FELJTON - ŽARIŠTE DUHOVNOG OTPORA VLADAJUĆOJ IDEOLOGIJI: Mihiz se čas pojavljivao kao prvosveštenik, čas u ulozi odvažnog branitelja

Jedno takvo nastalo je u Siminoj 9a, u studentskoj sobi u kojoj su se smestili Borislav Mihajlović Mihiz i njegov sustanar Vojislav Đurić. Dobrotom Spomenke Mirilović, studentkinje engleskog jezika, žene neobične inteligencije i snage, ali tada još pravoverne, Mihiz i Voja useljeni su u ovu sobu. Ubrzo, ona je postala neobično stecište još neobičnijih posetilaca. Skrpljeni nameštaj podsećao je na neku rashodovanu ambulantu, a sastojao se od jednog kreveta, pisaćeg stola koji je nekada davno bio beo, jedne bele stolice i velike „zefir” peći.

Vrata na ovoj sobi nisu se zaključavala, ulazio je ko je hteo, a pojavljivali su se i sasvim novi i nepoznati ljudi. Obično, Mihiz je ležao u krevetu, pokriven perinom koja je ispuštala perje, dok bi gosti posedali po podu ili vežbali svoju izdržljivost u stajanju.

Umnogome, bila je ova Simina 9a neka vrsta legitimne filijale sobe u kući Žike Stojkovića u Ulici cara Nikole II br. 85. Nedostajali su jedino majka Leposava i čika Aleksa, a već samo njihovo odsustvo presudno je uticalo na celokupnu atmosferu ove studentske sobe.

RAZGOVARALO se bučno, istrzano, žestoko, često i grubo, kao da će baš ovo neobično društvo na kraju ipak uspeti da reši već uočene javne zloupotrebe koje su se nametale sa svih strana. Mihiz se ovde pojavljivao čas u ulozi prvosveštenika koji je ovlašćen da prašta grehe, čas u ulozi odvažnog branitelja nevino optuženih, ili pak neumoljivog državnog tužioca. Vispren i duhovit, on je s lakoćom uskakao u sve te uloge, tako da je za mnoge koji su ga prvi put čuli predstavljao gotovo nerešivu zagonetku. Posebno su bili zbunjeni oni posetioci koji su u ovu sobu ulazili savetovani ko zna od koga, a pritom su već s praga otkrivali i neku privrženost koja krasi mlade klirike. Sa takvim pravovernicima Mihiz je najlakše izlazio na kraj, kao da je posedovao sve tajne šifre da pronikne u njihove duše ušančene u vladajuću ideologiju.

U toj  Mihizovoj sobi upoznao sam slikare Petra Omčikusa, Batu Mihailovića, Miću Popovića, Baneta Andrejevića, tada malo poznate omladinske funkcionere Dobricu Ćosića i Antonija Isakovića, mnoge prolaznike, naročito devojke, koje su brzo i tiho nestajale, baš onako kao što su se i pojavljivale. Pristizali su iz vojske i neki bivši karlovački đaci, Stojan Subotin i Voja Korać sa još vidljivim tragovima ideološke obojenosti...Vera Pavlović uvela je u društvo svog muža Vladimira Medara, bivšeg islednika okružne Ozne iz Pančeva, a sada studenta istorije umetnosti. Osmelila se na taj korak znajući unapred da nam u društvo dovodi čoveka neobične sudbine, kadrog da se dokaže neobičnim pričama iz svoje isledničke prakse.

VLADA Medar nam je ispričao da mu je otac bio Hrvat i vatreni pristalica dr Vlatka Mačeka, dok mu je mati bila Srpkinja iz Banata. Rat, ga je zatekao u Zagrebu. Otac ga je poslao u Vršac kod majke, proričući sinu da će se krvavo ustaško kolo loše završiti i da je bolje da se na vreme skloni iz te ludnice. U Vršcu, Vlada je prešao u pravoslavnu veru i uzeo slavu Sv. Andrije.

Odmah posle oslobođenja stupio je u Oznu i postao islednik. Već taj deo Medareve biografije bio je dovoljan da ga predstavi kao neobičnog svata koji je stekao pravo na ulaznicu za Siminu 9a. I doista, umeo je Vlado Medar da priča svoja zanimljiva islednička iskustva, a kao vrhunac njegovog kazivanja bila je istorija o Feheru, zloglasnom agentu Gestapoa u Pančevu, iz koga ni najveštiji Oznini islednici nisu mogli da iščupaju važne podatke o ličnostima koje su za vreme okupacije postale agenti Gestapoa, prijavljivali svoje sugrađane i uopšte bili pravi oslonac okupatorskoj policiji. Feher je u Pančevu stekao glas izuzetno svirepog dželata, a već njegove prodorne crne oči, iz kojih je izbijala i ledena okrutnost, slamale su otpor uhvaćene žrtve.

Govorilo se da je Feher rođeni sadist koji se naslađuje tuđim bolom i strahom, naročito strahom. Nikakve batine nisu pomogle i Feher uporno nije želeo da saopšti imena nemačkih agenata. Islednici Ozne stajali su pred nerešenim zadatkom, a svakodnevna ispitivanja ovog prevejanog ubice bila su uzaludna. Tada je ceo predmet poveren Vladimiru Medaru, mladom početniku u ovakvim poslovima, a njegovi pretpostavljeni unapred su bili uvereni u njegov neuspeh.

„UŠAVŠI prvi put u ćeliju”, pričao nam je Medar, „zatekao sam Fehera gotovo sklupčanog, ćutljivog i odbojnog za svaki razgovor. Prvo što sam uradio bilo je da sam ga oslobodio lisica, a primetio sam da ga je iznenadio ovaj moj postupak. ’Vi ste novi,, reče mi Feher. 'Uzalud ste došli, ni vama neću ništa reći. Znam ja dobro da ćete me streljati, vas jedino zanima da vam saopštim imena naših agenata. Ništa od toga, ne gubite vreme.”

„Došao sam da te vidim i ništa više”, odgovori Medar. „Dugo mi vreme, a pričaju za tebe da si tvrdoglav, ali da si u osnovi velika kukavica.”

,,’Ja kukavica?,, začudi se Feher. ’Ne bih rekao. Drugi su propevali pod batinama, a ja ni reč nisam rekao, niti ću vam išta reći. Ja kukavica! A znate li ko je kukavica? Sigurno se nećete dosetiti. Vi, vi ste kukavica”, grunu mi u lice ovaj okoreli agent Gestapoa.

„Baš si lud, Fehere, prava budala”, rekoh mu trudeći se da te moje reči zvuče nadmoćno i samouvereno. Gde su ti dokazi o mom kukavičluku?'

„Ja sve vidim u očima, oči me ne mogu prevariti”, odgovori Feher. A onda, sasvim neočekivano, Feher me pogleda onim svojim strašnim očima i uputi mi pravi izazov.

„Kažete da niste kukavica. Dokažite to. Ako smete, sednite da vas obrijem. Naredite da vam donesu pribor, ajd' da vas vidim.”

„GLEDAMO se oči u oči, a ja znam da je to sada onaj pravi trenutak u našem odnosu, trenutak od koga zavisi uspeh ili neuspeh moga isledničkog zadatka. Odlučih se u trenutku da prihvatim izazov. Pozovem stražara i naredih mu da mi donese pribor za brijanje. Sedoh na stolicu usred ćelije i strogo naredih Feheru: ’Na posao, majstore'.

Gotovo da nije poverovao. Brijao me je polako, polako, kao da neprestano premišlja šta da uradi s mojim grkljanom. Usred brijanja upita me: ’A vi ćete me obesiti, ili streljati?

Ne bih hteo vešanje. A kod streljanja želeo bih da me negađaju u glavu. Samo ne u glavu.

Možete li da mi obećate da će tako biti?' - ’Mogu, odgovorih mirno'. 'Bićeš streljan, a ne vešan, a pucaće ti u srce, a ne u glavu. Zauzvrat, reći ćeš mi imena agenata i stvar je rešena’ Pristao je uz još jedan uslov: ’Imam sina koga sam sakrio kod jedne porodice. Ne želim da ikada dozna da mu je otac streljan kao agent Gestapoa. Recite mu, kada odraste, da mu je otac nestao u vrtlogu rata, najverovatnije poginuo u nekom nemačkom gradu.

Obećajte mi i to. Obećao sam, a zauzvrat Feher mi je saopštio imena svih nemačkih policijskih agenata u Banatu.”

To je bila priča koja je Vladu Medara ustoličila kao neobičnog čoveka u Siminoj 9a.

RASPRAVE UZ GALAMU

SVU  živost koja je vladala u toj studentskoj sobi u Siminok 9a kao da je natkrilila ličnost Žike Stojkovića. On je jedini imao privilegiju da se izviče na Mihiza, da mu gromko oponira i da ponekad gnevno napusti društvo zalupivši za sobom vrata, kao da više nikada neće kročiti u tu sobu. Najčešće je zbog vike i neprestanih upadica bilo teško pratiti o čemu se zapravo govori i kakve se raspre vode u ovom tako razbarušenom društvu.

SUTRA: PREĆUTNO PRIMIRJE SA NOVIM VLASTIMA