FELJTON - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA JUNAKA NAŠE DUHOVNOSTI: Srpska Književna zadruga je osnovana na mudrom idejnom programu

Tekst glasi:

„Od grupe izletnika koji su se vratili sa Kajmakčalana saznao sam da su Spomen-kosturnica sa metalnim policama za kosti poginulih i crkvica potpuno zapušteni. Čuvena Pupinova kambana (zvonik) koju je slavni naučnik poklonio 1928. godine sa željom ’da zvuci kambanarije raznesu slavu palih i preživelih junaka na sve strane sveta’ više ne zvoni jer zvona nema. Da li je zaraslo u travu ili su ga odneli na pretapanje? Zakloni zvonika služe čobanima i stoci za skrivanje od nepogoda i sve je pretvoreno u turski abort.

Grozno je, kažu, kao i pre pola veka kada smo čitali da retki posetioci i turisti raznose lobanje i kosti ’u nadi da će bar deo nekog svog poneti za uspomenu’ (Stevan Jakovljević, Srpska trilogija, poslednja stranica). Ostala je samo ’gentiana verna’, cvet zaboravak ili

spomenak, kako narod veli, koji raste poput božura samo na zemlji natopljenoj krvlju.”
U istim novinama pročitao sam i jedan drugi napis: „Studenti odneli lobanje”, u kojem se iznosi slučaj grobnice kod Kumanova. Spomenik i kosturnicu minirali su Bugari u Drugom svetskom ratu. Posle rata ovaj oštećeni spomenik nije obnovljen. Svaki pokušaj, ukoliko ga je i bilo, sprečile su makedonske vlasti. Oni su sva srpska znamenja iz Balkanskog i Prvog svetskog rata proglasili simbolima njihove nove okupacije i za- htevali od srpskih političara da se i zvanično obavežu da srpska strana više neće pokretati pitanje srpskih spomenika na tlu današnje Makedonije. Tu sramnu obavezu prihvatili su Marko Nikezić i Latinka Perović prilikom boravka u Makedoniji.

MEĐUTIM, napis o kumanovskom spomeniku bio je jezovit. Iz njega je proizašlo da u kosturnici nedostaju lobanje srpskih vojnika. Te lobanje sistematski su nošene na pijacu u Skoplje i Prištinu gde su prodavane studentima, zamenjujući skupe histološke preparate. I taj strašni dokaz nije u Titovoj Jugoslaviji nikoga mogao da ubedi da se to dešava „vodećoj naciji”, onoj koja narode u ovoj zemlji plaši velikosrpskim baukom. I taj strah izmišljen je kako bi se povećala oduzetost, nemoć, predaja, svest o istorijskoj opravdanosti, čak nužnosti našega rastakanja i rasula. Bila su to tužna vremena u kojima su se na srpskoj političkoj sceni šepurili prvenstveno oni koji su pristajali na sve zahteve naših sunarodnika. Na taj način, to prihvatanje ucene, unapred je razoružavalo bilo koga ko je pomišljao na otpor i pobunu protiv jedne tako očite nepravde.

ODUVEK  sam osećao neko strahopoštovanje prema svim neznanim junacima srpske duhovnosti. Isto tako, iskreno sam se divio i svim nastojanjima pojedinaca da se u društvu izbore za neprekidno istrajavanje u poslovima kulture. Ta svoja ubeđenja ostvarivao sam i kao potpredsednik Srpske književne zadruge. Neka svoja shvatanja iskazao sam 11. oktobra 1967. kada sam u dvorani Kulturnog centra Beograda, povodom sedamdesetpetogodišnjice od osnivanja Srpske književne zadruge otvorio izložbu svih dosadašnjih izdanja...

„Zaista, tek osnivanjem SKZ, može se reći, zaključuje se u istoriji naše kulture ona njena prenumerantska epoha, tako karakteristična za prvu polovinu XIX veka.

Bilo je to vreme obeleženo velikim brojem dirljivih svedočanstava, sa plačnim pozivima i oglašenjima, ponekad doista uzbudljivim, koja otkrivaju duge, neugažene staze naše prosvećenosti i kulture, svu onu ponekad tragičnu udaljenost koja postoji između naših tadanjih pisaca i njihovih skromnih čitalaca duboko uznemirenih poslovima svoje lične i nacionalne egzistencije.

SKZ JE osnovana prema mudrom i dokraja sagledanom idejnom programu iza kojeg je lako, pored drugih ličnosti, prepoznati gorostasni lik Stojana Novakovića, njenog prvog predsednika.

- Udeonice sitne i male, ali sakupljene i složene na jedno mesto i mudro upućene, grade najveće građevine današnjega vremena; presecaju planine, premošćavaju reke, krate prostore i uništavaju daljine, i jednoj snazi stotinu, a jednom životu hiljadu života daju. I nema danas ni silnika ni milionara koji bi se mogao nadmetati sa silnom snagom udruženih i dobro upućenih sirotana. Ličnosti se gube u družini; ni za što se ne pita do za misao koju je družina na zastavu ispisala. Proniknut uverenjem da je misao dobra; prožet pouzdanjem da ona pobeđuje i da je potrebna - svak ide i nosi na određeno mesto svoj ulog ili svoj prinos snage, i ne pitajući. I onaj posao, kome se tako služi, odmiče i napreduje. I misao tom snagom ponesena, pokazuje u svetlosti uspeha, svu korist i svu uzvišenu lepotu svoju.`

To su poetske, a istovremeno skoro proročke reči prvih Zadruginih osnivača, na kojima se zasnivala i njena duhovna sadržina i njen radni program. To je njen veliki, uvek prisutni i tako optimistički amanet, koji snagom svoje jednostavne istine skoro nagoni na veru u stvaralačke snage.

Otud, nije nikakva slučajnost da je baš prva knjiga tek pokrenutog kola SKZ bila: „Život i priključenija Dositeja Obradovića“, delo koje je još dugo u našoj sredini, tokom XIX veka, zračilo lepotom svoje prosvetiteljske i rodoljubive poruke. Sasvim jasno, predstavljalo je ono, kao i čitava životna i stvaralačka doslednost Dositejeva, veliki most koji je spajao srpsku građansku kulturu u Podunavlju, formiranu u XVIII veku, sa snažnim duhovnim i političkim pokretima uže Srbije iza kojih je već sigurno ponovo izranjala i srpska državna samostalnost.

OD OVE, simbolički prve knjige redovnih Zadruginih kola, raste veliki svod, neraskidivo povezan sa sudbinom srpske knjige u proteklih sedamdeset pet godina. I upravo zato, kada se u naše dane sabiraju rezultati pređenih puteva SKZ, bilo bi korisno podsetiti na to da ove nizove zadružnih kola treba ocenjivati kao veliku celinu, kao moćno htenje i celoviti napor u kojem, ako se on rastoči na svoje sastavne delove, sasvim razumljivo, ima velikih i malih, uspelijih i neuspelijih priloga. Za ovakvo sabiranje bitno je da su ti prilozi neraskidivo povezani istrajnošću i verovanjem u potrebe kulturnog kontinuiteta naroda, kojem su mnoge istorijske prilike i neprilike vekovima ugrožavale to kontinuirano, spokojno izgrađivanje sopstvene kulture. Mi, koji danas posmatramo nanizane redove knjiga SKZ, nalazimo se u položaju ocenitelja mnogih poslenika srpske kulture. Međutim, ovako stečeno pravo ostaće neiskorišćeno ukoliko se ono ne usmeri i na budućnost ove naše stare ustanove...

Prema tome, ne bi smela biti namera SKZ da zaostane u spokojnom, samodopadljivom posmatranju nataloženih trofeja svoje prošlosti, već da sa još većim naporom i brižljivošću radi na osavremenjavanju Zadrugine uloge, na pronalaženju svog novog lika izraslog iz društvenih potreba ovog istorijskog trenutka.“

Tesna vremena

OSNIVAČKI program Srpske književne zadruge sazdan je i na uverenju da se „prosvetni život samo onda u punom zdravlju razvija kada crpe snagu iz širokoga i dubokog vrela celokupne duhovne tekovine narodne. Svako je vreme u nečem tesno; samo su sva vremena pun i čist vazduh, u kom se pouzdano diše i kom se moćno mogu da rašire krila za pravi polet narodni“.

SUTRA: MOĆNICI TRAŽE LjUBAV SVOJIH OPOZICIONARA