FELJTON - NEGOVANJE POSLUŠNOSTI NA FILOZOFSKOM FAKULTETU: Predratni profesori sačuvali kontinuitet istorije

 Odjednom, zajedno se našlo više generacija, budući da fakulteti za vreme rata nisu radili. Upisao sam istoriju umetnosti, a naš seminar pripadao je odeljenju za istoriju, čiji je šef bio profesor Vasa Čubrilović. Nekadašnji učesnik sarajevskog atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda, Čubrilović je ušao i u vladu maršala Tita i postao ministar poljoprivrede. Najverovatnije, pripao mu je ovaj resor jer je bio predratni istaknuti član Zemljoradničke partije, građanske stranke čiji su pojedini disidenti ušli u sastav Narodnog fronta.

Bio je profesor Čubrilović svestan svoje uloge, ali je svoj novi položaj video ne kao privremeni politički manevar Komunističke partije u odnosu na inostranstvo, već kao ozbiljnu želju vladajuće stranke da u zemlji okupi sve njene napredne snage. Mi smo u Siminoj 9 a u Čubriloviću videli tipičnog disidenta, svesnog i dobrovoljnog saputnika revolucije. Znali smo da je pre rata postao i sekretar Srpskog kulturnog kluba, a ova organizacija, zajedno s njenim osnivačem i predsednikom Slobodanom Jovanovićem, već je uveliko bila žigosana kao velikosrpska i ekstremno nacionalistička.

U TOM istorijskom odeljenju zatekli smo još i predratne nastavnike: Mihaila Dinića, Viktora Novaka, Jorja Tadića, Georgija Ostrogorskog, a kao asistente: Ivana Božića, Momčila Žeravčića i Žiku Sečanskog. Naš profesor postao je docent Svetozar Radojčić, nekadašnji nastavnik na Filozofskom fakultetu u Skoplju i logoraš, kao i Dinić, u nemačkom zarobljeništvu. Bili su to odlični nastavnici, a za nas je bila prava sreća što smo upravo kod njih započeli naše studije. Iako se na Filozofskom fakultetu, pa i na celom Univerzitetu, osećao duh Dušana Nedeljkovića, prvog prorektora i profesora filozofije, iako je ovaj neprekidno ispovedao svoje pravoverno marksističko opredeljenje, ipak, mi smo brzo shvatili da je istorijska nauka osigurala svoj neokrnjeni kontinuitet.

Marksističko učenje u istoriji još nije uhvatilo maha, a samo poneki verbalni ustupak podsećao nas je da su i ovi predratni, sjajni profesori, pristali da škrtom rukom prilože partiji poneki obol, tek toliko da ih dežurni špijuni ostave na miru. Postojale su i druge ličnosti koje su na Univerzitetu osiguravale kontinuitet tzv. građanske nauke sa zahtevima sadašnjice. Na prvom mestu bili su to Aleksandar Belić, Radivoj Kašanin, Pera Jovanović, Voja Radovanović, Petar Kolendić i Dragoljub Pavlović.

U očuvanju prave nauke naročito veliku ulogu odigrao je Aleksandar Belić, koji je istovremeno bio i predsednik Srpske akademije nauka. Bio je pravi majstor u izbegavanju raznih političkih zamki, čovek velikog autoriteta, jedan od onih koji je savršeno znao da se novim vlastima prikaže kao prava neophodnost, kao ličnost bez koje se ne može, čija lojalna saradnja je neprocenjiva.

NOVI  režim je to shvatio, a ta je okolnost ublažila strahovladu Dušana Nedeljkovića, kome je, kao nosiocu prvoboračke značke, dopala i dužnost predsednika Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih saradnika. Bila je to dužnost koja je Nedeljkoviću davala neku dodatnu, sko- ro mističnu snagu, bilo je očigledno da mu je godila uloga nekakvog javnog tužioca revolucije. Iskrsavao je u hodnicima Kapetan-Mišinog zdanja, uvek mrk, sumoran, neomiljen kod kolega i studenata. Ukoliko je kod sagovornika naslutio strah ili neku nesigurnost, bilo je očito da mu takve žrtve pričinjavaju posebno zadovoljstvo. Zaista, Nedeljković nije krio da mu je želja da konačno raščisti sa svim ostacima buržoaske prošlosti, sa svim falsifikatorima nauke, sa otvorenim i pritajenim neprijateljima pobedničke revolucije, čiji trijumfi su i deo njegovih ličnih zasluga.

Retko sam kada u životu sreo čoveka koji je u toj meri bio ispunjen svojim značenjem, koji je u sebi video legitimitet branitelja marksističke nauke koju razni neprijateljski elementi podrivaju sa svih strana. Svoje dosta brojne đake pritiskivao je svojim neprikosnovenim autoritetom, stvarajući od njih pokorne klirike svoje vojujuće crkve. Tražio je apsolutnu poslušnost, svakodnevno dokazivanje i potvrđivanje odanosti svojoj partiji, jedinoj organizaciji koja ne može da pogreši. Pri tome, izvodio je te svoje duge besede sa nesumnjivim glumačkim žarom. Govorio je polagano, nazalno, naglašavajući svaku reč kao da iz njega govori duh sveti, kao da besedi prorok koji je došao da ovozemaljskim grešnicima protumači velike istine Marks-Engels-Lenjin-Staljinovog učenja. Moje najveće otkriće bilo je kada sam konačno shvatio da je Dušan Nedeljković čovek, možda jedini na svetu, koji je uspeo da savršeno obmane samoga sebe. Bilo je to opsenarstvo dostojno divljenja.

NASUPROT Dušanu Nedeljkoviću, mi smo od prvog dana zavoleli naše profesore istorije. Tihi, skoro ćutljivi Mihailo Dinić od prve nas je privukao svojom nadmoćnom logikom i finom kombinatorikom. Georgije Ostrogorski plenio je svojim ogromnim znanjem i nekim mirom iza kojeg se nazirao svetski autoritet. Jorjo Tadić je bio predavač od klase. Uvek preplanuo, podsećao me na nekog kapetana duge plovidbe, a njegovo dalmatinsko poreklo izbijalo je vidljivo kada je slikovito i doživljeno predavao o istoriji mediteranskih država, kada je govorio o njihovoj pomorskoj trgovini i raznim bitkama. Njegova posebna ljubav bila je usmerena na istoriju Dubrovačke republike. Do sitnica, Jorjo Tadić je znao rodoslovlje svake vlasteoske porodice, njihove posede, izgled njihovih kuća, pravne običaje, diplomatske veštine, bio je on upravo predodređen da napiše političku i kulturnu istoriju ove male republike, jedine koja je nadživela slom svih južnoslovenskih država na Balkanu.

Najzad, Svetozar Radojčić. Od prvoga časa zavoleli smo ga i postali njegovi verni sledbenici. Vrativši se iz nemačkog zarobljeništva posle više od četiri godine provedenih u žici, bio je željan da predaje, da okuplja đake, da ih vodi, da im bude prijatelj. Predavao je celokupnu istoriju umetnosti, i opštu i nacionalnu. Bez tehničkih sprava, strpljivo nam je pokazivao reprodukcije u knjigama koje je donosio od svoje kuće. Po ceo dan smo provodili u tom Radojčićevom seminaru, upotrebljavajući nekakve rashodovane hoklice. Posebno smo cenili Radojčićeve časove kada nam je predavao nacionalnu istoriju umetnosti, jer je tada govorio o tematici koju je upravo obrađivao u svojim naučnim studijama. Tako nas je, poput nekog renesansnog majstora, neposredno uvodio u svoju radionicu, otkrivajući nam do detalja i metodiku svoga rada.

SUTRA: ODBRANA ISTORIJE PRED NALETIMA DOGMATIČARA