FELJTON - TITO JE STEKAO MOĆNU ZAŠTITU STRANIH SILA: Sa maršalom Titom Stepinac se sastaje dva puta

Moglo bi se zaključi­ti da se tada još nije ni znalo kakve je sve grehe počinio za vreme NDH ovaj militantni zastupnik božje volje na ovoj našoj ubogoj zemlji. Razume se, sve je to bio privid, jer su o nadbiskupu Stepincu već postojala brižno prikupljena svedočanstva o njegovoj sarad­nji sa „uskrslom hrvatskom državom”. Iako on lično nije bio ustaša, već najpre pri­stalica HSS i njenog vođe dr Vlatka Mačeka, ostaje činje­nica da je on svoj celokupni autoritet najvišeg crkvenog prelata u Hrvatskoj sprem­no ugradio u tu marionetsku državu, nimalo bezazlenu po svojim zakonima i obelodanje­nom političkom programu. I novi režim pokušao je da po svom tako uspešnom receptu pridobije ovog prvosvešteni­ka za saradnju. Sa maršalom Titom Stepinac se sastaje dva puta, dokaz više s koliko je strpljenja novi režim želeo da ga pretvori u saradnika. Sve se to izjalovilo i Ste­pinac je prvi odrekao poslu­šnost.

NjEGOVU pastirsku posla­nicu i biskupsko pismo u ko­jem su se mogle čuti i takve opomene: „Ne dajte djecu đa­vlu”, režim je prihvatio kao pravu objavu rata. Tek tada, izvučeni su iz arhive dokazi o njegovoj saradnji sa ustašama, zločin prekrštavanja pravo­slavnih, posleratno rovarenje protiv narodne vlasti i on je suđen i osuđen. Bila je to kob­na greška, tipična za režime koji se oslanjaju na nasilje, pa gube iz vida da postoje orga­nizacije, katolička crkva na primer, koje svoju moć veko­vima grade na mučenicima.

Upravo oni predstavljaju naj­veće svedoke buduće pobede, a njihova žrtva - tako nas uči istorija hrišćanskih crkava - nikako se ne može smatrati uzaludnom. Samo neupućeni su se mogli čuditi kada je Sveta stolica odbila Titovu ponudu da joj iz zatvora uputi nadbi­skupa Stepinca. Slobodan u Vatikanu, on za katoličku cr­kvu nema ni pola od onog znača­ja koji je dobio kao utamničeni mučenik. Iza Stepinčevih re­či izgovorenih na sudu:

„Osta­jemo mirni” i „nemamo si šta predbaciti” stoje vekovi u kojima su te iste misli pokre­tale gorljive zastupnike svoje vere, zanesenjake koji su mirio išli u susret svojoj često nei­zvesnoj sudbini.

ČUDNO je da sistem koji je i sam stvorio svoj pojam mu­čeništva, neustrašivog dr­žanja pred klasnim neprija­teljem, kada je napokon došao na vlast, zaboravlja na tu svoju heroiku, isključujući svaku mogućnost da se ona pojavi i na drugoj strani. Tu drugu stranu i njeno postojanje si­stem jednostavno ne priznaje, obnevideo od svoje sopstvene moći.

Usmeren isključivo na sadašnjost i na trenutak koji se neposredno dešava, sistem gubi iz vida budućnost, on je nesposoban da predviđa, on ne poštuje nijedno tuđe is­kustvo, potcenjuje istrajnost. Upravo na takvim stavovima grade sve religije svoju sliku sveta. One se sa pažnjom odno­se prema svojim svedocima, one ih uznose i upisuju zlat­nim slovima u svoje pomenike.

Dugo sam razmišljao o oba procesa, o Draži Mihailo­viću i Alojziju Stepincu. Osećao sam u oba slučaja da je obračun s protivnicima izvršen za potrebe trenutka, bez obzira na buduće sudove istorije. Slutio sam da na tim suđenjima nije izgovorena i neka konačna reč, da postoje mnoge nedorečenosti koje če­kaju skrivene u nekim nevi­dljivijim skrivnicama da ih neko u budućnosti dozove na svetlost dana. Postoje, dakle, procesi koji nikada i nisu zaključeni, a sve njihove pre­sude postaju u jednom trenutku efemerne.

Pristižu novi lju­di koji neće prihvatiti naša svedočenja, koji će, vođeni nekim novim shvatanjima, obesnažiti sva naša nedela koja smo počinili u uverenju da smo to učinili radi usre­ćivanja čovečanstva. Već sada slutim da nam neće biti opro­šteno, kao što istorija nije nikada oprostila i drugim nasilnicima. Ako smo ova dva procesa doživeli samo kao epizode jednog revolucionar­nog, košmarnog trenutka, već sada mi je jasno da budućnost koja dolazi neće prihvatiti i konačno usvojiti motive iza kojih se skrivalo pravo, po­hlepno i vlastoljubivo lice naše epohe.

ČESTO se pitam da li ćemo još za našeg života videti taj opšti slom jedne ideolo­gije koja je, kao tolike druge u prošlosti, obmanula svoje vernike. Spoznavši obma­ne, neminovno sam stavljen pred velika iskušenja kako da svoja tako bolna otkrića usaglasim sa svakodnevnim životom. Strahovao sam da ne pogrešim i da me ne dotakne i unakazi ona mašinerija ko­ju je sistem već stvorio kako bi se svakodnevno umnožavao broj onih koji neće imati ni snage ni volje da izbegnu luka­ve zamke određenog trenutka. Tada sam sebi stavio u zada­tak da što pre pronađem ne­ke druge, i svakako sigurnije zaklone, da se vežem za pro­verene istine koje ne može da obori i uništi stihija sa­vremenosti. U stvari, ja sam se zapravo trudio da prona­đem i neki svoj lični oblik unutrašnje emigracije.

Bio je to pokušaj da ostanem na bojištu, ali da sačuvam svoju dušu. Stekao sam uvere­nje da je takav kompromis sa sopstvenom savešću jedano moguće rešenje. Svaki drugi način neminovno bi me morao odvući u neželjene kompromi­se i pogodbe s krajnje sumnji­vom moralnom osnovom. Či­njenica da su ovakva rešenja bila u našem vremenu uopšte mogućna, govori u prilog mi­šljenju da za njihovo postojanje dugujemo razlazu Komunistič­ke partije Jugoslavije sa Mo­skvom 1948. godine. Olakšanje usled ovog sukoba nije se ose­tilo odmah, neposredno posle ekskomunikacije naših ko­munista iz do tada jedinstve­ne porodice. Još neko vreme trajao je napor Tita i njegovih saradnika da ubede Moskvu da oni nisu jeretici... Tek kada je napokon izgubljena svaka na­da u pomirenje, a jugosloven­ska uveravanja odbačena kao bezvredna, režim je bio pri­nuđen na izvesna popuštanja u unutrašnjoj politici.

NIJE to bilo odstupanje od proklamovane pravoverno­sti, piramida vlasti ostala je dokraja netaknuta, jer je is­hodišna tačka partijske mo­ći i dalje počivala na nepri­kosnovenoj volji predsednika Tita. Štaviše, zvuči skoro paradoksalno, ali je nesum­njivo tačno da je njegov ugled i njegova moć bila u stalnom usponu. U otporu prema Sta­ljinu, Tito je već odavno ste­kao moćnu zaštitu stranih sila, u prvom redu Amerike. Bez oklevanja on se najsurovi­je obračunao sa pristalicama Informbiroa, a njihovo hap­šenje protumačeno je kao sa­svim prirodna preventivna mera, kao nužno zlo za spa­savanje ugrožene države...

U ovakvim dramatičnim trenu­cima uvek sam se divio brzi­ni s kojom se ljudi navikavaju da privide zamene za istinu. Sumnje nema, većina je opre­deljena za pokorno nošenje jarma, una pred pomirena da u svom sumornom životu vuče sve te nametnute terete.

NEPOMIRLjIVI SUPARNICI

PRIMENjENE surove za vreme In­formbiroa metode lako su objašnje­ne kao neizbežna preduhitrenost prema onima koji su to isto spremali svojim protivnicima u slučaju da su se oni dočepali vlasti. U takvoj borbi bilo je jedino važno ko će hitrije preteći i zaskočiti svoga protivnika, svoga krvnog nepomir­ljivog suparnika u deobi vlasti. Svaku pobedu te vrste naknadno prate i razrađena teorijska obrazloženja. Odnekuda, postaje važno da se ovakvi bespoštedni obračuni zamagle i ne­kakvim duboko humanim razlozima, jer sva je ova surovost bila dosledno u službi borbe za oslobođenje eksploa­tacije čoveka po čoveku.

SUTRA: ŽARIŠTE DUHOVNOG OTPORA VLADAJUĆOJ IDEOLOGIJI