FELJTON- VREME POLITIČKE SRAMOTE I BEZUMLJA: SANU je protestovao zbog načina na koji je diskreditovana Akademija

Predsedništvo SR Srbije uputilo je zahtev Izvršnom odboru SANU tražeći da im se dostavi pouzdano obaveštenje o inkriminisanom tekstu. Izvršni odbor je 30. septembra 1986. uputio pismo Vukoju Bulatoviću, pokušavajući da još jednom razjasni novonastalu situaciju. U tom dopisu Izvršni odbor je odlučno odbacio optužbu da SANU u radnom materijalu memoranduma „poziva na bratoubilački rat i novo prolivanje krvi”. Istaknuta je i činjenica da SANU nije imala nameru „da tekst koji treba da bude usvojen prema uobičajenoj legalnoj i demokratskoj proceduri preda javnosti. Naprotiv, bila je naša odluka da ga isključivo naslovimo nadležnim političkim organima naše Republike i to na interno korišćenje”. U pismu je isključena i bilo kakva namera SANU da „sebe postavi kao nekog političkog partnera”.

Naglašena je prosta istina da SANU „ne stoji iznad društva, već čini njegov neraskidivi integralni deo, pa je prema tome svesna da mora da sledi sudbinu tog društva i naše socijalističke opredeljenosti”.

POTPREDSEDNIK Predsedništva Republike Srbije Vukoje Bulatović pisao je Akademiji Z. oktobra 1986. godine. U tom pismu, naslovljenom Predsedniku SANU Dušanu Kanaziru, on je zamolio da mu se pošalje ona verzija „memoranduma” koja se već koristi u javnosti.

Izvršni odbor je odgovorio pismom od 6. oktobra, a tom prilikom podsetili smo da umnožavanje ovog teksta u javnosti predstavlja kršenje osnovnih etičkih načela. Isto tako je neprihvatljivo i ovako javno polemisanje sa tekstom koji, najzad, nije još usvojila „ni sama Komisija zadužena za njegovu izradu”. Izjavili smo i svoje duboko neslaganje zbog načina na koji se u javnosti diskredituje Akademija. Po našem mišljenju ovakvo ostrašćeno polemisanje sa tekstom koji nije stigao da postane regularan dokument, pa prema tome ni relevantan za Akademiju, „nanosi našoj široj zajednici golemu štetu”. U istom dopisu, obavešten je potpredsednik Predsedništva „da niko u Akademiji, pa ni Komisija, nije ovlašćen da materijal koji nije pripremljen i od nadležnih organa usvojen, daje na upotrebu”. Razume se da posle ove prepiske nije došlo do smirivanja ove zlosrećne i sramotne kampanje protiv SANU.

POSLE  državne ponovo je proradila i partijska mašinerija. Tako je 14. oktobra 1986. aktiv SK članova SANU razmatrao na svom sastanku probleme u vezi sa materijalima Komisije za izradu tzv. memoranduma. Ovom sastanku prisustvovali su predsednik Gradske konferencije Saveza komunista dr Dragiša Pavlović, sekretar Radmilo Kljajić i Dušan Mitević, član Predsedništva. Po funkciji generalnog sekretara SANU, dobio sam poziv da prisustvujem ovom sastanku. Tada sam se prvi put suočio sa ovom neobičnom trojkom.

Kažem neobičnom jer su i po svom spoljnjem izgledu, a i po rečniku, delovali sasvim nejednako. Dok je dr Dragiša Pavlović izgledao kao kakav gradski mondenčić, usiljeno i afektirano, upotrebljavajući duge rečenice koje je izgovarao svečanim glasom kakvog katoličkog mladomisnika, Kljajić je ostavljao utisak VKR koji je zbog bolesti napustio svoj fabrički strug i prešao na lakši, politički, partijski rad. Dušan Mitević nastupio je kao otvoreni partijski egzekutor, kao provincijalac koji se, posle mnogih partijskih smicalica, konačno dočepao prestonice, čvrsto rešen da tu i ostane. Duboko prožet kompleksom provincijalca, a sklon grubosti, on se trudio da na sve prisutne ostavi utisak nepokolebljivog ideološkog sledbenika, čoveka koji će pre svog života, i svojih privilegija, u borbi za ideale radničke klase, bez kolebanja žrtvovati druge.

DIVIO sam se strpljenju i poštenom naporu mojih kolega akademika Miloša Macure, Eriha Koša i Antonija Isakovića, da ne ustuknu pred ovim „Klamovim izaslanicima”. Svojim zaključcima partijski aktiv je novinske članke od 24. i 25. septembra odbacio „kao neosnovane i zlonamerne”, posebno kvalifikacije i ocene izašle u ovim napisima a i kasnije u štampi. Konstatovano je da je materijal Komisije SANU „otišao u javnost protiv njene volje i drugih organa Akademije i zloupotrebljen je”. Još jednom je istaknuto da se tekst nalazio u pripremnoj fazi rada, i u samoj Komisiji je dobio veći broj primedaba.

Stoga je Komisija zaključila da se odgovarajući delovi teksta zamene, u kom smislu su pripremljeni novi tekstovi, i da se odbace „svi stavovi koji nisu potkrepljeni naučnim činjenicama”. Podvučeno je da „tekst koji je neovlašćeno prodro u javnost nije dobio podršku Komisije”, pa je zaključeno da taj tekst ne može dobiti ni podršku aktiva.

Najzad, aktiv je bio mišljenja i da postoje „ozbiljni razlozi” da se rad na ovom važnom poslu nastavi, pa je izraženo uverenje „da će Predsedništvo Akademije naći odgovarajuće modalitete za nastavljanje ovog posla”.

NAŽALOST, ni posle sastanka Partijskog aktiva i donetih zaključaka, situacija u javnosti povodom tzv. „memoranduma” i dalje se nije smirivala. Predsedništvo SANU održalo je 21. oktobra 1986. svoju sednicu na kojoj je razmatralo stvorenu atmosferu oko tzv. „memoranduma” i neželjene odjeke u javnosti te je donelo svoje saopštenje koje je dostavljeno Predsedništvu SR Srbije, Gradskoj konferenciji saveza komunista i Tanjugu, formulisano u šest tačaka. Ovi zaključci uglavnom ponavljaju prethodno već iznesene razloge koji su doveli do skupštinske odluke o pisanju memoranduma. Ponovljen je i već ranije izražen stav o nedopustivom i nelegitimnom načinu na koji je radni tekst dospeo u javnost. Konstatovano je da Predsedništvo nije razmatralo pa ni prihvatilo nedovršeni radni tekst koji je dospeo u javnost. Taj tekst ne odražava nikakvo opšte mišljenje, jer je rad na njegovom konačnom uobličavanju prekinut dok je još bio u toku. „Predsedništvo smatra da je atmosfera koja je neposredno stvorena oko ovog nacrta i koja predstavlja stvarno uznemirenje javnosti onemogućila svaki dalji rad na tekstu, pa se stoga on obustavlja” ali da je „s obzirom na značaj i složenost stvari koje su u pitanju, potrebno organizovati naučne skupove o fundamentalnim problemima društva i druge oblike istraživačkog rada u ovoj oblasti”.

Predsedništvo SANU donelo je zaključke kao vidljiv znak uverenja da se organizacijom naučnih skupova posvećenih aktuelnim društvenim problemima pomognu napori oko prevazilaženja kriznih stanja u našem društvu, a zatim je odlučeno i da se svečana sednica posvećena stogodišnjici Akademije održi maja 1987. obeležavajući njen prvi skup. Bili su to i poslednji razumni pokušaji da se cela afera smiri i, razume se, sačuva puno dostojanstvo SANU.

GLUVIMA SE NE PEVA

STID  me je obuzimao kada sam video i čuo kako predsednik Gradske konferencije Saveza komunista dr Dragiša Pavlović, sekretar Radmilo Kljajić i Dušan Mitević, član Predsedništva govore pod krovom jedne nacionalne ustanove, kako se bahato šepure kao izvršioci partijskih odluka o kojima se ne može raspravljati. Ko zna po koji put uverio sam se u tačnost latinske mudrosti da ne vredi Surdis auris canere (Gluvim ušima pevati).

SUTRA: NA ČELU SRBIJE BILI SU NESPOSOBNI POLITIČARI