FELJTON - PREĆUTNO PRIMIRJE SA NOVIM VLASTIMA: Tito prisustvovao prvoj posleratnoj proslavi Svetog Save

Do ovog zaključka dolazim i zato što je jedan deo Mihizovih posetilaca bio član partije, a to je moralo da utiče na njihovo postupanje. Ukoliko je javni pritisak bio veći, njihov je otpor izazivao dublje poštovanje. Kao da nam je svima bilo jasno da se ovako nastrojeni ljudi neće dugo zadržati u jednoj organizaciji koja je od svojih članova zahtevala isključivo apsolutnu pokornost. Dolazili su i pobednički saopštavali svoje velike i male sukobe s raznim partijskim sekretarima, dok je Mihiz, ležeći u krevetu, davao konačne sudove o njihovom ponašanju.

Uprkos mnogim oštrim primedbama na račun sve brže podele raznih povlastica, osude diplomatskih magazina iz kojih su tek stvoreni birokrati obilno uzimali, sve vidljivije podele na građane prvog i drugog reda, ipak, u Siminoj 9a vladalo je i neko prećutno primirje sa novim vlastima. Kao da svi mostovi još nisu bili spaljeni, kao da je gnev ovih mladih ljudi bio usmeren ne toliko na suštinu socijalizma i novog poretka, koliko na one koji su u ime revolucije započeli s njenom rasprodajom.

Čula se u ovoj sobi i neka posebna odbrana levice, kao da su jedino njena načela spasonosna za ovaj narod i našu zemlju, kao da domaće poražene snage zauvek pripadaju prošlosti. Iako smo većinom bili svesni kakve je žrtve u Jugoslaviji izazvao ustaški teror i bratoubilački rat, izgledalo je da smo u krajnjem sabiranju bili pomireni sa svršenim činom, s ratnim ishodom u našoj domovini. Polazilo se od jednog prividnog mira, kao da su mračna zbivanja i zli duhovi zauvek ukroćeni i zato neponovljivi. Nismo mi tada imali ni znanja ni iskustva da događaje sagledamo u njihovoj uzročnoj vezi, a još manje smo bili kadri da proniknemo u budućnost.

VELIKO  olakšanje doživljavali smo onda kada smo članovima partije, kao vanpartijci, smeli reći neke obične istine za koje smo tada sasvim naivno verovali da predstavljaju nešto posebno i izuzetno, neku do tada neviđenu hrabrost. Bila je to naša velika obmana za koju smo se grčevito uhvatili, nemoćni za veće podvige. Tako je bilo važno da ne isključimo sasvim našu nadu da neminovno mora doći do popravljanja raznih nepravdi, izobličenja koja su samo prolazne pojave u svim revolucijama. Vremenom, sasvim dobro smo se izvežbali u obmanjivanju i sebe i drugih, kao da je napokon uspostavljena i neka snošljiva ravnoteža, stanje koje nikoga ne ugrožava, a ipak pruža prilike da se čuju i neuobičajene reči.

Najviše je u sagledavanju pravih istina odmakao Žika Stojković. Iako je iz rata izašao kao politički komesar bolnice u jednoj brigadi, već u toku rata došao je u sukob s partijskim mišljenjem, a ubrzo zatim sledio je i njegov konačni razlaz s organizacijom s kojom doista nije imao ništa zajedničko. Mihiz je odmah prozreo kuda vode jugoslovenski komunistič ki putevi, a iznad svega je shvatio svu količinu intelektualne i moralne bede. Za razliku od Žike Stojkovića, koji je sve društvene deformacije doživljavao dramatično, čak tragično, Mihiz ih je primao znatno lakše, kao deo jedne velike tragikomedije čiji kraj predviđa opšti slom i valjanje po blatu. On je svet oko sebe posmatrao bez iluzija, a ljudsku glupost kao neko trajno i neiskorenjivo zlo.

SLIKARSKA grupa u Siminoj 9a usredsredila je svoj otpor prema umetničkoj prinudi onoga vremena, a glavni propovednici socijalističkog realizma, poput Radovana Zogovića, Jovana Popovića, Ota Bihalji-Merina, Elija Fincija, izazivali su kod njih samo duboki prezir. Posebno su bili uzbuđeni kada je Radovan Zogović pred studentima Likovne akademije izjavio da je Sezanovo slikarstvo đubre. Tada je jedino Mića Popović, još u uniformi, skupio hrabrost da ustane u odbranu osuđenog Sezana. Izjavio je zaprepašćenom Zogoviću da se on zalaže za onaj realizam koji su propovedali nacionalsocijalisti,  jedino nam valja da nemačke šlemove i kukaste krstove zamenimo titovkama s crvenim zvezdama. Zaprepašćenje prisutnih bilo je ogromno. Bahati i na bespogovornu poslušnost naviknuti Zogović zanemeo je, a zatim je, bez reči, besno napustio salu. Pravoverni studenti odmah su stali da viču i da prete Mići Popoviću koji je mirno ponavljao: „Sezan  đubre! Kakva glupost! Pojma taj nema o slikarstvu.”

U Siminoj 9a ovo istupanje Miće Popovića dočekano je kao pravo slavlje. Svi su odobravali njegov istup, a istovremeno smo strepeli od odmazde ovog partijskog ideologa. On se lično nije svetio, ali je Mića Popović i sebi i drugima jasno nagovestio kakav sramni položaj očekuje naše slikarstvo, kakvi su uslovi za preživljavanje.

Pobednik se već uveliko spremao da zavlada svim oblastima političkog i kulturnog života. Naoštrena su bila najamnička pera da pišu o angažovanoj književnosti, o svemu što je veličalo puteve socijalizma i radne pobede naše probuđene radničke klase...

DEŠAVALI su se i nesporazumi koji su obično završavali ozbiljnim prekorima i pretnjama. Tako se ministar prosvete u Srbiji Mitra Mitrović naljutila na rektora Muzičke akademije Petra Konjovića kada se ovaj, ne sluteći nikakvo zlo, odlučio da u školi proslavi Sv. Savu. Desilo se to 1947. godine. A svega godinu dana ranije Sv. Sava je kao i pre rata slavljen kao školski svetac. Štaviše, prvoj proslavi posle oslobođenja u Beogradu, održanoj na Kolarčevom univerzitetu, prisustvovao je i maršal Tito, tadanji predsednik privremene vlade DFJ, dok je referat o svetitelju održao dr Siniša Stanković, u svojstvu predsednika Srpske skupštine. Bilo je to vreme kada se u vojnim jedinicama još nosio badnjak, a sve te prevare služile su istom cilju: učvršćivanju nove vlasti. Ali, kako je vreme odmicalo, sve više se otkrivalo pravo lice, sva ona bezobzirnost i surovost koja je premrežila naš javni život.

U Siminoj 9a praćene su sve ove pojave s nekom skoro naučničkom tačnošću. Preko dana, na raznim stranama, sakupljali smo podatke o društvenoj izopačenosti, a uveče, istresali smo pune torbe naših zapažanja i pretresali sve što je rečeno. Tako je dnevno raslo naše rastojanje sa svetom koji nas je obručio i nagonio na predaju. Dovijali smo se na razne načine, savršeno svesni da smo od prvog dana započeli jednu igru sa društvenom silom čiji ishod nije obećavao povoljan ishod po nas i naše otpore...Izgledalo je kao da neko dovoljno nadležan i moćan okleva da nam konačno presudi, kao da je bio uveren da za nas još ima nade i da nismo zauvek izgubljeni za novo društveno ustrojstvo. Ponekad sam imao utisak kao da smo i sami pothranjivali takvu nadu i da je takav način pretvoren u naše glavno odbrambeno oružje.

SAVESNOST POTKAZIVAČA

VLASTI su iz Simine 9a dobijale dnevne i sasvim tačne informacije o držanju i uverenju svakog pojedinca, potkazivači su očigledno savesno obavljali svoje zadatke. Zvuči paradoksalno, ali i ovi žbiri najverovatnije nam nisu bili nenaklonjeni, što je takođe uticalo na postupanje moćnika prema ovoj šačici razbarušenih studenata,  još otpornih prema svetim načelima jedne disciplinovane organizacije, kakva je tada bila Komunistička partija Jugoslavije.

SUTRA: MIHIZOV "TOPLI ZEC" NA PRAVNOM FAKULTETU