FELJTON - ČIČA DRAŽA U VRTLOGU OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI: Opako vrzino kolo je bespoštedno zatiralo srpski narod

Reč je o grupi penzionera koji su se sastajali u parku kod Dečje klinike. Oni su bili raznih struka i pratili su preko štampe i radija svetske događaje. Svaki je prema svojoj stručnosti, a to je tvrdila i optužnica, referisao šta se u svetu dešava i prema tome su zauzimali stav. Predsednik je bio jedan profesor koga je s puno poštovanja branio Miodrag Bata Popović, dok sam ja branio jednog bivšeg diplomatu koga su teretili da je bio ministar spoljnih poslova. Njihova organizacija, kako su je nazivali u optužnici, delovala je po beogradskim društvima. Tako su se i kao svedoci pojavljivali ljudi iz društva, zbunjeni i preplašeni što moraju da svedoče. Na sudu se pojavila i gospođa Delfa Ivanić, književnica.

Sud joj je zamerio što je izjavila da je jedan optuženi pričao kako je teška politička situacija naše zemlje i kako je srpski narod u teškoj situaciji. Predsednik tog veća, koji ih je sve oglasio krivim i osudio na dosta visoke kazne, bio je Aleksandar Popović, predsednik Okružnog suda. Razume se da žalbe nisu uspele. Ipak, ovi ’ministri’ nisu izdržali kazne do kraja. Pričalo se da su oslobođeni posle posete jednog visokog državnog funkcionera. Valjda je čovek ipak shvatio da je reč o sasvim bezazlenim ljudima, pravim penzionerima koji se teše međusobnim uvažavanjem.”

SA KRAJEM rata prestalo je herojsko razdoblje u kojem je bilo dovoljno slepo verovanje u nekakvu svetlu budućnost. Stalno su nas opominjale silne žrtve i patnje tolikih idealista. Bila je neprihvatljiva i sama pomisao da će upravo preživeli učesnici jednog velikog sna postati prvi grabežnici, prvi kršitelji zakona, prvi nosioci jedne orijentalne korupcije, rečju, jedne velike i dobro smišljene prevare. Sve su izigrali i obmanuli, čvrsto rešeni da za sebe i svoje porodice isplate svoje uložene žrtve. I to im je uspelo, a prevarena većina postala je nemoćni posmatrač državne pljačke s kojom se ne može uporediti nijedan sistem u prošlosti. Na sve te rugobne pojave isprsile su se parole: „Čovek, kako to gordo zvuči”, ili: „Čovek, to je naše najveće bogatstvo”.

Na jedan drzak i ciničan način izgovorio je te šuplje fraze i najveći i prvi rasipnik ove siromašne zemlje, savršeno siguran u svoje poslušne pretorijance i ukroćene podanike. Zaprepašćuje broj obnevidelih! Nikako da tu tajnu do kraja razrešim. Otkuda ta dobrovoljnost pristajanja na samoponižavanje, saglasnost sa tim da smo kao Srbi ugnjetavali druge narode? Čak i stidljivo kazivanje da smo zbog slobode drugih ginuli moglo je biti opasno, pa i kažnjivo. Kao da su svuda nameštene klopke u koje su s lakoćom upadali predstavnici velikosrpskog hegemonizma, tog najvećeg zla koje je tada pronađeno u Jugoslaviji.

SVI ostali imali su prilike da sve svoje mračne i pogubne postupke hitro i vešto sakriju iza svoje ugroženosti, iza svojih patnji u bivšoj državi, tamnici naroda u kojoj su doživeli samo zlo i nasilje. A na sve te crno-bele slike odmah su pristali srpski političari, a činili su to skoro sladostrasno, kao zanosno isterivanje đavola u neka pradavna vremena. Za većinu pronađenih krivaca bilo je prava nevolja što je za potpuni uspeh režije nedostajao taj prokleti đavo. Bilo je ljudi koji jednostavno nisu ni razumeli šta se to od njih traži, iskreno su davali otpor ne verujući dokraja da su silom prilika postali samo deo jedne igre, čiji se kraj mogao predvideti. I tako, državni neprijatelji nicali su na sve strane, a jednom pokrenuti mehanizam za njihovo pronalaženje i uništenje morao je da radi bez zastoja.

Iz tog perioda najveće zahuktalosti te državne mašinerije svakako su najznačajnija dva sudska procesa: generalu Draži Mihailoviću i zagrebačkom nadbiskupu dr Alojziju Stepincu. Javnost je sa napetošću iščekivala kako će se pred narodnim sudom držati taj zamenik ministra vojske i mornarice, čovek koji je posle prvih borbi s Nemcima obustavio sve vojne akcije, suočen s opasnošću potpunog istrebljenja srpskog naroda zbog okupatorskih odmazdi 1 :100. To je bio razmer koji je važio isključivo na području okupirane Srbije. Prvobitni saveznik komunista, Draža Mihailović se ubrzo pretvorio u njihovog ogorčenog protivnika i tako se u Jugoslaviji začeo pravi građanski rat. Prilikom povlačenja svojih odreda, krajem rata, odbio je da napusti zemlju, iako je svima bilo jasno da su ga napustili svi saveznici.

PRATIO sam taj proces s uzbuđenjem koje je raslo iz dana u dan. Često sam se posle izrečene presude pitao gde je bila skrivena suština Mihailovićeve drame. Kako je vreme odmicalo, sve su mi prihvatljivije zvučale njegove reči izrečene na sudu da se našao u vrtlogu interesa i međusobnih borbi obaveštajnih službi. Tada je samo za trenutak odškrinuo onu zavesu iza koje se skrivao pravi košmar, opako vrzino kolo koje je bespoštedno zatiralo srpski narod. Drugi put je, s mnogo gorčine, izjavio da se „narod pretakao”, pri čemu je jasno upućivao na njegovu rascepkanost, podeljenost i krvnu zavađenost. I još je pred sudom priznao da on lično nije mogao da spreči samovolju, pa i odmetništvo pojedinih komandanata. On jednostavno nije uspeo da stvori jedinstvenu i strogo centralizovanu komandu, kakvu je od prvog dana imala komunistička partija Jugoslavije i njen vrhovni štab. To su te tri suštinske tačke koje su odredile sudbinu celog ravnogorskog pokreta, koji je do kraja istrajavao na svom jugoslovenskom opredeljenju.

SVIM ovim nevoljama mogla bi se dodati još i činjenica da je taj pokret, od početka, bio oslonjen na vojnike, na one profesionalne jednako kao i na one koji su sebe sami proizveli u četničke vojvode i komandante. Pokretu su od početka nedostajali političari, predstavnici partija od ugleda i znanja. Taj nedostatak pokušaće da ispravi general Mihailović sa zakašnjenjem, a sve to u vremenu kada su komunisti već uveliko na terenu postavljali organizaciju svoje buduće vlasti i donosili čisto političke odluke o posleratnom ustrojstvu države. Ta vizija njene budućnosti prepuštena je zavađenim jugoslovenskim političarima u Londonu i ona je tačno odražavala svu zbunjenost ljudi čiju su pocepanost uvećavale svakodnevne vesti o beskrajnim zverstvima ustaških vlasti na području Nezavisne Države Hrvatske. I ti zločini, o kojima su stizale sasvim pouzdane vesti, svesno su zataškani ili su umanjeni na zahtev hrvatskih ministara u izbegličkoj vladi. Poraz srpskih nacionalnih snaga u okupiranoj Jugoslaviji istovremeno je i poraz srpskih građanskih partija. Utoliko je bila tužnija i tragičnija sudbina generala Draže Mihailovića.

SUTRA: TITO JE STEKAO MOĆNU ZAŠTITU STRANIH SILA