FELJTON - MUDRI PATRIJARH GERMAN VIDA RANE SRPSKI CRKVE: Crkva osamdeset puta molila vlasti da dozvoli da se nastavi gradnja hrama Svetoh Save

S mađarske strane bilo mi je omogućeno da obiđem više od tridesetak srpskih crkava, od kojih su se neke nalazile u selima u kojima je izumro naš živalj. Bila je to prilika da razgovaram i sa preostalim srpskim sveštenicima i da se iscrpno obavestim o njihovom položaju, a posebno o teškom materijalnom stanju. Iz vremena Rakošijeve vlade ostala je na snazi velika novčana razlika koju je tadanji režim ozakonio između sveštenika tzv. Mađarske pravoslavne crkve i onih koji su ostali verni Budimskoj eparhiji, koja je, uprkos svim pritiscima, sačuvala svoju kanonsku vezu sa srpskom patrijaršijom. O svemu tome referisao sam posle povratka, najpre Žarku Veselinovu, Stevi Doronjskom i Milojku Druloviću Čiči, što je podstaklo Žarka Veselinova da zahteva od Dragog Stamenkovića, tadanjeg predsednika srpske vlade, da zakaže sastanak na kojem će se razgovarati o pomoći ugroženim srpskim sveštenicima. Na sastanak pozvan je i patrijarh gospodin German.

Atmosfera na tom sastanku bila je dobra, čak srdačna, osetila se opšta želja da srpska država materijalno pomogne ono malo preostalih sveštenika koliko ih je tada ostalo u Budimskoj eparhiji. Patrijarh German je sa velikom pažnjom saslušao moja izlaganja i bez kolebanja složio se sa mojim predlozima o pomoći srpskim sveštenicima. A kada se razgovor već bližio kraju, patrijarh iznenada izvuče iz džepa jedno pismo obavestivši skup da ono sadrži i jednoglasni zaključak Sabora Srpske crkve kojim se vlasti mole da odobre nastavak građenja hrama Svetog Save. Pružajući pismo predsedniku Vlade Dragom Stamenkoviću, patrijarh je rekao: „Eto, kada smo se prethodno o svemu tako lepo i bratski dogovorili, prilika je da u tom duhu nastavimo naš razgovor. Podnosim vam zaključak Svetog sabora da nam dozvolite da dovršimo hram Svetog Save. Ne tražimo od države materijalnu pomoć, već samo dozvolu za gradnju, pa sam slobodan da vam uručim ovu našu molbu.” Dragi Stamenković se najpre zbunio, a zatim je skoro mahinalno pružio ruku da od patrijarha uzme pismo. Nije ga uzeo, jer je preuzimanje sprečio Miloje Dilparić, predsednik Verske komisije, rečima: „Dajte meni ovo pismo...“

U HERCEGNOVOM, u manastiru Savina  ponovo srećem patrijarha Germana. Sedeo je u porti velike crkve sa njene severne strane i nešto čitao. Nije obraćao pažnju na radoznale turiste koji su ga izdaleka posmatrali. Bio je obučen u prostu monašku mantiju, bez ikakvih oznaka svoga dostojanstva, a na glavi je imao skufiju, drevnu kapu istočnjačkih, sirijskih monaha. Cela njegova ličnost odavala je skromnog čoveka koji se sasvim predao manastirskoj tišini, očigledno umoran od krmarenja brodom srpske pravoslavne crkve...Odlučih da patrijarha Germana podsetim na naš prvi i do tada jedini susret.

Reče mi sasvim uverljivo da taj susret dobro pamti i da mu je drago da je pokrenuto pitanje pomoći nepravedno diskriminiranim sveštenicima. [...]

„Smem li, Vaša Svetosti”, nastavih razgovor, „da Vas podsetim na trenutak kada ste predsedniku srpske vlade Dragom Stamenkoviću uručili molbu Svetog sabora da vlasti dozvole nastavak građenja hrama Svetog Save? Posle su se pronele vesti da je vlada u pregovorima sa crkvom nudila sporazum prema kome se građevina ne bi dovršila kao crkva već bi bila pretvorena u muzej srpske crkve, ili galeriju fresaka. Da li su tačne ove glasine?”

„Gde ima  dima, ima i vatre”, našali se patrijarh. „Bilo je reči o ovakvim ponudama. U početku, meni se činilo da je najvažnije da se ono zdanje, tačnije one ruševine najzad završe u obliku u kojem su to predvideli njeni neimari, dakle, u obliku crkve. Posle, kada to bude gotovo, rekoh sebi, biće to neko vreme muzej, a onda, nekako samo po sebi, doći će naši naslednici i potomci na razumnu misao da je ceo poduhvat ipak zamišljen kao spomenik nacije Svetom Savi i da taj spomenik može da bude jedino crkva.”

„OPROSTITE, Vaša Svetosti, ali moram da izrazim svoju sumnju u takav sporazum.

Sporazum traži ono ključno od crkve, a to je da odstupa od svog jedino pravednog i ispravnog stava da se na Vračaru podigne crkva posvećena Svetom Savi. Sve je to lepo zamišljeno kao kruna srpske duhovnosti, a sporazum koji nudi država podriva upravo temeljno ovakvo opredeljenje.”

„Znam ja to dobro, gospodine, sve je to meni jasno, ali, treba da znate da je crkva već osamdeset puta molila vlasti za tu dozvolu i da smo mi uvek govorili jedino o hramu.

Nisu nas čuli. Ajde da onda krenemo s druge strane, da pokušamo da sve planove ostvarimo i da strpljivo čekamo da se promene ovi današnji, kruti stavovi. Daće Bog i to će se jednoga dana desiti. Znate, često sam se u životu snalazio u okolnostima kada sam želeo jedno a ispalo je drugo, trudio se da bude dobro, a nastalo je zlo. Lepo to kaže Apostol Pavle u svojoj poslanici Rimljanima (7, 15-23): ’Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim - to činim. Ako pak ne činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni. Znam, naime, da u meni, to jest u mome telu, dobro ne obitava; jer hteti - toga ima u meni, ali činiti dobro - toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava...Tako, dakle, ja sam umom služim Božijem zakonu a telom - zakonu greha’.”

BILO je nečeg tužnog u kazivanju srpskog patrijarha. Mogao sam tek da naslutim sa kakvim se sve nevoljama bori... Ne čekajući moje sledeće pitanje, sam je nastavio ispovest: „Za mene je bio najvažniji zadatak da što pre konsolidujem srpsku crkvu. Vi znate u kakvom se očajnom stanju ona obrela posle Drugog svetskog rata. Praktički, razorena je i njena celokupna organizacija. Izgubili smo episkopat, monaštvo, sveštenike, škole, oduzeta su nam i imanja, sve se izmenilo, strmoglavilo u neke nemerljivo duboke ponore. A onda, uzmite naš srpski rod, sve one zavade, mržnje, nesreće i smrti koje su nas razjedinile.

Došao je poredak sa zvaničnim ateističkim programom. Recite i sami, koji bi narod u svetu mogao sve to da izdrži, koja crkva da preboli...Pa onda, bolele su me i one tužne zidine nedovršenog hrama Svetog Save.”?

I kasnije, u raznim prilikama imao sam mogućnost da razgovaram sa patrijarhom Germanom i uvek iznova se uveravao da je on mudar čovek sa tačnim osećanjem svoje istorijske uloge.

Jer, ako je želeo da konsoliduje srpsku crkvu i da joj omogući da prebrodi mučne godine svoga oporavka, može se reći da je u tome uspeo. Mirno i strpljivo, on je vidao ratne rane srpske crkve, a ne manje i teške poratne posledice. 

ZAVISNI OD DRŽAVE

„NAŠ celokupan život „ – govorio je Patrijarh German –„postao je zavisan od volje i zlovolje preostalih vernika i milosti države, a to je, priznaćete, malo za normalno opstojavanje. Želeo sam da što pre rešimo pitanje svešteničkog podmlatka, a sami znate kakvo je stanje našeg monaštva. Na srcu mi je bio i naš manastir Hilandar, obnova proređenog bratstva. Slali smo mlade monahe, a sami nismo imali ljude za Dečane.“

SUTRA: AKADEMIJA U SREDIŠTU SVIH NAUČNIH ZBIVANjA