FELJTON - SUNOVRAT PORATNOG PRAVNOG PORETKA: Na zatvor osuđen ministar Velizar Janković zbog trke koju je organizivao Vladislav Ribnikar

„Mogu”, odgovara moj rođak. „Slušaj slučaj bivšeg ministra dr Velizara Jankovića. Iako je još pre rata ispao iz političkog života Kraljevine Jugoslavije, Janković je u javnom životu zemlje bio poznat jedino kao predsednik Auto-kluba. Baš ta funkcija, dosta sporedna, dovela ga je posle rata pred sud. Između dva rata dr Janković je poneo žig korupcionaša, a ta etiketa pratila ga je do smrti. A počeo je svoju političku karijeru upravo blistavo. Bio je miljenik Nikole Pašića koji mu je bio venčani kum i krstio njegovu decu. U vladi vezanoj za austrougarski ultimatum 1914. bio je najmlađi ministar....

U javnosti se smatralo da je jako bogat čovek i ta priča donela mu je posle rata mnoge nevolje. Temeljno su mu pretresali kuću, bušili zidove u podrumu, kuckali po zidovima, sve u nadi da će se konačno pronaći neko skriveno blago. Uzalud. Ništa nije nađeno. Na kraju, pokrenuta je optužnica s namerom da bude osuđen i da mu se zapleni imovina. Optužnica ga je teretila za tri dela i to: da je kao predsednik Auto-kluba bio delegat Jugoslavije na izložbi motorizacije u Berlinu 1939. godine, da je kao predsednik Auto-kluba dozvolio da se održi trka oko Kalemegdana na dan kada je izbio rat Nemačke protiv Poljske i, konačno, da je kao predsednik Auto-kluba učestvovao u auto-koloni, koja je pratila turističku auto-kolonu Nemaca kroz Jugoslaviju za Grčku 1938. godine.

KAO branioci pojavili smo se dr Savko Dukanac, bivši narodni poslanik i raniji politički protivnik Velizara Jankovića, i ja. Izneli smo odbranu u uverenju da su naši dokazi čvrsti i ubedljivi.

Na izložbu motorizacije išao je po naređenju vlade, u zvaničnoj delegaciji. Da je nemačka vlada bila uvređena na tako nizak rang delegacije, pa je na osnovu zahteva poslanika u Berlinu Ive Andrića delegacija hitno podignuta na viši rang na taj način što joj je pridodat tadašnji ministar za fizičko vaspitanje Jevrem Tomić i general, komandant motorizovanih jedinica. Prema tome, odlazak dr Velizara Jankovića nije bila njegova odluka, nego je on izvršavao naređenje jugoslovenske vlade.

Što se tiče trke oko Kalemegdana, izneli smo da ovo takmičenje nije organizovao Auto-klub nego list ’Politika’ i da je njen glavni urednik Vlada Ribnikar predao pobedniku Fon Brauhiču lovorov venac. Dr Velizar Janković je na dan održavanja trke otišao u Ministarstvo spoljnih poslova i tražio saglasnost da se trka zbog izbijanja rata otkaže, ali je njegov predlog odlučno odbijen. Za učestvovanje u koloni s nemačkim automobilistima kroz Jugoslaviju rečeno je da je to bio sportski događaj bez ikakvih političkih namera, a ukoliko su neki od nemačkih učesnika to putovanje koristili za druge ciljeve to je bilo van nadležnosti Auto-kluba i njega kao predsednika.

TRAŽILI smo kao branioci da se izvedu dokazi preslušavanjem svedoka Ive Andrića i Vladislava Ribnikara. Tražili smo da se sasluša Vladislav Ribnikar o tome da li je on kao direktor `Politike`, koja je bila priređivač trke, tražio da se ona odloži ili, naprotiv, da se takmičenje ipak održi. Sud je oba predloga usvojio. Međutim, do njihovog saslušanja nije došlo. Jednostavno, oni se nisu odazvali pozivu, a sud nije ništa preduzeo da ih prinudi da dođu u sudnicu. Sud je tada oslobodio dr Velizara Jankovića, ali ga nije pustio iz pritvora jer je javni tužilac najavio žalbu. Po žalbi je presuda ukinuta i naređeno je novo suđenje. Dogodila se ista priča. Ponovo je Janković bio oslobođen i ponovo se tužilac žalio. Došlo je i do trećeg suđenja i opet je bio oslobođen.

Tada je povodom žalbe javnog tužioca Vrhovni sud jednostavno preinačio presudu i izjavio da je provedenim postupkom dovoljno utvrđeno da je optuženi Janković kriv za dela za koja se tereti pa mu je izrekao kaznu od tri i po godine zatvora i konfiskaciju celokupne imovine. Naravno, sva trojica sudija koji su doneli oslobađajuće presude bili su smenjeni. Prilikom izvršenja konfiskacije utvrđeno je da od imovine ima samo porodičnu kuću koju je dobio kao miraz u prvom braku, i ta je kuća konfiskovana.

Dosuđenu je kaznu izdržao u Sremskoj Mitrovici do kraja. S njim je u zatvoru bio, među ostalima, i branilac na procesu Draži Mihailoviću, dr Dragić Joksimović, koji je tamo i umro. Lepa epizoda, zar ne?”

„SVE PRIČE su mi jasne, ali bih te molio da mi iz ovog stanja izvučeš neke opšte zaključke. Kako se dalje odvijao proces razaranja našeg pravnog sistema, dalji razvoj državnog terora nad građanima?” pitam uporno svog rođaka, uveren da ću od njega dobiti tačne procene.

„Već sam ti spomenuo kako je to izgledalo na početku. Građani, a i mi advokati, još smo verovali u vrednost argumenata, zbog čega su stranke tražile najbolje advokate. Međutim, ubrzo smo se svi uverili da je nastupilo vreme običnog bespravlja. Nije bilo retko da smo kao branioci čuli od predsednika veća upozorenje da nemamo pravo da branimo delo nego samo njegovog počinioca. To je praktički značila da nismo nikad smeli da ukažemo da delo za koje se optuženi okrivljuje nije krivično delo, da nije društveno opasno, pa da nije nigde ni predviđeno kao zabranjeno i kažnjivo. Ovo je posebno dolazilo do izražaja kod suđenja za bekstvo preko granice. To delo nije bilo nigde predviđeno, čak ni u novom krivičnom zakoniku...Ipak, to je delo kažnjavano kao teško krivično delo, ono je napunilo zatvore i bilo osnova za brojne konfiskacije. Kratko rečeno, iluzija o stručnoj i savesnoj odbrani morala je da ustupi mesto traženju veza.

NASTUPILI su tada novi dani u našoj profesiji. Kriterij za biranje branioca nije više bila njegova sprema nego njegove političke veze. Sada su se pojavili razni aktivisti Narodnog fronta, koji su se uvukli u redove advokata i reklamirali se svojim vezama.

Njihovi honorari bili su fantastični. Plaćali su se često u preostalim zlatnicima bivše buržoazije, srebrnim posuđem, tepisima i klavirima. Krivični predmeti postali su pravi monopol tih advokata. Trajalo je dugo, dok su ostali advokati mogli da se snađu i u krivičnim stvarima, a i to je bilo samo u onima koji nisu imali veze s politikom. Mahom, to su bili imovinski i krvni delikti. Lično sam iskusio kada je trebalo da branim jednog uglednog direktora, da su njegova žena, inače stari član partije, i direktorov zamenik koji je u preduzeće došao iz policije, tražili od mene da im savetujem kojeg advokata s političkim vezama da uzmu. Bilo mi je jasno da i članovi partije više ne veruju u svoje sopstveno zakonodavstvo i da su se bez većeg moralnog kolebanja odlučili da prihvate metode advokata intervencionista. Tako se neumoljivom logikom rušio pravni poredak u ovoj zemlji.

BROJNE NEPRAVDE

U SISTEMU kakav je stvarala komunistička vlast ceo naš život je zatrpan, pa i zagađen  bezbrojnim nepravdama. Sve su one stekle pravo građanstva i nije bilo te sile koja je naše društvo mogla  da vrati na neke početne stanice kada se s nekom čednom nadom iščekivao novi, pravedniji poredak. Sve je otišlo u sunovrat i beznađe, a niko to nije mogao da uoči u takvom obimu kao advokatski stalež. Oni su tu dvoličnu igru prozreli do kraja, do dna i bez ostatka.”

SUTRA: ČIČA DRAŽA U VRTLOGU OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI