FELJTON: SASLUŠANJA SVEMOĆNIH GOSPODARA ŽIVOTA I SMRTI - Pepeo sve izjednači; nejednaki se rađamo, jednaki umiremo

Dok ga sud nije prozvao, on se duboko uvukao u svoj šinjel i dremao, kao da je tim gestom hteo da pokaže da ga suđenje ne zanima.

Orijentalista po struci, dr Fuks je znao i srpski jezik, a okrivljen je za neposredno uništenje beogradskih Jevreja. Izneto je u optužnici da je terao Jevreje da trče do besvesti oko svoje sinagoge, koja je kasnije porušena. Stajao je na ulazu sa bičem u ruci i svaki put kad bi žrtva dotrčala, udarao bi je iz sve snage. Na to tvrđenje, dr Fuks je viknuo:

„To je laž, obična laž!”

Uveden je radi suočavanja i svedok Albahari, mali rastom, koji je i u ovoj potpuno izmenjenoj prilici drhtao kao prut. Ponovio je reči optužnice. Odjednom, dr Fuks je gotovo zaurlao:

„Ja mogu da razumem mržnju Jevreja, ali ovaj Jevrejin laže.”

Izgovorio je to sa takvim besom u glasu da smo svi zanemeli, a tek posle nekoliko sekundi u sali su se prolomili uzvici protesta: „Krvniče, huljo, nitkove”, posle čega je Goce Gučetić upozorio prisutne na red u sali.

OBAVEŠTAJAC  dr Hans Helm bio je strahovito zbunjen. Neprestano je aludirao na neke svoje iskaze koje je lojalno dao u prethodnoj istrazi, a ticali su se organizacije obaveštajne mreže u Jugoslaviji uoči rata, o svojim zadacima te vrste, ali je odlučno pobijao da je imao bilo kakve veze sa nastalim egzekucijama.

Komandant S/S divizije „Princ Eugen”, general Šmithuber, odbijao je da je njegova divizija na putu od Banata do Sarajeva počinila bilo kakva zverstva nad civilnim stanovništvom. Tada je sud zatražio od njega da tačno navede kretanje svoje divizije na ovom prostoru. Najpre je zamolio geografsku kartu, a kada je nije dobio, ispostavilo se da zna svako selo kroz koje je prolazila njegova zloglasna divizija. Posle te izjave uvedeni su bosanski seljaci koji su, tom nekada svemoćnom gospodaru života i smrti, u lice govorili svoje optužbe. Posebno su žene podizale temperaturu u sali iznošenjem svojih patnji, tako da je predsednik suda u više mahova opominjao prisutne na tišinu.

Šmithuber je na sve optužbe samo odmahivao glavom i stalno ponavljao:

„To mi nije poznato. Nemoguće, tako nešto, ne, ne, to mi nije poznato.”

POSEBNO sam upamtio dr Valtera Upenkamfa, šefa IV odeljenja Upravnog štaba za Srbiju. Bio je on pre dolaska u Srbiju viši kasacioni sudija, a po svemu sudeći vrstan pravnik. Neprestano je u svom govoru citirao stare grčke mudrace, posebno Platona i Aristotela. Sudu se uvek obraćao sa „slavni” ili „visoki sude”, a na svaku tačku optužnice iznosio je nekoliko protudokaza, tražeći da mu visoki sud odgovori da li je usvojen njegov dokaz br. 1, u vezi sa tačkom optužnice br. 3, ili, ako to za visoki sud nije dovoljno, on bi prešao na dokaz br. 2, ad tačka 3. Bilo mi je jasno da će se ovom čoveku teško naći neka objektivna krivica. Svoj govor završio je citirajući Aristotela: „Čovek je gospodar prirode samo dotle dok se pridržava božanskih zakona, ako od njih otpadne, on postaje njen rob. Ako visoki sud pri ocenjivanju moje krivice bude na umu imao ovu misao velikog grčkog mudraca, ja sa punim poverenjem stavljam svoj život u ruke pravde.”

Na ove reči optuženog u sali je prestao svaki žagor. Očigledno, prisutna publika je i sama osetila da se ovog trenutka dešava nešto neobično.

PAŽNjU zaslužuje i feldvebl Han, stražar u koncentracionom logoru u Bergenu. Optužen je da je udarcem noge u ambis fjorda strovalio dvadeset osam logoraša. Na tu optužbu izjavio je da broj nije tačan.

„Koliko ih je bilo po vašem tvrđenju?”, upitao ga je predsednik suda kapetan Vuko Goce Gučetić, Dubrovčanin iz čuvene vlasteoske porodice.

„Es waren nicht achtundzwanzig, es waren bloss sieben.” (Nije ih bilo dvadeset osam, bilo ih je samo sedam.)

Potresla me je ta reč bloss (samo).

Zaprepašćen je bio i Goce Gučetić.

„Dobro, optuženi Han”, reče Goce Gučetić, „uzmimo da ih je bilo samo sedam. Priznajete, dakle, da ste lično ubili sedam logoraša. Pa kakav ste vi to čovek i recite sudu zašto ste to učinili?”

„Ich bin ein guter Mensch, und die konnten nicht mehr arbeiten“ (Ja sam dobar čovek, a oni nisu mogli više da rade.), glasio je odgovor.

„KAŽETE  da ste dobar čovek”, nastavlja Goce Gučetić, „a sad, pošto tvrdite da ste dobar čovek, čujte šta je o vama rekao vaš komandant na svom saslušanju kao francuski ratni zločinac: ’U logoru Bergen u kojem sam bio komandant vladala je strogost i disciplina. Ja sam se svim silama trudio da sprečim svaku surovost prema internircima. Uglavnom to mi je i uspevalo. Međutim, nisam mogao da uvek sprečim pojave bestijalnosti kod nižeg osoblja. Posebno se svojim surovostima isticao feldvebl Han, koji je bio pravi sotona u ljudskoj koži’.”

„Šta kažete sada, optuženi Han?”, upita ga Goce Gučetić.

Han zaćuta. Očigledno, bio je preneražen izjavom svoga komandanta. Posle kraćeg razmišljanja, feldvebl Han sleže rezignirano ramenima i kratko odgovori:
 „Wenn der Herr General sagt, dann ist es wahr.” (Kada gospodin general kaže, onda je istina.)

Presude su izrečene posle nekoliko dana.

Pre njihovog izricanja optuženi su dobili pravo na završnu reč. Većina je ponavljala ono što su prethodno već rekli i dokazivala svoju nevinost. Samo je dr Fuks bio kratak. On je rekao:

„Es war mir eine Ehre für Deutschland zu kämpfen, ebenso ist es mir eine Ehre für Deutschland zu sterben.” (Bila mi je čast da se borim za Nemačku, isto tako čast mi je da za Nemačku umrem.)

U SALI  je nedostajao feldvebl Han. Posle svog saslušanja, prilikom sprovođenja iz sale, otrgao se od čuvara i skočio na glavu sa drugog sprata. Ostao je na mestu mrtav.
Svi optuženi osuđeni su na smrt streljanjem, jedino je dr Fuksu izrečena kazna vešanjem. U celoj ovoj grupi samo je dr Valter Upenkamf izvukao živu glavu. Njegova presuda na dvadeset godina teške robije imala je neobično obrazloženje. Ono je glasilo: „Iako sud nije mogao da utvrdi nijednu objektivnu krivicu optuženog Valtera Upenkamfa, ipak, on se osuđuje na dvadeset godina teške tamnice, s obzirom na visoku funkciju koju je vršio u okupacijskom aparatu.”

I to je bio kraj.

Ostala su samo da lebde neka pitanja: Ko će sutra sedeti u tribunalu i krojiti pravdu, a ko sedeti na optuženičkoj klupi? I zar nije bio u pravu onaj dr Valter Upenkamf kada se setio da u jednom trenutku sudište opomene na Aristotela? Setih se i Senekine misli:

Aequat omnes cinis; impares nascimus, pares morimus (Pepeo sve izjednači; nejednaki se rađamo, jednaki umiremo).

Nova pitanja

IZAŠAO sam iz sudnice postavljajući sebi neprestano sve nova i nova pitanja. Hoće li ikada prestati u svetu ovakvi i slični procesi? Hoće li se ikada zaustaviti zlo? Bio sam svestan da je ovaj proces samo mala epizoda na tom dugom i potpuno neizvesnom putu.

SUTRA: VEŠTINA SKRIVANjA ISTINSKIH MISLI