FELJTON - MOĆNICI TRAŽE LJUBAV SVOJIH OPOZICIONARA: Samo su se lakoverni iskreno čudili zbog grubih postupaka nove vlasti

Surovi progoni pristalica Informbiroa svakako su raskinuli i poslednje kopče koje su nas vezivale za zemlje lagera. Ekskomunikacija iz sigurnog zaklona komunističke porodice, bojkot, osuda i prezir svetske levice prisiljavali su rukovodstvo zemlje na čelu sa Titom da, kako zna i umije, razbije ovaj pritisak, da odbaci sramni obruč kakav je iskovala neizreciva ideološka mržnja. Ali, ponovilo se staro pravilo istorije da jeretike negde spaljuju, a negde dočekuju i slave. Diktature koje su se razvile u razdoblju posle Prvog i Drugog svetskog rata stvorile su i jedan poseban tip svojih opozicionih stradalnika koji su označeni kao disidenti.

Kada se posle Staljinove smrti vidno umanjila mogućnost fizičkog uništenja političkih protivnika, položaj disidenata upadljivo se izmenio. Ne može se reći da su režimske represije sasvim obustavljene, ali je činjenica da novi vlastodršci više nemaju onu apsolutnu vlast svojih prethodnika koja je neograničeno uništavala svoje protivnike. Sa nešto više lukavstva mogao je jednom žigosani disident da svoj nepovoljni društveni položaj preokrene u svoju korist. Bez snage da sasvim satru svoje protivnike, režimi su bili prinuđeni da prave ustupke sa željom da inostranstvu pokažu svoje humano lice.

Zavladao je i poseban oblik društvene korupcije iza koje se nazirao i vešto smišljeni sistem uzajamnog podmićivanja. U toj prepredenoj igri, ukoliko su kritike disidenata bile žešće i oštrije, vlast se više trudila da uteši svoju nevaljalu decu.

I DOK  je u Sovjetskom Savezu do tančina izvežban i primenjen ovaj sistem saradnje između vlasti i opozicije, u Jugoslaviji su događaji samo prividno bili slični.

Suštinska razlika je bila u tome što jugoslovenski opozicioni intelektualci, za razliku od svoje sovjetske braće, nisu bili spremni na slične žrtve, pa ni na onu najveću: na življenje u anonimnosti. Za opstojavanje je bilo potrebno da svoju kritiku predstave vlastima kao neku vrstu nesrećne ljubavi prema velikim idealima socijalne pravde. Bilo je važno da moćnici osete tu ljubav pa i žal što procesi u našem društvu otkrivaju i tolike izobličenosti, što koče onu ljudsku sreću koju su, ne tako davno, u vihoru rata, obećavali nosioci naše revolucije.

Usudio bih se reći da je takvo ponašanje, to neprestano bockanje i zadirkivanje moćnika, uskoro pretvoreno u pravo zanimanje, a broj ovakvih profesionalnih zabavljača uvećavao se srazmerno raspoređenoj vlasti. Ukoliko je vlast pojedinca bila veća, širi je bio i krug njenih zabavljača. Strah od otpuštanja i povećane konkurencije delovao je podsticajno na uvećavanje kritike i ismevanja vlasti. A ti njeni predstavnici, tako sigurni u svojim funkcijama, blaženo su se smešili, uveravajući i sebe i druge u svoju sopstvenu izdržljivost. Ovakva nestašna opoziciona čeljad bila su im draža i zabavnija od onih koji su svoje gospodare gledali ponizno sa izrazima neubedljive vernosti. Jer, upravo u tu vernost oni nisu verovali, sećajući se i svojih izdajstava prema onima kojima su se na odanost i trajnu vernost kleli bez zadrške. Pa ipak, uprkos svemu, nikako ne treba do kraja potceniti ulogu baš takvih dvorskih budala. Njihova je zasluga da su nam oni, bar za trenutak, razvedrili mrka lica neumornih graditelja buduće ljudske sreće.

Uspeli su oni, opet za kratko, da skrenu njihov brižni pogled u budućnost i na one obične, svakodnevne „krpice” o čijem vraćanju u svakodnevni život je pevao Vasko Popa. Čak i najblaža ocena uloge naših intelektualaca u dograđivanju mnogih privida onoga vremena teško će moći da prećuti pojavu velikog broja izrazitih najamnika, uvek spremnih da naoštre svoja pera i da žustro krenu u boj za velike ideale našeg zbunjenog proletarijata.

KAD mislim o onom vremenu, sećam se sa kakvim sam zaprepašćenjem čitao u „Politici” opširan prikaz Konjovićeve opere „Knez od Zete”, koja je u Beogradu izvedena 29. decembra 1946. godine. Sećam se i Konjovićevog uzbuđenja što će se ta njegova opera, koja je prvi put izvedena u Beogradu 1. juna 1929, opet pojaviti posle dugih godina okupacije. Inspirisan dramom Laze Kostića „Maksim Crnojević”, koja mu je poslužila kao libreto, Konjović je s pravom očekivao da će njegovo delo biti prihvaćeno i pravedno ocenjeno.

Ali, ubrzo posle premijere pojavio se u „Politici” članak Milana Bogdanovića pod naslovom: „Od kneza od Zete do istine o njemu” sa nizom opasno formulisanih zamerki koje su prelazile u otvoreni napad i to sa ideološke strane. Milan Bogdanović je zamerio kompozitoru što u muzici nije odbacio „nacionalno-romantičarske zablude i nije prihvatio realistički pristup koji je nametnula posleratna stvarnost”. Veoma lukavo, on je podsećao da je Konjović svoje delo prerađivao za vreme rata inspirišući se događajima koji nisu u skladu sa narodnooslobodilačkom borbom. Bile su to jasne, političke aluzije na one „reakcionarne” snage koje su bile poražene u ratu čiju pobedu je kompozitor jamačno priželjkivao. Bio je to tekst koji je inspirisan u ideološkoj komisiji, a u tom uredu svakako je pronađen i autor poručenog teksta.

VEĆ  25. januara 1947. Petar Konjović je na jedanaest kucanih stranica napisao veoma stručan odgovor. Braneći se od prigovora da je svoju operu naknadno dorađivao, tvrdio je da nije menjao ni karakter ni idejni stav Laze Kostića. Odbio je optužbu da je operu preradio za vreme rata inspirišući se događajima koji nisu u skladu sa narodnooslobodilačkom borbom. Sasvim u duhu predratnih polemičkih običaja, Konjović je zamolio „Politiku” da se njegov odgovor štampa u istom listu u kojem je objavljena i kritika. Bio je očajan kada mu je uskraćeno pravo na javnu reč. Sećam se atmosfere u salonu kod Rajićevih kada su svi prisutni, puni ogorčenja, kao na nekom parastosu, tešili ojađenog kompozitora koga je jedan književni najamnik ponizio i žigosao u ime neke svoje ideološke privrženosti. Iskusnom Konjoviću je bilo jasno da je kod novih vlasti pao u nemilost. To stanje je pogoršao i time što je kao rektor Muzičke akademije dozvolio proslavu školskog patrona, Svetog Save, zbog čega je odmah bio ukoren od resornog ministra Mitre Mitrović-Đilas. Bila je to i poslednja proslava Svetog Save u Muzičkoj akademiji u Beogradu. Odjednom, samo su se lakoverni i neobavešteni iskreno čudili zbog grubih postupaka nove vlasti.

MRAČNI ČUVARI

DOGODILO se  da su čak i najsuroviji vlastodršci, posebno oni kojima je poveren miran san naših građana, sa naglašenom radošću tražili društvo svojih opozicionera. Poznato je da su ti mračni čuvari naše sadašnje i buduće sreće skupljali oko sebe baš takve ljude, poveravajući im ulogu svojih dvorskih budala. Bilo je dirljivo videti kako su i neki naši najveći pisci i umetnici bez kolebanja pristajali na te uloge, trudeći se da zadovolje svoje moćne zaštitnike.

SUTRA: PRONALAZAK SRPSKOG KODEKSA IZ XIII VEKA