FELJTON - AKADEMIJA U SREDIŠTU SVIH NAUČNIH ZBIVANJA: Pavle Savić je bio nezavisan i neosetljiv na počasti i podmićivanja

Učinio sam to iz više razloga. Najviše zato jer je u među- vremenu stasao moj naslednik Miodrag Jovanović i zato što sam 7. maja 1981. izabran za redovnog člana SANU. Taj izbor doneo mi je u SANU i nove dužnosti, tako da sam sve više osećao da ne mogu uporedo da obavljam tolike odgovorne zadatke. Opredelio sam se za SANU, uveren da sam se, u granicama svojih moći, odužio mom fakultetu. Za mene je najvažnije bilo da u fakultetskim krizama ne načinim neki pogrešan potez...

U vreme moga izbora za dopisnog člana SANU, 27. aprila 1972. i redovnog člana 7. maja 1981, SANU je upravo prebrodila one nedoumice koje su obeležile i jedan deo njene novije istorije: da li je SANU institucija prvenstveno počasnog karaktera, ili je treba usmeriti u pravcu radne ustanove, okrenute životu. Prvo shvatanje obeleženo je patinom prošlosti, a pozivanje na stare zasluge obično podseća na kićenje tuđim perjem. Iz tih razloga, bliža mi je bila nova programska orijentacija koju je obnarodovao novoizabrani predsednik Pavle Savić. Bio je to čovek u tom trenutku jedini kadar da Akademiju postavi na prave noge i da je stavi u središte naučnih zbivanja. Potres u Akademiji bio je utoliko veći jer je Savićevo shvatanje Akademije i njene uloge u društvu vidno odudaralo od one umrtvljene atmosfere koja je vladala za vreme predsednikovanja Velibora Gligorića. Gligorić je ostavljao je utisak čoveka koji se boji i svoje vlastite senke.

ZA SPROVOĐNjENjE  svojih planova kojima je želeo da SANU dade i neki novi smisao, Pavle Savić je imao i potrebne preduslove: veliku političku biografiju koju je pratila i odgovarajuća naučna, vezana za čuvenu grupu Žolio-Kiri. Sem toga, Savić je za vreme Drugog svetskog rata bio i potpredsednik AVNOJ i šifrant Vrhovnog štaba, dok mu je supruga Branka delovala kao politički komesar pratećeg bataljona pri Vrhovnom štabu. Znalo se da, zbog svoje ratne i partijske biografije, ima u svako doba slobodan pristup kod Tita lično. Isto tako, bilo je poznato da je čovek izuzetno skroman, da stanuje u malom stanu, da prezire državne privilegije... Činjenica da je bio nezavisan i neosetljiv na počasti i podmićivanje jačala je njegovu samosvest i dozvoljavala mu da se prema svima, sve do pripadnika poslednjeg, najvišeg političkog kruga ponaša krajnje slobodno, ponekad skoro izazovno, ne obuzdavajući neretko i gorku ironiju. Znalo se, takođe, da je sa Titom na Ti i da je već za vreme rata izborio sebi privilegiju da pred ovim svemoćnim čovekom govori slobodno...Nalazeći se u samom središtu vlasti, Savić je bio dovoljno iskustven, pa i lukav da je za njegov položaj najmudrije da od gospodara života i smrti traži što manje, da ne krije svoj prezir prema laskavcima i čankolizima koji su se svakodnevno umnožavali, a čelnike gledali uvek zaljubljenim očima. Imao je Pavle Savić istinski dar da otkriva glupake i dvoličnjake i da ih bezobzirno obasipa svojim britkim dosetkama i šalama.

SVESTAN sebe i svojih moći, on je u SANU brzo ostvario novi stil u ponašanju, ne plašeći se ni prigovora da postupa samovoljno i mimo Akademijinog statuta. Za svoje ideje i namere da dobro prodrma Akademiju Savić je stekao i sjajnog saradnika u ličnosti administrativnog sekretara Josifa Papića. Papić je, pre svega, plenio svojom izuzetnom inteligencijom, obrazovanošću i neobičnom vrednoćom...I kao što Pavle Savić nikada nije želeo da u krugu silnika unovči svoje velike partijske zasluge, braneći glasno svoju nepotkupljivost, na sličan se način Josif Papić postavio u SANU...Tako je u Akademiji, a za njeno dobro, nastao srećan saradnički spoj predsednika i sekretara, odnos koji je obojici donosio nesumnjive koristi, jer je bio zasnovan na neograničenom međusobnom poverenju. Koliko je god to bilo moguće, Pavle Savić se u Akademiji ponašao kao čovek koji ne skriva svoje ambicije da preobrazi ovu ustanovu. Bez uvijanja i traženja nekakvih formalnih demokratskih rešenja, on je svoje odluke donosio uglavnom sam, oslonjen prvenstveno na svoju zdravu pamet i instinkt čoveka koji je u svom životu pregrmeo mnoge bure, koji je do kraja spoznao svu varljivost vlasti, a iznad svega naučio da brzo prepoznaje nepouzdane saveznike.

Mada je na prvi pogled ovakvo Savićevo ponašanje mnogima izgledalo kao ćudljivo i nepredvidljivo, ipak, iza mnogih njegovih naglih odluka moglo se prepoznati da su donete na osnovu golemog životnog iskustva spojenog sa izuzetnom hitrinom misli. Savić je bio čovek racionalnog načina mišljenja i ono je predstavljalo i njegovo glavno životno utočište.

JEDNOM, kada sam ga nagovorio da poseti Mitropolijski arhiv u Sremskim Karlovcima koji je Srpska pravoslavna crkva poverila na staranje SANU, pristao je da mu pokažem i druge znamenitosti ovoga grada. Pažljivo je razgledao Patrijaršijski dvor u kojem je tada bio smešten Vojvođanski arhiv, pristao je da napravi i kurtoaznu posetu sremskom episkopu Makariju. Sve su te priče za njega bile nove, kao da su ga uvodile u strani i za njega nepoznati svet. Ponekad me je slušao skoro skrušeno, budeći u meni želju da ga što više i potpunije obavestim o zbivanjima o kojima se u svom burnom životu nije blagovremeno obavestio. Na tom izletu, posle Sremskih Karlovaca, prihvatio je i moj predlog da odemo i do manastira Krušedola. Pri povratku, Pavle Savić se odjednom okrenuo, udario me po kolenu i rekao: „Hvala Ti što si mi sve ovo pokazao. Razmišljam o svemu što si pričao, pa mi se čini da sam živeo nekako pored.” To reče, i naglo ućuta. U kolima je zavladala tišina, niko više da reč progovori. U tom ćutanju, kad je svako utonuo u samo svoja razmišljanja, vozili smo se do Beograda. To su one dragocene tišine u kojima se osamostaljuju naša osećanja, kada se rađa potreba da svoje utiske sami rasporedimo i sebi protumačimo...

OSETIO sam da je sve ono što je imao videti u Sremskim Karlovcima i manastiru Krušedolu ostavilo snažan utisak na Pavla Savića. Postavljajući sebi pitanje šta ga je to moglo najviše obuzeti, učinilo mi se da tačan odgovor treba tražiti u neočekivanom suočavanju sa izvornim svedočanstvima naše istorije. Sve ono što sam Pavlu Saviću mogao da kažem o Sremskim Karlovcima i manastiru Krušedolu i da te moje reči potkrepim i sačuvanim svedočanstvima, moglo je da privuče pažnju jednog tako umnog čoveka kakav je nesumnjivo bio Pavle Savić. U Krušedolu, nad grobovima patrijaraha Arsenija III Čarnojevića i Arsenija IV Jovanovića, kralja Milana Obrenovića i kneginje Ljubice, kazivanje o srpskoj istoriji imalo je veću verodostojnost od svega što se moglo pročitati u knjigama. To su trenuci kada pred nas izlaze neposredni tvorci naše istorije, kada nam nude svoje odsanjane živote. Suočavanje sa njima unapred nas razoružava i obavezuje da izbegavamo ishitrene i neodmerene zaključke. Dirnula me je ona rečenica koju je Pavle Savić izgovorio posle Krušedola. Ne verujem da sam se prevario što sam u njoj osetio i neki nostalgični prizvuk.

LjUDSKI PROGRES

PAVLE SAVIĆ odgojen u duhu internacionalističkih ideja o ljudskom progresu, on je mnoge duhovne komponente u razvoju jednoga naroda jednostrano zanemarivao i potcenjivao. U takvim stavovima sigurno ga je ohrabrivao i vrtoglavi uspon fizike u čijem razvoju je i sam učestvovao. Pa ipak, uprkos zaljubljenosti i skoro fanatičnom verovanju u prirodne nauke, Pavle Savić je imao sluha i za druge oblasti ljudskoga duha.

SUTRA: GLODARI REVOLUCIJE RAZBIJAJU AKADEMIJU