FELJTON - MEMORANDUM SANU BRIGA ZA OČUVANJE JUGOSLAVIJE: trah od "velike Srbije" poslužio je kao opravdanje za sve nepravde u Jugoslaviji

Spolja gledano, SANU je bila ustanova čvrsto oslonjena na svoje prošle zasluge. Puna iskustva i mudrosti koju zahteva javni rad, umela je da nađe zajednički jezik sa vlastima. U obostranom nadmudrivanju stvorena je i jedna podnošljiva ravnoteža koja je, spolja gledano, mogla da pruži i netačnu sliku da je Akademija svoju nezavisnost predala u ruke režimu. Svakako da je u široj javnosti štetio ugledu Akademije i izbor u članstvo pojedinih izrazito politički obojenih ljudi: Borisa Kidriča, Moše Pijade, Edvarda Kardelja, Gojka Nikoliša, a iznad svih Josipa Broza Tita koga je skupština Akademije proglasila za svog počasnog člana. Sumnje nema, bili su to ustupci režimu učinjeni kako bi se Akademija zaštitila od raznih pritisaka vlasti koja je u odnosu na nju sačuvala i trajno podozrenje.

To su bili razlozi zbog kojih je administracija Akademije obično poveravana proverenim partijskim ljudima koji su brzo otkrivali svoju pravu narav i poverene zadatke.

Izbor Velibora Gligorića za predsednika Akademije obećavao je, u odnosu na vlast, krajnju pokornost i poslušnost. Za njegovo vreme umrtvljena je svaka ozbiljnija delatnost Akademije, izostala je i snažnija javna reč koja bi upozoravala na zaista teško stanje u kojem se našao srpski narod. Akademija je gotovo zanemela i postala pasivni posmatrač nepovoljnih prilika, posebno ekonomske podjarmljenosti i svesrdne pljačke koju su provodile razvijenije republike. Mir u kući osiguravala je pokorena, pasivna Srbija čiji su političari svesno učestvovali u popuštanju pred sve žešćim i drskijim zahtevima radi pristajanja na zajednički život. Bila je javna tajna da je formula vladanja glasila: „Slaba Srbija - jaka Jugoslavija” a svako upozorenje da to ruši Jugoslaviju žigosano je kao velikosrpski nacionalizam. Sa zaprepašćenjem moglo se zapaziti kako kod Srba, ne samo u Srbiji već i u drugim republikama, sistem neprestano pronalazi i umnožava političare sasvim spremne da prihvate apsurdnu politiku potiskivanja i ponižavanja srpskog naroda, sve po uputstvima koja su nekada stvorena u Kominterni.

STRAH od Velike Srbije poslužio je kao opravdanje za sve nepravde državnog uređenja naše zemlje. Ostareli Tito nije više imao snage da bitno ukroti svoje saradnike.

Masovni pokret u Hrvatskoj bio je njegov poslednji pokušaj da hrvatski nacionalizam obuzda i stavi pod svoju ličnu kontrolu. Ali, za pokoravanje jednog Vladimira Bakarića i njegove više-manje prikrivene frankovačke ideje, bilo je kasno. Likvidacija Savke Dabčević i Mike Tripala bila je Pirova pobeda, posle koje se u Hrvatskoj nastavio proces koji je 1974. godine doveo do tzv. „Brionskog ustava”. Tim ustavom ozakonjen je neprirodno podređen položaj srpske republike u odnosu na druge. I dok je kod ostalih jačala ideja državnosti i mogućnost samostalnog odlučivanja, Srbija je pretvorena u jednu fiktivnu republiku sa dvema pokrajinama stvorenim isključivo da ukoče i spreče mogućnost njenog samostalnog odlučivanja.

Sve te primedbe na Ustav iz 1974. nisu predstavljale neka posebna otkrića. Prilike su bile već sasvim uprošćene, a zamke i pripremljene omče za Srbiju sasvim providne. Samo opšta mesta obuhvatao je i svaki ozbiljniji razgovor o ekonomskoj pljački Srbije, dok je položaj Srba u Hrvatskoj ove vodio u nezadržive tokove asimilacije... U svesti sviju još je bilo prisutno saznanje o veličini žrtava koje su Srbija i Crna Gora podnele za Jugoslaviju. Vladalo je i uverenje da jedino u celovitoj Jugoslaviji postoji mogućnost da svi Srbi žive u jednoj državi. U svim tim razmišljanjima prisutna je bila i činjenica da bi, raspadom zemlje, oko 3.000.000 Srba ostalo van granica svoje matične republike. Sve te misli postepeno su se javljale i u SANU.

SILOM ovako dramatičnih okolnosti, raslo je uverenje da SANU ne može i ne sme da ostane po strani, da ćuti kao da se ništa ne događa, kao da već ne gori krov naše zajedničke kuće. Stalno se uvećavao broj onih koji su zahtevali da se u javnosti oglasi SANU kao najviša naučna institucija srpskog naroda. Odbacivali su odlučno zahtev da se SANU ne sme upuštati u dnevnopolitičke probleme, već je njen zadatak da se isključivo bavi naukom. Protivnici ovakvih shvatanja isticali su da se srpski narod nalazi u izuzetno teškim prilikama, da je ugrožen biološki i da nije ni etički, ni moralno u redu da se pred ovakvim zbivanjima uporno ćuti kao da se ništa ne dešava. Opšta narodna nesreća neprestano je odjekivala u SANU, a istovremeno je raslo osećanje jedinstva bez obzira na pojedina politička opredeljenja.

Sazrele su prilike da se pokuša da Akademija kao ustanova saopšti javnosti svoje viđenje jugoslovenske krize. Postojala je najbolja namera da se odgovornim političarima pomogne u rešavanju ove krize, a polazna tačka pisanja Memoranduma bila je vezana za brigu oko očuvanja, a ne rušenja Jugoslavije. Za dalji stav Akademije od važnosti je bilo zasedanje njene Skupštine, održane 23. maja 1985. godine, kada se posle izlaganja potpredsednika Aleksandra Despića i generalnog sekretara Sime Ćirkovića razvila živa i sadržajna diskusija.

SVI diskutanti su sa pažnjom govorili i o opštoj društvenoj i ekonomskoj krizi u zemlji, posebno o privredi koja je u zastoju, nezaposlenosti, prezaduženosti, pretećoj inflaciji i razume se o stanju u SR Srbiji i njenom položaju u Federaciji. Sve što je rečeno iskazano je krajnje angažovano i sa dubokim uverenjem da i SANU treba da pomogne opšte napore našega društva da nađe izlaz iz ove teške krize. Tada je došlo i do predloga da se „u obliku memoranduma istaknu najaktuelniji društveni, politički, ekonomski, socijalni, naučni i kulturni problemi i da se taj memorandum uputi svima onima koji su odgovorni za vođenje javnih poslova u Srbiji i Jugoslaviji”.

Istaknuto je tim povodom i mišljenje „da mi nemamo solidnu osnovu da ozbiljno pomognemo u rešavanju krize, a da se rešenje ovih problema ne da ostvariti bez ukupnog učešća i koordiniranog rada svih radnih ljudi, svih kadrova u našoj zemlji, jer je kriza opšta i traži jednu takvu opštu mobilizaciju”. Štaviše, na Skupštini je izneto i mišljenje da „Akademija ima dovoljno naučnih kadrova koji bi se mogli koristiti u naučnom sagledavanju određenih problema privrede, ekonomskih i društvenih odnosa, ali se oni nedovljno koriste”. Predlagač za pisanje Memoranduma bio je dopisni član Ivan Maksimović. Jednoglasnim odobravanjem diskusije, na već ustaljeni način, prihvaćeni su i sami predlozi, a na prvom mestu zadatak da se pristupi izradi jednog teksta kojemu je predlagač dao radni naslov „Memorandum”.

UGROŽEN OPSTANAK

NAGOMILALE su se nepravde koje su počele da ugrožavaju opstanak zemlje. Svi ti opasni i nerešeni problemi pothranjivali su opravdano nezadovoljstvo. Postepeno se stvaralo uverenje da dalji razvoj naše zemlje ne može ići ovim smerom i da je krajnje vreme da se bar pokuša sa zaustavljanjem onih centrifugalnih snaga koje su već pripremale raspad Jugoslavije. Ne iznenađuje ni činjenica da su intelektualne i političke snage u Srbiji bile poslednje koje su se mogle pomiriti sa raspadanjem zemlje.

SUTRA: VIŠE SILE PODGREVALE SU HAJKU NA AKADEMIJU