FELJTON - GLODARI REVOLUCIJE RAZBIJAJU AKADEMIJU: Učili su nas postojano da je tek u Jajcu začeta sreća naših naroda i narodnosti

Ništa nije bilo razumnije nego da se pre odluke o njenom osnivanju zatraži mišljenje SANU, ovo tim pre što se u sastavu ove institucije već odavno nalazio i veći broj naučnika iz Vojvodine. SANU se oduvek, koliko je mogla, branila od načela tzv. „ključa” prilikom izbora novih članova. Njeno odlučujuće merilo bilo je zasnovano na stvarnim vrednostima i naučnom doprinosu predloženih kandidata. Svima nam je bilo jasno da princip „ključa” uspostavlja nova merila vrednosti i da njegova primena ruši ugled Akademije kao najviše naučne ustanove u srpskom narodu. Otuda je naše zaprepašćenje bilo veće kada smo preko noći obavešteni da je predsednik Pavle Savić podlegao političkom pritisku i da je pristao na osnivanje Vojvođanske akademije. Jer, svima je bilo jasno da je do ovog čina došlo na zahtev političkih a ne naučnih potreba i da je njeno osnivanje u okvirima jačanja autonomaških snaga u ovoj srpskoj pokrajini.

Bila je javna tajna da je ovaj pristanak od Pavla Savića lično tražio predsednik Tito i da je sve svršeno prilikom njegovog boravka u Karađorđevu. Ovakvo držanje jednog nesumnjivo pametnog i lično hrabrog čoveka, a uz to i ličnosti sa izuzetnom političko-partijskom biografijom kao što je bio Pavle Savić, može samo da posvedoči o snazi onog sistemskog mehanizma koji je nepogrešivo znao gde su stvarni izvori vlasti i ko donosi neprikosnovene odluke. Shvatio sam da je otpor ovakvom ustrojstvu moguć samo do određene granice, tačnije do onog stepena koji odobrava svemoćna centralna vlast. Na toj granici prestaju svi prividi, ukidaju se moguće polemike i opiranja i počinje primena svetog načela poslušnosti...Kakvi surovi obračuni sleduju onima koji ne poštuju te jasno obeležene demarkacione linije!

IZ SLUČAJA Pavla Savića naučio sam mnogo o procenjivanju ljudske nosivosti, o blagovremenom zaustavljanju, gašenju ili prilagođavanju naših buntovničkih težnji, o pokornosti koju moćnici nagrađuju na razne načine, u pokretima kao što je komunistički ta nagrada podrazumeva i pravo na preživljavanje. Naučio sam i to da ni sebe ni druge ne treba onespokojavati preteranim zahtevima. Tako je, najzad, osnovana Vojvođanska akademija. Iako sami motivi tog čina nisu bili ni dovoljno jasni, a ni naučno opravdani, ipak, mora se reći da je ova Akademija već od početka pokušala da ne razočara javnost i da svojom političkom podrškom ne ugrozi izuzetnu delatnost Matice srpske. Sećam se da sam ja, koji sam već uveliko bio uključen u radne zadatke i naučne projekte Matice srpske, strepeo od činjenice da i naučno i novčano teško padne izdržavanje dveju sasvim srodnih ustanova, od kojih je Matica već imala svoje rezultate. Prema mome sudu, bilo je to nerazumno trošenje snaga koje je moglo da ugrozi i jednu tako veliku tekovinu srpske kulture kao što je Matica srpska. Bojao sam se za ustanovu koja je u svojoj dugoj prošlosti preživela mnoge političke bure, savladala tolika raskršća na kojima je stajala i, srećom, uvek pronalazila u sebi i neku čudesnu snagu da pronađe svoj pravi put, da istraje i pobedi.

STRAHOVAO sam da će novi politički gospodari, obnevideli u svojem strahu da sačuvaju vlast, bez kolebanja poniziti, ograničiti našu staru Maticu srpsku i dati političku prednost svome novorođenom čedu: Vojvođanskoj akademiji. Ovo moje strahovanje bilo je tim opravdanije jer sam već uveliko upoznao postupke tzv. vojvođanskih autonomaša, političara koji su najpokornije obigravali oko svemoćnog Broza iskorišćavajući za svoje lične ambicije i gospodarevu veliku slabost vezanu za njegove lovačke uspehe. Sa kakvim blaženstvom su i brojni političari učestvovali u bezumnoj državnoj groteski koja je jedno lovište, u određenim trenucima, hitro pretvarala i u središte države! Znali su oni dobro da se na tom mestu, pored velike, svetske politike, pletu i one male političke mreže od kojih zavisi i njihova lična sudbina. A prevedeno na obični jezik, to je značilo i očuvanje društvenih privilegija, pravo da se u životu koriste menice bez pokrića. Sva moralna beda ovih autonomaša najvidnije je ispoljena u odnosu na srpsku duhovnu baštinu.

O TOME svedoči i posleratna sudbina fruškogorskih manastira, toliki uzaludni vapaji i razna upozorenja da se već jednom prekine sa ravnodušnim posmatranjem njihove propasti. Kao da se namerno htelo da se ovaj znameniti deo srpske duhovne baštine konačno sasvim istisne iz naše svesti, da se ispune one namere kojima su se rukovodile ustaše kada su je sistematski razarale za vreme Drugog svetskog rata. Kako je ovakvo ponašanje sasvim odstupalo od onog svečanog proslavljanja Svetog Save 1945. u zgradi Narodne skupštine u prisustvu maršala Tita kada je dvorana bila ukrašena velikom slikom „Sv. Sava blagosilja Srpčad”! U to vreme, dok su još trajale borbe u Sremu, tražili su se oslonci u prošloj duhovnoj baštini. Jedva su se ratne operacije prekinule, otpočela je sve bezobzirnija borba za konačno osvajanje vlasti.

TAKO se nametalo mišljenje da sva ranija zbivanja pripadaju nekakvom preistorijskom razdoblju, a da prava istorija otpočinje tek sa narodnooslobodilačkom borbom naroda Jugoslavije. Takvo stanje brzo se odrazilo i u školskim udžbenicima, gde su nesrazmere ove vrste bile najvidnije u svojoj grubosti. Bilo je tužno posmatrati kako se postepeno gase ili slabe nekada slavna načela naše kritičke istorije. U nemogućnosti da osvaja ceo jugoslovenski prostor, istorija kao nauka morala se zadovoljiti i navići na smanjene razmere svoga delovanja. I dok je u kritičko pisanje i tumačenje prodiralo nejedinstveno, kakva-takva slika našeg jednoglasja stvorena je jedino u zajedničkom negovanju krivotvorenih istorijskih tumačenja savremenih zbivanja. Učili su nas postojano da je tek u Jajcu začeta istinska sreća naših naroda i narodnosti. Ubeđivali su nas da ovu prostu istinu osporavaju isključivo neprijatelji slobode. Negde u tim prvim posleratnim borbama oko vlasti stvorena je i parola: „Nema slobode za neprijatelje slobode”. Krajnji ishod ovakvih shvatanja počeo je da daje svoje plodove.

Iznenadio me je tako veliki broj onih koje sam nazvao „glodarima revolucije”, porazila me je puna zaštita koju su ovakvi ljudi dobijali od raznih moćnika. Dato im je pravo da svojim ponašanjem oboje našu savremenost, dobili su pristanak da se bez stida i suda kaljugaju u grabežljivosti i korupciji. Stvoren  je tip raznih poslušnika, trajnih vojnika revolucije, vernika koji su se zaklinjali u sveta načela međunarodnog proletarijata. Stvoren je samo jedan veliki i vešto branjeni privid.

OSVAJANjE VLASTI

ZA BITKU u osvajanju vlasti stari simboli više nisu bili potrebni, štaviše oni su ocenjeni kao prevaziđeni i štetni, te su mogli biti odstranjeni kao suvišno buržoasko nasleđe. U našu svest sve je više utiskivano saznanje o novom raspoređivanju naše prošlosti, što je dovelo i do velikih neusaglašenosti između njenog starijeg i novijeg razdoblja.

SUTRA: MEMORANDUM SANU BRIGA ZA OČUVANjE JUGOSLAVIJE