FELJTON - PARTIJA VASPITAVA DECU SVOJIH ŽRTAVA: U srpskoj istoriji nedovoljno je protumačena pojava i značaj danka u krvi

Ti novotvoreni svirepi mon­strumi, prožeti slepim fa­natizmom, postali su strah i trepet na svim prostorima na kojima su se pojavljivali. Ognjem i mačem oni su širi­li međe otomanske države i vere islama, a neretko sud­bonosno su se uplitali i u najvišu državnu politiku. U mojoj svesti često je izranja­la tužna povorka te izabrane srpske dece koja su iz naših krajeva kretala put dalekog Carigrada. U mračnim lavi­rintima ovoga grada konačno se tanjila i raskidala svaka veza sa prošlošću i zaviča­jem, gasila svest o poreklu. Istovremeno, rađalo se i ne­ko novo poimanje sveta, novo shvatanje života i smrti.

Sve te uzbudljive slike ve­zane za našu davnu prošlost opsedale su me i u poratnim godinama kada se u Jugosla­viji ustrojavala nova vlast. Primetio sam tada da je u Ko­munističku partiju primljen niz mladih ljudi čiji su oče­vi streljani u našem građan­skom ratu. Ovakvi slučajevi su radosno, bezmalo reklamno isticani, baš kao svedočan­stvo nesumnjive partijske ve­likodušnosti. Uočavajući ovu pojavu, postepeno sam dolazio do zaključka da je Komunistič­ka partija iskazivala posebnu pažnju upravo prema deci svo­jih žrtava. Primetio sam da se i kod te dece začeo jedan no­vi i u psihologiji ređe poznat odnos, iskazan u neverovatno brzom i neotpornom prihvata­nju pružene ruke.

POHITALI su ti novi ver­nici da ulaskom u partiju što pre posvedoče svoju duboku privrženost i trajnu poslu­šnost. Ponekad je izgledalo kao da pred očima javnosti nastaje i jedan neobični za­ljubljenički odnos, kao da se obe strane neskriveno, skoro bestidno, maze i međusobno raznežavaju. Takva vernost, svezana krvlju najbližih, mo­rala je da omekša i najtvrđa srca partijskih moćnika. Kao pravi gospodari duša oni su odlučili da na te nove poma­zanike velikodušno izliju znakove svoje naklonosti, da­režljivosti i zaštite. Takav brižan, skoro očinski odnos imao je i svoje neskrivene, javne oznake, ispoljene i u ne­ometenoj karijeri ovih partij­skih usvojenika. Tako, onima koji su odlučili da se u živo­tu bave književnošću partija je roditeljski nadoknađivala sve, pa čak i nedostatak ta­lenta. Ona je brižno negovala i njihovu lažnu, izmišljenu veličinu.

Razumljivo je zašto su tako postupali oni koji su u svojim obeleženim poro­dicama sa strahom očekivali postupke nove vlasti. Manje je jasno šta su od ove dece zahte­vali iskusni partijski ideo­lozi, posebno oni prekaljeni krvoprolitnici, gde i kada se kod njih javilo uverenje da su ovakvi preobraćenici partiji korisni i da je razumno ako se prilikom njihovog prihvata­nja koriste i stara, proverena crkvena iskustva. Sve je izgle­dalo kao da se to desilo na obo­strano zadovoljstvo, kao da je sklopljen jedan trajni, prećut­ni sporazum, stvoreno stanje čije su spone neraskidive i od trajne vrednosti. Pa ipak, re­kao bih da su se partijski ide­olozi ljuto prevarili veruju­ći ljubavnim izlivima svojih izabranih privrženika.

BILA je dovoljna prva kri­za partijske monolitnosti, prve pukotine pravoverja, pr­ve javno izrečene sumnje pa da iz najdubljih skrivnica izmi­le razne dugo obuzdavane mr­žnje i ogorčenosti koje zovu na odmazdu. Jučerašnji pokor­ni fanatici, uvek spremni da kinje nevernike, odlučno rešeni da ih silom dogone u torove pravoverja, odjed­nom su se obznanili kao novi apostoli slobode, kao trajno ubeđeni protivnici dogmat­skog zaglupljivanja, kao najve­ći pobornici razobličavanja društvene laži. Sa neskrive­nim ponosom, oni su se pred­stavili kao gonjeni režimski disidenti čija reč treba da odredi i sudbinu celoga na­roda. Stekao sam utisak da je gnev ovih samozvanaca u sra­zmeri sa veličinom njihovih ranijih ustupaka i brojem mo­ralnih posrtanja. Kao da ih do raspamećenosti dovode i sve one nekadašnje privilegije koje su im bile udeljene kao nagrada za njihovu pokornost i ropsko služenje. Primili su ih kao dar za onu mržnju koju su nekada stavili u slu­žbu svojih novih gospodara. Sada kada im je napokon po­klonjena sloboda, bivšim za­robljenicima nije preostalo ništa drugo nego da se u jav­nosti opravdaju izmišljenim pričama o svom neprekidnom progonu i junački odbranje­nim načelima slobodnog ljud­skog duha. Zbunjeno i sasvim neuverljivo deluju njihove revolucionarne priče koje svedoče o naknadnoj pameti, o slobodi koju oni nisu izbo­rili.

To su bitke koje su oba­vljene bez njihovog učešća, pa su utoliko smešnije i sve one salonske ratne priče kojima su se samozvano okitili.

PREVRTLjIVOST ove vrste još je vidnija ako se, suprotno njima, istaknu i oni koji su tragiku svoje porodice poneli dostojanstveno i smireno, ne unovčavajući nijednog trenut­ka nestanak svojih najmilijih. Kao da su ti novi mučenici duboko u sebi nosili reči starozavetnog stradalnika Jo­va, koji kaže: „Nego se čovjek rađa na nevolju, kao što is­kre iz ugljevlja uzlijeću u vis” (Knjiga o Jovu, glava 5, 7). Uz­buđivala me je misao o spokoj­stvu duha sa kojim su živeli i stvarali u istom sistemu koji je prema njihovim porodicama bio nepravedan i surov. Ume­sto mržnje, otkrivao sam u nji­ma samo nadmoćnu pomirenost i spremnost za pravim, hri­šćanskim praštanjem. I dok su jedni uzimali i grabili od partije, ovi su, ne tražeći od vlasti ništa, društvu pokla­njali svoje nenametljivo stva­ralaštvo.

Ako sam povodom javljanja novih janjičara uronio u tamu prošlih vekova i onog kobnog danka u krvi, učinio sam to samo stoga što se pitam: da li se uopšte sme verovati da su ovakva surova zbivanja zasvag­da iskorenjena, ili se ona, još podmuklije izvedena, i danas mogu vratiti? Ako se to desi, biće korisno da se ima na umu prosta istina: ne treba da re­žimi uzimaju u svoje organi­zacije onu decu kojima su po­gubljeni roditelji. I obratno: deca umorenih roditelja neka ne ulaze u organizacije onih koji su im smakli najrođeni­je. Ako se tako postupa, eto prilike da se čovek sačuva od one silne mržnje koja se stva­ra zbog prinudnog prikriva­nja i obuzdavanja.

SVAKO računanje na neku privrženost ipak je pogre­šno, jer se na taj način ukro­ćeni bes i jarost nagomila­vaju a s mukom obuzdavaju i samo vrebaju da im se u živo­tu ukaže povoljna prilika za oslobađanjem. Mnoge ranije generacije su istrulile i propale u uzaludnom išče­kivanju ovakvih istorijskih prilika. Treba se kloniti svih opasnosti u kojima čovek postaje smešan.

Kostimiran za tragičara, čovek može da završi i kao lakrdijaš, a sve to zavisi od pogrešnog utrčavanja na pozornicu. Uvek kada se sa­njivo prati glavna radnja, sve predstave imaju svoje posebne zahteve i traže dobro pozna­vanje pravila igre. Nijedno društvo ne podnosi nered na bini i kažnjava svaku zamenu uloga. Najzad, postoji i opa­snost da nataložena mržnja konačno razori i svaku mo­gućnost da se dogradi jedna humanija i duhovnija tragika. Žalosno je ako režim otera u banalnost bilo koju izvornu ljudsku tugu. Jer, ako se to na kraju desi - a desiće se goto­vo sigurno - biće to i odmazda onih koji će hteti da se svete za svako naknadno otpadni­štvo.

ISTORIJSKO ISKUSTVO

MNOGI događaji u jugoslovenskoj stvarnosti kao da se potvrđuje istorijsko iskustvo da jednom stvoreni janjičari trajno gube i sve one putokaze koji vode u biv­ši zavičaj. To su ljudi za koje ne postoji prošlost, vraćanje u svet iz kojeg su iščupani. Zaista je svejedno da li se to desilo milom ili silom, lukavstvom ili lako­vernošću. Postoje zbivanja čije poreklo odjednom i više nije važno, koje natkriljuje činjenica samog nastajanja.

SUTRA: JUGOSLOVENSKA KRIZA KAO STOGLAVA AŽDAJA