FELJTON - STARE NAVIKE NARODA DA OBOŽAVA SVOJE IDOLE: Iz podaničke vernosti nastala je parola o poistovećenju : "Tito - to smo mi svi"

Pokušavam i da obnovim stara uzbuđenja, svejedno da li je reč o političkim događajima ili o samo najavljenim sportskim utakmicama, čiji sam ishod nekada davno iščekivao sa velikim uzbuđenjem. Ali, uprkos mojoj želji, davno uzbuđenje ostaje zamrknuto, očigledno vreme je učinilo svoje, preostaje mi jedino čuđenje za šta sam sve smogao snage da verujem, kakva sam nestvarna ostvarenja priželjkivao da se dogode. Listajući požutele stranice starih novina, ustrojavam čitavu jednu novu ikonografiju vlasti, pokušavajući da otkrijem i njen prapočetak. Tako sam uočio lep običaj da se strani pa i domaći politički velikani zamole da posade neko drvo, a za tu priliku ustrojena je i posebna aleja koja je dobila gordo ime „aleja prijateljstva”. Bila je to prilika da se državnici i silnici slikaju sa ašovom u ruci. Uprkos primetnoj neveštini, sve su te slike izlazile u novinama i postale sastavni, čak obavezni, deo novog protokola. Bili su to sasvim miroljubivi prizori, a te nove baštovane upamtio sam i po blaženom osmehu koji je ozario njihova lica, kao posle uspešno obavljenog posla.

Kasnije, tragajući za poreklom ove nove vladarske ikonografije naišao sam na omiljenu scenu iz Hristovog života, veoma omiljenu u baroknoj umetnosti. Hrist je prikazan posle svog vaskrsa sa ašovom u rukama, u trenutku kada mu prilazi Marija Magdalena. To je trenutak kada Hrist izgovara i svoje čuvene reči: „ „Noli me tangere” ( Ne dotiči me).

Takvu scenu naslikao je očigledno po nekom stranom grafičkom predlošku i Teodor Kračun na ikonostasu u Sremskoj Mitrovici. Bilo mi je jasno da je reč o tome da se ovakva predstava odnosi na alegorijsko tumačenje sveta kao crkve božijeg vrta koji obrađuje Hrist. Otuda, radi veće uverljivosti, umetnici su Hrista-baštovana opremili i ašovom.

Na taj način, scena je podrazumevala moralizatorsku metaforu duhovnog vrta vrlina iz koga se iskorenjuje korov poroka, razume se uz pomoć Hrista koji obrađuje duše pravednika. Od ovakve dobro smišljene predstave, čija je osnovna funkcija iskorenjivanje poroka, do njene primene, uz neke neophodne izmene, u novoj vladarskoj ikonografiji samo je korak.

U SVAKOM slučaju, ishodišna tačka ove nove predstave sa nasmejanim državnicima koji sade drveće svakako je religiozna. Ona, pred dugovečnosti svoga trajanja, svedoči o dobro iznađenim slikama, vešto sračunatim i prilagođenim narodnim potrebama. A narod, taj naš dobri i strpljivi narod, nikako da odustane od svojih potreba i starih navika da obožava svoje idole. Premeću se oni, ti vešti prevejanci, na sve moguće načine, ponekad nisu u stanju ni da sakriju svoje opsenarstvo, pa ipak, ništa ne može da iskoreni potrebu za potčinjavanjem, prošnju za mrvama nedostižne harizme. Stara je ona koliko i ustrojene ljudske zajednice, oveštana u raznim vremenima i od različitih naroda. Već ta okolnost nameće zaključak da je reč i o iskonskoj ljudskoj potrebi za potčinjavanjem, potajno divljenje prema nekom jačem, boljem, uzvišenijem, lukavijem, ukratko izuzetnijem.

Doživeo sam sva ta osećanja u Titovo vreme, u načinu koji je smišljeno stvoren kako bi se u te kalupe pretočila ona skrivena narodna energija. Doživeo sam to i na drugim stranama sveta, svuda gde su se pojavljivali totalitaristički režimi, u SSSR, Nemačkoj, Italiji. Pa ipak, ono što se dešavalo u Jugoslaviji nešto je posebno i, valjda neponovljivo.

KOD nas  je sa nekom gotovo zastrašujućom snagom izbila skrivena epska energija naših naroda. Pritajeni epski čovek obnovio je svoje načine obožavanja, svoju idololatriju, a svoje stare mitske junake poistovetio sa svojim savremenicima, na prvom mestu sa Titom.

Takvo, u suštini epsko narodno ponašanje nametnuto je i gradu i gradskom stanovništvu, koje ga je prihvatilo neotporno i nemoćno da samo stvori neke posebne oblike za iskazivanje svojih osećanja prilikom mogućeg padanja u nekakve svoje, posebne zanose. A za to vreme obožavani idol i njegov dvorski krug izmišljao je uvek nove oblike podaničke vernosti. U neko vreme nastala je i parola o potpunom poistovećivanju:

„Tito - to smo mi svi”. Sve je govorilo u prilog mišljenju da je nemoguće čak i nazreti gde će se zaustaviti proces obožavanja jedne ličnosti, koja se sve udobnije i bezobzirnije gnezdila u opustošenim dušama svojih poklonika iz kojih su, u surovostima rata i revolucije isterane sve stare svetinje. Nastupilo je vreme potpune dehristijanizacije.

Sećam se kada sam doživeo i njen žalosni vrhunac. Tito se vraćao sa nekog od svojih trijumfalnih puteva mira. U gustim redovima narod je satima čekao, stajao i izgledao da sa aerodroma protutnji kolona automobila. Stajalo se uporno i pobožno za one dve-tri sekunde kada će Titov automobil kao vihor projuriti i nestati, poput fatamorgane. Ostaće svetina koja će se polako razilaziti uz glasne komentare da je Tito viđen, da je bio nasmejan, da je baš njih pozdravio i da su tačno videli njegov otpozdrav. Pa ipak, narod tada nije video njegov nasmejani lik, već samo ruku u crnoj rukavici koja je povremeno umorno mahala. Sati čekanja da bi se videla jedna crna rukavica! Potpuni prezir i savršeno poniženje moćnika! Gorko osećanje prevare! Neverovanje u moguće!

Poraženost! Grobna tišina, a kasnije i podsmeh onih koji nisu bili na dočeku. Kao da je neko rešio da ispita dokle može da dopre preziranje moćnika, a istovremeno pomirenost i strpljenje pokorenih.

VAŽAN pokus za budućnost za sutrašnje postupanje, za primenu i gorih oblika ponižavanja.

Pakleni protokol koji smišlja sve nove i lukavije klopke. Javlja se i upotreba dece kojoj, srećnoj i nasmejanoj, Tito deli bombone. Grupno slikanje sa čovekom koji čini čuda.

Obilazak krajeva koji su stradali u potresu, lukavi protokol pretvara u trijumfalno, radosno putovanje. Očigledno, još nije predviđen protokol za tugu, bedu, prirodne kataklizme, posete rudniku u čijim jamama je došlo do eksplozije metana. To je naličje jedne epohe koje istoričari obično ne otkrivaju. Oni najmanje proučavaju i sve velike promene u dušama građana ove zemlje, kao da ih ne zanima duhovno rađanje našeg novog čoveka. Pa ipak, taj novi građanin već uveliko postoji i on je na svim javnim mestima grubo smenio onog bivšeg. Armija odbačenih nalazi se u neprestanom povlačenju, najčešće nesvesna da je konačno poražena. Iščezavaju i mogućnosti da se podnošljivo premoste i sve provalije koje su nas međusobno otuđile, dovele do neprepoznavanja bližnjih.

Nasilje društva prema jedinki bilo je potpuno, a primeri otpora jedva da postoje.

Očigledno, niko se nije zagledao u sutra, zaboravilo se svesno ili nesvesno da se pred budućnošću moraju položiti računi i da dolazi vreme nepristrasnih, neumoljivih sudija.

Poseban rečnik

U starim novinama posebno me uzbuđuju reči koje iščitavam u raznim vestima. Primećujem kako se postepeno stvorio i ustoličio i jedan poseban rečnik, određeni kalupi koji svedoče u kojoj je meri odmakao tok jednoobraznih misli. Stvorena je i posebna logika, uvećana je primena apsurda i paradoksa. Čak i vodeći pisci našega naroda ponudili su svoju reč da njome iskažu i ono u što nisu verovali. Bez neke griže savesti, bez većeg oklevanja i otpora prodali su svoju reč i tako doprineli njenom skrnavljenju i obezvređivanju.

SUTRA: TEŠKO BREME PROŠLOSTI I SPOZNAJA SVIH ZABLUDA