FELJTON - PARTIJSKA GILJOTINA ZA PROMENU ISTORIJE: Partijski rituali zatajili u muzeju grada Beograda

Na dugim sastancima uporna Jelena Milošević pokušavala je da nam nekako protumači sve primedbe ove komisije čija imena nikada nismo ni doznali. Kao nešto najprirodnije na svetu, ona je samokritički priznavala našu zajedničku grešku, ističući i svoju ličnu nebudnost. Stekao sam utisak da prisustvujem nekakvoj kolektivnoj ispovesti, javnom samooptuživanju i dobrovoljnom pristajanju da budemo stavljeni u stanje sumnjivih grešnika. Očekivalo se od nas da što je moguće brže i žešće otpočnemo da se međusobno optužujemo, da ističemo svoja uzaludna upozorenja i tvrdoglavo oglušivanje o nekakve naučne istine u čiju verodostojnost ne smemo da sumnjamo.

I dok su greške oko kneza Mihaila kao turskog pandura još zvučale kao ispravljive, pa čak i nehotične, slučaj izdajničkog imena na crvenoj krpici ličio je na pravu političku diverziju. Pri tome mi nikada nismo ni doznali šta je taj grešnik zapravo počinio, koga je izdao i da li je na kraju i sam izvukao živu glavu. Tada sam prvi put suočen s tom strašnom partijskom giljotinom koja bez milosti i predugog isleđivanja seče glave.

PA IPAK, svi ovi partijski rituali zatajili su sasvim u našem malom kolektivu. Brzo se ispostavilo da se u tom muzeju grada Beograda skupila čudna bratija, tvrdoglavo rešena da ne popusti pred najezdom ovolike gomile gluposti. Uočili smo da i poslušna Jelena Milošević sasvim jasno uviđa svu mizeriju ovih partijskih izaslanika u čijim se zbrkanim pojmovima gubila čak i čista istorijska istina. Bilo je očito da je već davno negde skrojena slika o ovome narodu i da mu je određeno da na sebe primi i one grehe koje nikada nije ni počinio. Tako se u javnosti sve više provlačila partijska ocena o velikosrpskoj hegemoniji, o eksploataciji drugih naroda koji su pali u klopku klasnih interesa velikosrpske buržoazije, a sopstvena država pogrdno je nazivana „Versajska tvorevina”.

Posebno su mučne bile sednice u našoj sindikalnoj podružnici broj 21. Skoro redovno pojavljivao se na njima neki anonimni izaslanik vlasti koji nam je uporno dokazivao da neprijatelji novog poretka još nisu uništeni, da oni, ti zlotvori, lukavo vrebaju kako bi iskoristili neke naše slabosti i greške. Važno je da odmah prepoznamo te podmukle hulje koje pokušavaju da stave štapove među točkove istorije i, na kraju, u pravom optimističkom zanosu, nepoznati drug bi istakao radničku klasu kao jedinu i pravu avangardu revolucije koja će na kraju samleti sve te sabotere i plaćene sluge zapadnog imperijalizma.

MUČNINU slušanja nadjačala bi samo ona šutnja koja je obično zavladala posle ovakvih govora. Očigledno, svima je teško padao taj horror vacui (strah od praznine), pa ipak tada još niko nije smogao snage da dopuni odgovornog druga koji je tako jasno, tako marksistički pravilno postavio naše društvene probleme. Po nekoliko puta odgovorni drug nas je prozivao da uzmemo reč u diskusiji, apelovao je na našu sindikalnu svest, opominjao na veliku društvenu odgovornost koju smo preuzeli kao muzejski radnici čiji je osnovni zadatak da pravilno vaspitavamo mase. Pa ipak, svet je ćutao i kao da se gubio u zamršenim lavirintima klasne borbe. Bilo je očigledno da još nismo dozreli da postanemo poslušni vojnici revolucije, kao da se u svima nama skrivao neki nevidljivi skeptik koji je s neumoljivom logikom i upornošću razarao tek odslušanu propoved ovog neobičnog misionara.

„Kako svi ti vatreni revolucionari liče jedni na druge”, kazuje mi Miodrag Kolarić , kustos, istoričar umetnosti, .u poverenju. „Raspolažu istom količinom reči, istim sklopom rečenica, a samo njihov povišeni ton treba da dogradi njihovu ubedljivost.

Analizujte šta je zapravo rekao ovaj brbljivi junoša. Ništa! Pomoću ovakvih poslušnika režim lomi svaki otpor, važno je navići se, a zatim pokorno izvršavati primljene direktive.”

Dopunjujem Miodraga Kolarića: „Jednostavno, postoje ljudi koji su stvoreni za jaram, koji ga nose kao nekakvu najprirodniju ogrlicu, skoro kao neki ukras. Izgleda da ćemo se večno deliti na stada i pastire. Samo ovi novi pastiri ne tuguju suviše za jednom izgubljenom ovcom, njih zanima isključivo stado kao celina. Jedinka može i mora da otpadne, to je njena sudbina u ovakvom sistemu.”

„Na ovim glupim sindikalnim sastancima osećam se kao u kakvoj crkvi. Pop priča ono što je naučio, tvoje je da to čuješ, prihvatiš i otrpiš. Niko te i ne pita za tvoje mišljenje”, dopunjuje ove naše komentare slikarka Gordana Jovanović.

OZBILjNO pojačanje dobio je naš mali kolektiv kada se u Muzeju iznenada pojavio Momčilo Jojić. Doneo je rešenje da je postavljen za daktilografa Muzeja. Sve naše nedoumice razrešio je Miodrag Kolarić, obavestivši nas da se iza ličnosti našeg daktilografa krije novinar „Politike” koji se uoči ovog rata pročuo jer je uspeo da dobije ekskluzivni intervju od predsednika SAD Franklina Ruzvelta. Taj intervju doneo mu je odmah i mesto dopisnika „Politike” iz Sofije, gde se oženio poznatom bugarskom glumicom. Iz tog braka rodile su se dve kćerke i more nevolja. Najpre ga je izbijanje rata 1941. zateklo u Sofiji, gde je ubrzo interniran kao državljanin neprijateljske zemlje.

Zahvaljujući tastovim vezama Jojić je pušten na slobodu, tako da je u Sofiji proveo sve vreme rata. Po ubeđenju levičar, kao i najveći broj mlađih „Politikinih” saradnika, Jojić se u Sofiji ilegalno povezivao s raznim bugarskim političkim grupama i frakcijama. A sve te svoje planove on je kovao na svoju ruku, bez prave partijske veze i obavezne više direktive. Opijen svojim idealizmom, čojstvom i junaštvom koje je nasledio od svog oca, starog oficira kralja Nikole, Jojić je poverovao da je potpuno savladao sve staze i bogaze ilegalnog delovanja na Balkanu. Verujući ljudima, on je s njima neovlašćeno sklapao nekakve dogovore o budućem jugoslovensko-bugarskom neraskidivom jedinstvu. Povezao se čak i s bivšim predsednikom bugarske vlade Mušanovim koji je, opet, preko svojih tajnih kanala, šurovao s Englezima i Amerikancima.

Svršetak rata doneo je i konačni rasplet svih Jojićevih maštarija. Uhapšen od novih bugarskih vlasti, ovoga puta kao špijun zapadnih sila, Jojić je predat jugoslovenskoj Ozni, gde ga je u podrumima stare Glavnjače lično saslušavao Miloš Minić. Bio je to islednik koji se tek spremao za svoju veliku ulogu državnog tužioca u procesu generalu Draži Mihailoviću. Činjenica da je pao šaka jednom mladom i ambicioznom isledniku kakav je bio Miloš Minić, pružila je upornom i nevinom Crnogorcu jedinstvenu priliku za žilavi otpor i gorštački prkos.

IŠČEZAVANjE POJEDINCA

POJAVIO se sistem koji je suprotan celokupnom razvoju zapadnoevropskog čoveka. Renesansni ideal stavio je na pijedestal jedinku, čoveka, ličnost. I sada se preko noći   ruši ta tekovina evropskog duha i nameću nam neke daleke, tuđe oblike azijatske mase, gomile u kojoj iščezava jedinka, koja  nema nikakvo pravo na individualnost.

SUTRA:VREME PARTIJSKOG I DRŽAVNOG TERORA