FELJTON - VIŠE SILE PODGREVALE SU HAJKU NA AKADEMIJU: Za vlast je bilo najvažnije da provuče crvenu nit velikosrpske opasnosti

Za članove Odbora imenovani su akademici: Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihailo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić i dopisni članovi: Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihailović, Stojan Ćelić i Nikola Čobeljić.

Imenovani Odbor otpočeo je sa radom i delovao je na tri načina: 1) održavao je redovne odborske sednice, 2) angažovao je pojedine konsultante, i, najzad, odlučio da se za pojedine probleme stvore i tzv. tematski timovi. Koliko se iz vođenih beležaka vidi, u radu oko izrade tzv. „memoranduma” učestvovala su 23 redovna i dopisna člana, a prvi vidni pokazatelj njihovih nastojanja obuhvaćen je rukopisom koji je imao karakter radnog materijala. On sadrži 74 stranice prikupljenih predloga i priloga koji su mogli da posluže za oblikovanje jednog prednacrta. Odbor, odnosno Komisija za izradu ovog dokumenta, upravo je zatečena u toj fazi rada. U trenutku kada su „Večernje novosti” na ilegalan način došle u posed jedne radne kopije i otpočele svoju kampanju protiv članova Komisije i Akademije kao celine, dobijeno je već i 40 stranica raznih dopuna i predloga izmena u tekstu. Očigledna je bila namera pisanja tzv. „memoranduma” da Akademijinim telima, jedino nadležnim za usvajanje teksta, tj. Predsedništvu i Skupštini, podnesu spis čija će sadržina biti prihvatljiva, a o savremenim problemima našega društva iskazati stanovište Akademije u celini. Radna atmosfera bila je na visini i sve je govorilo u prilog mišljenju da će Komisija uspeti da sačini jedan dokumenat koji će po ozbiljnosti i savesnosti svoga sadržaja biti usaglašen sa težinom tadanjeg istorijskog trenutka. Pisci su bili jednodušni u uverenju da rade po savesti i društvu poveravaju svoje najbolje i najdobronamernije ocene postojećeg stanja i predloge za prevazilaženje državne krize.

DOGAĐAJI su nažalost išli drugim tokom. Već 24. septembra 1986. objavljen je članak u „Večernjim novostima”: „Ponuda beznađa”, a 25. septembra i nastavak u istom listu. Od tog trenutka o tzv. „memorandumu” pisalo se kao o „Memorandumu” gotovo u svim glasilima u našoj zemlji i najoštrija osuda ovog teksta bila je skoro jednoglasna.

Kampanja je bila providna, a režija sasvim jednostavna, preuzeta iz raspoložive zalihe komunističkog načina obračunavanja sa protivnicima. Više sile, mahom nevidljive, potpirivale su iz svojih zaštićenih busija ideološku vatru svoga pravoverja. Na svim stranama sinhronizovano je grmelo i tutnjalo, a jednom smišljeni scenario predviđao je da će se sama Akademija preko svojih „zdravih snaga” obračunati sa svojim članovima koji su u njenom krilu mučki i zaverenički pripremali i jedan izrazito antidržavni   dokument sazdan na nedvosmisleno jasnoj velikosrpskoj osnovi. Radi oslikavanja njegove težine i opasnosti koju je on u sebi krio, uzete su u pomoć i sve one optužbe kojima je svojevremeno žigosano Garašaninovo „Načertanije” iz 1844, nastalo u punom jeku romantizma i kao odjek sličnih ideja o stvaranju nacionalnih država u Evropi. Na taj način, već ranije osuđeni i anatemisani Ilija Garašanin, silom čudovišne logike raznih ideoloških silnika, postao je naš neposredni predak. Bilo je najvažnije da se crvena nit velikosrpske opasnosti provuče i do naših dana.

Kako je reagovala sama Akademija, njeno časništvo i pojedinci? Samo obnevidelim moćnicima nije bilo jasno da je Akademija u svojoj biti  ustanova koja, izložena ovakvoj izmišljenoj hajci, ne može i ne sme ni po koju cenu da žrtvuje svoje dostojanstvo, a pojedinci i svoje slobodno naučno uverenje. Polazeći od te činjenice, sve oprobane metode koje se primenjuju za pokoravanje protivnika nisu pogodne kada je reč o jednoj Akademiji. To su mahom ustanove u kojima se dugo pamti, a nesmotrena ili pogrešna istupanja teško praštaju. To je ustanova koja, srećom, misli na postupke svojih predaka, a oslanjanje na svetle primere ugrađuje se u tradiciju koja vodi ne unatrag, već unapred. Iz tih razloga, ustanove poput univerziteta i akademija lakše i bezbolnije prebrođuju i svoje silazne trenutke, brže i efikasnije one se obnavljaju i vraćaju svoj trenutno zatamnjeni sjaj. Samo obnevideli moćnici nisu shvatili da će svaka bitka sa jednom jedinstvenom Akademijom biti unapred izgubljena. Drama se nastavila.

U „POLITICI ekspres“ od 25. septembra objavljene su izjave akademika Miloša Macure, predsednika aktiva komunista SANU kao i Antonija Isakovića, zamenika predsednika Odbora za izradu memoranduma i predsednika Akademije Dušana Kanazira. Osnovni stav u ovim izjavama odnosio se na nelegalan način na koji su se delovi jednog teksta koji se nalazio u „procesu stvaranja” pojavili u javnosti. Istaknuto je i to da iza jednog još nedovršenog teksta koji nijednom telu Akademije nije podnet, „niko zvanično ne stoji”.

„Večernje novosti” od 27. septembra 1986. objavile su i zasebnu izjavu potpredsednika Antonija Isakovića koji je, pored ostalog, još potpunije izneo stav: „Sve dok Komisija svoj rad ne okonča i dok Predsedništvo SANU ne donese odluku o njegovoj sadržini i nameni, sam dokument ne može se, zaista, smatrati ni prednacrtom, niti o njemu raspravljati pre nego što tekst bude podnet nadležnim telima Akademije.”

Nažalost, svi ti tačni i razložni dokazi nisu stišali jednom pokrenutu hajku. Naprotiv, što su se iz Akademije čuli sve odlučniji glasovi protiv vređanja i ponižavanja njenog ugleda, rastao je i bes moćnika. Meni je bilo jasno da svi dokazi koji su zasnovani na čvrstim činjenicama izazivaju samo suprotno dejstvo. Komunistička vlast jednostavno ne poseduje instrumente koji bi joj omogućili da prizna bilo kakvu svoju pogrešku, a njeno ideološko ustrojstvo blokira prijemčivost za razumne dokaze protivnika koga su osudili.

I kao što su nekada militantnoj katoličkoj crkvi bili neophodni jeretici koje je spaljivala očinski zabrinuta za njihove duše, totalitarna ideologija poput komunističke do sitnica je razradila stare i oprobane načine za uništenje svih kočničara revolucije.

Iz prošlosti je naučila i važnost javnog pokajanja, neophodnost „dobrovoljnog” moralnog samouništenja. Sve te metode već sam ranije iskusio, u lovćenskoj aferi i, posebno, kao dekan Filozofskog fakulteta, kada se vlast, po Titovoj želji, bezobzirno okomila na osam profesora filozofije i sociologije, proglašavajući ih jereticima i trovačima omladinskih duša.

DAT JE ZNAK ZA NAPAD

PRITISAK  na Akademiju zbig tzv. "Memoranduma" nije jenjavao već je svakim danom sticao i svoje novo ubrzanje. Ovakvo remek-delo politike u obračunavanju sa protivnikom, u ovom slučaju sa nacionalizmom, predviđa hitro oglašavanje proverenih, bez obzira na položaj i stepen njihove umne razvijenosti. Dat je znak za napadanje, a prvi preduslov za uspeh treba tražiti u izdržljivosti napadača koji opsadu ne mogu da dignu sve dok se ne oglasi i truba koja je nadležna za prestanak cele operacije.

SUTRA: VREME POLITIČKE SRAMOTE I BEZUMLjA