FELJTON - JUGOSLOVENSKA KRIZA KAO STOGLAVA AŽDAJA: Kriza se osećala u gotovo svim vidovima javnog, pa često i privatnog života

Oduvek sam smatrao da su nastupila vremena u kojima nije dozvoljeno komotno ćutanje u nekom udobnom zaklonu. Bez obzira na to da li sam bio u pravu, ja sam svetu saopštio svoje viđenje ove naše krize, a želja mi je bila da se ona ili ukine sasvim ili bar umanji. U uspeh mojih reči nisam verovao. U decembru 1988. bio sam sasvim jasan i otvoren. Tada sam govorio o krizi, unapred spreman da prihvatim poraz. U takvim prilikama nalazim utehu i uspostavljam savršenu mirnoću duha ako se oslonim na budući, pravedni sud naših potomaka. Iako neću biti prisutan da čujem izricanje ove presude, ipak, meni je dovoljno ako čvrsto verujem da će do nje doći, jednostavno zato jer je ona uvek postojala i uvek bila neizbežna.

Postalo je gotovo suvišno da danas govorimo o krizi, jer je ona zaista očevidna i sveobuhvatna. Prožeti smo krizom u gotovo svim vidovima javnog, pa često i privatnog života. Upravo zbog toga svi smo se zajedno pretvorili u dežurne dijagnostičare koji, pošto su utvrdili bolest služeći se najsavremenijim aparatima, prepisuju kao terapiju bapske lekove.

O kojoj  krizi da nešto kažem? Ona je stoglava aždaja, a odsecanje jedne ili dve glave samo podstiče rast novih i ne manje opasnih.

MENI izgleda da je bolest u samim temeljima našeg društva, a pre svega, u javnom moralu. Popustili su temelji, a to ugrožava sva zdanja, bez obzira na ona velika ulaganja i iskrene žrtve koje su podnete da se ona sazidaju. Popuštanje morala stvorilo je i poseban stil ponašanja. Zatvorilo je i hermetički ogradilo partijske pomazanike od tzv. baze, a ovu često pretvorilo u bezvoljnu masu, kojoj je ostavljen privid nekakvog odlučivanja. Da! Tačno sam rekao - reč je o prividu! Bezbrojni su primeri da je tu mudrost masa shvatila prihvatajući, i to veoma halapljivo, i sve one mrvice kojima je kupljeno obavezno ćutanje, nekritičko primanje i bespogovorno povlađivanje. Takvo ponašanje je i omogućilo da se kod nas stvori tip nepomerivih nesposobnjakovića, koji su savršeno mirno i bez neke veće griže savesti dopustili i egzodus žive narodne snage u inostranstvo, jednako kao i njegove pameti. Rođene su dinastije, novi baronat, krade se pred očima svih naroda i narodnosti, a stvarne i efikasne kazne za ovakvo ponašanje, koje remeti osnovnu socijalnu ravnotežu, po pravilu su izostale.

TUŽNO, doista tužno izgleda ako se na čelu ovakvih nezakonitih postupaka nađu i oni koji su u ime socijalne pravde rušili staru buržoaziju. Kažu da je simbol predratne ministarske korupcije bila tzv. „Našička afera” barona Gutmana. Dobro se sećam bure koju je ona izazvala. Međutim, ona je bila operetskog sadržaja ako se uporedi sa nekim, i to nemalim brojem, naših posleratnih afera. Naš simbol postaće, verovatno, Neum. Sve će se dokazati, ili je već dokazano, a sudske vlasti već sada javno ispovedaju da nema pravne osnove za konfiskaciju ove nezakonito stečene imovine. Drugim rečima, iz ovakvog stava proizilazi da se grabilo po slovu zakona. Šta preostaje građanima ove zemlje kada ovo pročitaju u novinama? Šta drugo nego opravdani gnev i neverica u proklamovana načela naše društvene zajednice!

Pogledajte kakvu smrtnu dosadu ponekad na licima delegata otkriva televizijska kamera kada prenosi iz Skupštine tolike sudbonosne sednice! Za vreme ponekih dramatičnih izlaganja zapazio sam da neki delegati čitaju novine, ćaskaju, zevaju od dosade, dremuckaju, ili, možda, rešavaju sportsku prognozu. Televizija je neumoljiva i ona bespoštedno otkriva jednu posebnu stvarnost i atmosferu, koja, često, vlada pod svodovima naše Skupštine.

VRATITE veru u zakon i državu, osvežiti i obnoviti umorne kadrove, eliminisati nesposobne i neodgovorne! To su prvi ozbiljni koraci da kriza bude poražena. Ja duboko verujem da mi u svim oblastima nauke imamo vrsne i sposobne ljude. Isto tako verujem da još nisu potrošeni ni iscrpeni umni potencijali mnogih generacija. Mlađi naraštaji, neopterećeni nasleđem prošlosti, već uveliko traže svoju životnu šansu. Tu šansu niko nema prava da im oduzme.

Čini mi se da je doista nastupio i onaj sudbonosni trenutak kada nas razvoj savremenog sveta opominje i tera, nagoni i prisiljava da već jednom zaboravimo na naše međusobne raspre i podeljenosti, na sve ono što ugrožava našu celinu. Jer jedino kao celina možemo da se uključimo u ekonomski, tehnološki, pa i duhovni napredak savremenog sveta. Zar iko može da gaji iluziju da će nas drugi, moćniji i organizovaniji, prihvatiti ovako razjedinjene i raskućene? Ne treba zaboraviti da veliki svet ima svoja pravila ponašanja i da neće nikada prihvatiti ona koja su mu tuđa i strana. Možemo se hiljadu puta kleti u našu pripadnost civilizovanom društvu - sve će to biti procenjeno kao prazna zapomaganja, kao „Agrokomercove” menice bez pokrića! Savremeni život nam diktira određena prilagođavanja i usklađivanja, a ona su nemoguća ukoliko ostanemo zarobljenici i zatočenici naših malih lokalnih kriza, onesposobljeni za ozbiljnije i trajnije zahvate.[...]

ČESTO sam u političkim raspravama posle rata čuo načelo: „Ko nije sa nama, protiv nas je”. Dugo sam se pitao odakle im ova misao, čiji prizvuk nije obećavao nimalo trpeljivosti ili bilo kakvo podnošenje protivnika. Zbunilo me je kada sam u Jevanđelju pročitao: „Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom, rasipa” (Matej, 12, 30). A na drugom mestu, opet kod jevanđeliste Mateja nešto slično: „A ko god se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima”. Teško mi je da poverujem da su baš ove misli tako podudarne sa boljševičkim načinom mišljenja. Susrećem se sa istovetnim zahtevom za apsolutnom pokornošću, a teško je odricati da takvo načelo ne leži u samim osnovama svih totalitarističkih ideologija.

Želeo bih da konačno doznam gde se nalazi ona prava granica koja deli velike jevanđeoske istine, njihovu duhovnu čistotu od iskrivljenih tumačenja i raznih ovozemaljskih zloupotreba.

U PRIMENI boljševika, načelo „ko nije sa nama, protiv nas je” imalo je za posledicu i masovno ubijanje svih protivnika, sve u ime njihovog kanonizovanog učenja. Slepa poslušnost, bez razmišljanja i sumnjičenja, vrhunski je zahtev ove i sličnih ideologija koje pojedince utapaju u bezličnoj masi. Nesreća je što je i hrišćanstvo u jednom kasnijem razdoblju svoga sazrevanja započelo ratovanje sa jeresima, sa svima koji su se, iz najrazličitijih razloga, pobunili protiv te apsolutne pokornosti prema jednom autoritetu.  O svemu tome mislim sa nekom neskrivenom tugom. Slutim svu težinu osećanja potpune efemernosti koja se konačno nastanila u mojoj svesti. Ulazim, možda i sa godinama, u razdoblje neke tihe pomirenosti sa tolikim nepravdama i razočarenjima koja su se isprečila na mome putu. Nisam ravnodušan prema zlobi koja me opasuje i steže, ali svoju gorčinu savlađujem skrivenim udaljavanjem od svega i melemnim prezirom.

VARIJACIJA ISTIH MISLI

KOMPLETAN  društvni sistem, na svim nivoima, od rukovodioca do običanog čoveka,  se u velokoj meri izvežbao da priča o krizi, da unedogled variramo iste misli i da donosi iste zaključke. Takvo vrćenje u krug rađa posebnu besplodnost i malodušnost. Krajnje je vreme da se kriza, ili krize, ščepaju za rogove kao pobesnele zveri i konačno ukrote.

SUTRA:  SRBI U PAUKOVOJ MREŽI NOVOG SVETSKOG PORETKA