra 1973. godine obavestila Skupštinu grada Beograda da je Milunka Savić preminula i dobila odgovor da sačekaju sa sahranom nekoliko dana. Čekali su, a potom su je o svom trošku sahranili. Iz Skupštine grada Beograda nikada im se više niko nije javio.

„Moja baka Milunka, kao i majka Milena Stankov, sahranjena je, zapravo, na ratničkoj parceli broj 101. To je naša porodična grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. godine, a moja majka 1987. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilačkih ratova”, objašnjava dalje unuk Dejan Stankov.

Na nadgrobnoj ploči piše: „Milunka Savić Gligorević, nosilac Karađorđeve zvezde 1890-1973. Kći Milena Stankov 1924-1987”. Poštovaoci su na crni mermer položili zeleni venac sa porukom: „S poštovanjem i ljubavlju Milunki Savić - potomci 1912-1920. Novi Beograd”.

Svedočeći u jednoj emisiji Javnog servisa RTS, vojni istoričar Milovan Prelević, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota što je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu.

NA KOMEMORATIVNOM skupu i parastosu u Aleji velikana, četrdeset godina posle smrti, 10. novembra 2013, okupili su se državni i vojni službenici, crkveni velikodostojnici, poslanici i ministri iz Vlade Srbije, predstavnici ambasada i vojni izaslanici iz 19 zemalja i veliki broj građana, predvođeni predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i načelnikom Generalštaba Vojske Srbije generalom Ljubišom Dikovićem, da odaju počast Milunki Savić, dobrovoljnom ratniku za oslobođenje svoje otadžbine od 1912. do 1918. godine.

Pre polaganja kovčega, predsednik Srbije istakao je da Milunka Savić, srpska heroina, liči na svoju zemlju - odvažna kada treba, nepobediva i uspravna, svakom da se nađe i pomogne, a opet skrajnuta kada drugi pomisle da tako velika i snažna može da zasmeta.

Nikolić je rekao da nikad nije kasno da se sagrešenja, koja su drugi napravili prema Srbiji i njenim velikanima, isprave, i dodao:

„Danas to činimo zahvaljujući Milunkinoj porodici, što nam je dozvolila da joj se odužimo kako dolikuje, da počiva među ljudima koji su ispisivali istoriju naše zemlje”.

Na ratištu je provela sedam kalendarskih godina. Delila je sudbinu Vojske Srbije i učestvovala je u svim velikim bitkama od 1912. do 1918. godine.  Bila je u poznatom Gvozdenom puku „knjaz Mihailo” i  deo Sremskog dobrovoljačkog odreda u odbrani Beograda 1915. godine. Sa Vojskom Srbije i izbeglim stanovništvom, iako ranjena,  preživela je albansku golgotu, stigla na Krf odakle je upućena u Tunis, u Bizertu na lečenje i oporavak. Po povratku doživljava brodolom, ali ostaje živa i stupa na Solunski front gde dobija čin pešadijskog narednika i biva postavljena za komandira jurišnog voda.

Komandovala je jedinicom prekaljenih ratnika.

PRED NjOM su bili postrojeni pukovi. U slavu njenog imena podizane su zastave.

Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić, s naređenjem da se pročita pred strojem, u stavu „mirno”, svih jedinica snaga Antante. Ovakva počast nije ukazana nijednom oficiru u Velikom ratu. Još za vreme trajanja rata odlikovana je dva puta najvećim francuskim odlikovanjem - Legijom časti, koje su joj u ime predsednika Francuske Republike na grudi stavili prvi i poslednji komandant Solunskog fronta: francuski generali Moris Saraj i Franše d’Epere.

Po okončanju rata je demobilisana, ali njen život započeo je novom golgotom, sigurno težom od one koju je prošla u ratu. Kao veliki humanista usvojila je i školovala tuđu decu i bila patriotkinja koja je nesebično volela svoju otadžbinu. Odbila je da živi u Francuskoj, poštovala je i volela ljude, pomagala ljudima, bila skromna i nikada nije tražila niti molila za pomoć. Postala je legenda još tokom rata. Poštovali su je njeni  srpski saborci ali i oficiri i vojnici savezničkih vojski ...

SUTRA:BILA JE VEOMA ČVRSTA I JAKA ZA ŽENSKO DETE