FELJTON - RITUALNO OTKRIVANJE VELIKIH VOJNIH TAJNI: Za privrednu pljačku Srbije bio zadužen Franc Nojhauzen

Sećam se, imao je dugi, tamnoplavosivi kožni kaput kakav su u nemačkoj vojsci nosili avijatičari. Posle uzetih generalija, čitanja i prevođenja duge optužnice u kojoj su teška mesta bila njegovo naređenje da se 6. aprila onako varvarski bombarduje nezaštićeni grad, a posebno zločini vojske na Balkanu koja je bila pod njegovim zapovedništvom.

„Da li se osećate krivim?”, upitao ga je Goce Gučetić.

„Ne osećam se krivim”, odgovorio je generalobrst Ler.

„Gde ste zarobljeni?”, nastavio je Goce Gučetić.

„Ja, zarobljen!? Nikada! Gospodo, ja sam kapitulirao”, odsečno reče general. „Mogao sam da se predam Englezima, ali nisam želeo da napustim svoju vojsku.”

„Zašto ste naredili bombardovanje Beograda, koji je bio proglašen za otvoreni grad, kojom prilikom je pobijeno više od 10.000 nedužnih civila? Šta imate reći na to?”

„To nije bilo moje lično naređenje, već naređenje Vrhovne komande i ja sam ga morao izvršiti.”

„Jeste li bili član Nacional-socijalističke stranke?”

„Nisam”, glasio je odgovor. „Bio sam čak i u sukobu sa Hitlerom.” „Čudnovato”, reče ironično Goce Gučetić, „kažete da ste bili u sukobu sa Hitlerom, a on vam je poverio tako visoku dužnost, bili ste vrhovni komandant celog Balkana.”

„Hitler je sumnjao u moje političke vrline, ali ne i u moje vojničke. Gospodo, pred vama stoji pobednik sa Krita.”

OVAKAV odgovor generalobrsta Lera zapanjio me je. Videlo se da on ni za trenutak nije spreman na bilo kakve ustupke, niti da traži milost.

„Niste nam odgovorili na pitanje represalija nad civilnim stanovništvom za vreme operacija nemačke vojske pod vašom komandom.”

„O tim represalijama ja ne znam ništa pouzdano. To su detalji jedne borbe u koje ja nisam ulazio. Ja sam pravio planove za operacije u celini i nisam mogao da ulazim u pojedine ekscese do kojih u ovakvim prilikama neizbežno dolazi. Naprotiv, ne postoji nijedno moje naređenje da se vrše represalije nad civilnim stanovništvom. Čak, suprotno. Opominjao sam operativne komandante da to izbegavaju. Ako je do toga ipak dolazilo, to je svakako za žaljenje, ali treba imati u vidu da smo se mi kao Vermaht borili protiv partizana, a to znači jedne neregularne vojske. Za nas je regularna vojska Kraljevine Jugoslavije, prema svim međunarodnim propisima, potpisala svoju kapitulaciju. Sve što se dalje dešavalo, rezultat je vanrednih prilika do kojih je došlo na Balkanu.”

Pomislio sam: dakle, tako izgleda autentično svedočanstvo vrhovnog komandanta Balkana, to je ta oficirska logika, tu je prisutan ceo odgoj od vojne akademije do najvišeg čina, hijerarhijska, apsolutna poslušnost. Tu, u ovoj hladnoj opštinskoj sali, prisustvujem gotovo ritualnom otkrivanju velikih vojnih tajni, doznajem način mišljenja koji se već vekovima izgrađivao u svim vojnim akademijama sveta. Uloge na današnjem suđenju su sada takve, jer je jedna strana izgubila rat. Da ga je kojim slučajem dobila druga, uloge bi bile obrnute, a jedan britanski, američki ili sovjetski general odgovarao bi ovako kako to sada čini generalobrst Ler. Sve je naučeno kao u udžbeniku.

I ISPITIVANjE  dr Turnera, šefa Upravnog štaba za Srbiju, bilo je puno neočekivanih otkrića i velikih iznenađenja.

Posle uzetih generalija i već uobičajenog pitanja o krivici, dr Turner je takođe odgovorio odrečno. U daljem toku rasprave uporno je želeo da sudu ispriča način i prilike pod kojima je došlo do imenovanja vlade generala Milana Đ. Nedića. S obzirom na svoje neposredno učešće u toj operaciji, dr Turner je smatrao da je za njegovu celokupnu delatnost u okupiranoj Srbiji veoma važna upravo ta okolnost da je došlo do obrazovanja te vlade sa kojom je on, posle, za celo vreme okupacije, neprekidno sarađivao. Goce Gučetić je najpre odbijao da dr Turner sudu ispriča tu svoju verziju, tvrdio je, skoro bezvoljno, da je sve to poznato i da to nije važno za sud koji treba da istražuje samo činjenice. Dr Turner je ostao pri svome i na kraju mu je sud dozvolio da o tome govori.

„Budite kraći. Sve nam je to poznato”, prekide ga Goce Gučetić.

„HOĆU, ali moram da iznesem upravo činjenice, a to svakako želi i visoki sud”, odgovorio je dr Turner. „ Iz same Vrhovne komande poručeno je da  u Srbiji mora da zavlada red i mir, kako to zahteva ponašanje u jednoj okupiranoj zemlji. Odlučeno je da se potraži srpska ličnost od autoriteta koja će smiriti Srbiju, a izbor je pao na bivšeg ministra vojnog, generala Milana Nedića. Ja sam dobio zadatak da o tome razgovaram sa Nedićem. Nedića sam zatekao u njegovom stanu, gde je bio pod stražom. Bio je potpuno utučen čovek koji je nedavno u velikoj eksploziji u Smederevu izgubio jedinca sina. Kada sam mu izložio plan vojnih, okupacijskih vlasti i razlog moje posete, odlučno je rekao: ’Šta vam pada na pamet, vi ste ludi?’ Da, baš tako je rekao: ’Vi ste ludi’. I odbio me je. Ja sam se vratio među generale sa dubokim uverenjem da general Nedić nije najsrećnije izabrana ličnost i da moramo naći drugo rešenje. Međutim, generali su to moje mišljenje odbili i naredili mi da ponovo odem kod Nedića i da mu saopštim u ultimativnoj formi sledeće: Ukoliko vi odbijete da nam pomognete da smirimo Srbiju, Firer je odlučio da Beograd i Mačvu okupiraju ustaške trupe. Severnu Srbiju predaće na upravu Mađarima, a ostatak Srbije biće podeljen na bugarsku okupacionu zonu i na albanske trupe koje će dobiti ceo Sandžak i upravu do Kraljeva, gde će biti granice sa bugarskom zonom. Kada me je general Nedić ponovo odbio ja sam otvoreno saopštio kakvo je rešenje nađeno u protivnom slučaju. On je na to pola sata ćutao, a onda je tihim glasom rekao: pristajem. Eto, visoki sude, tako nam je uspelo da obrazujemo vladu generala Milana Nedića”, završio je svoje izlaganje dr Turner.

U TOKU  daljeg ispitivanja dr Turner je dokazivao da je Upravni štab za Srbiju, kojem je on bio na čelu, predstavljao civilnu vlast i da je svim silama pokušavao da pomogne srpskoj vladi u savladavanju raznih teškoća civilne prirode.

„Naš zadatak je bio da koliko god možemo ublažimo patnje lojalnog stanovništva, posebno što se tiče ishrane. Mi smo omogućili i delovanje srpskog Crvenog krsta, a pomagali smo i da se u Srbiji smesti i ona reka izbeglica iz ND Hrvatske i Slovenije.”

„A privreda? Da li ste neposredno učestvovali i u privrednoj pljački Srbije, organizovanju prinudnih radova u Borskom rudniku?”, zapita ga Goce Gučetić.

„To nije bilo u našoj nadležnosti. Za privredu je bio nadležan Franc Nojhauzen, koji je bio specijalni opunomoćenik Rajha za sva privredna pitanja.”