FELJTON - SUĐENJE NEMAČKIM RATNIM ZLOČINCIMA: U njihovim se rukama nalazila sudbina miliona ljudi, nisu se kajali

Ostaće nedorečene i neispovedane i tolike dileme koje su iskrsavale svakog trenutka i bile dovoljno moćne da potpuno preokrenu čovekovu sudbinu. Ako se osvrnem na to razdoblje svoga života, ponekad se i sam čudim kako sam sve te zamke izbegao i kome sve da zahvalim na tom čudu. Bilo je to vreme u kojem se, svakako poslednji put zajedno, kao neka celina, pojavila i moja porodica. Vihor rata za trenutak je sprečio i zaustavio njeno potpuno osipanje. Nastupilo je ono uskoro posle svršenog rata, u prvim godinama koje su donele i privide da se opet vraćamo starom načinu života. Iz Beograda, skoro svi članovi moje porodice vratili su se u Zagreb. Očigledno, oni nisu bili kadri da smognu snagu i da se prilagode životu u Beogradu. Četvorogodišnji prekid sa Zagrebom bio je za njih samo jedna nemila epizoda i oni su već unapred bili pripremljeni da je što pre prevaziđu i zaborave.

U BEOGRADU sam ostao osećajući da sam za vreme rata u ovom gradu pustio isuviše duboke korene. Za mene više nije bilo povratka. U čestim seobama kao da se iscrpla i snaga mojih ponovljenih prilagođavanja, veština da se prihvati nomadski način života. Ne poričem da sam čupanje svog korena primio olako i bez ikakvih posledica... Sve što se zbilo sa mnom i sa mojom porodicom, neposredno sam stavljao u određene istorijske okvire u kojima se već vekovima odvijala njena drama. Kao da je u tim okvirima sve već bilo unapred određeno i zato poznato do tančina. Kao deo naše uobičajene sudbine javljale su se i one ciklične seobe, pokušaji da se utočište pronađe i na nekom drugom mestu i van svoga ukletog zavičaja.

Kao da smo unapred znali da nas odasvud vreba čudesna mržnja koja se neprimetno prenosila s kolena na koleno. Generacije su prošle koje su imale sreću da se sa njom ne susretnu oči u oči. Odjednom, kada se ukazala prva povoljna prilika, ta je dugo skrivana i pritajena mržnja onda šiknula kao voda ponornica, koja na nekom mestu, koje su odredili dugi vekovi prirode, mora da izbije na površinu. A zatim, kada prođu dani i godine straha, gonjenja i ubijanja, nastupa mir, mrtvi su sklonjeni, a živi, valjda radosni što su preostali, već se ponašaju kao da se ništa i nije dogodilo. I otkuda samo potiče ta naša hrabrost i drskost da tako brzo zaboravljamo naše mrtve, svejedno na koji su oni način otišli sa ovoga sveta?

OSTAO sam, dakle, u Beogradu, duboko svestan da sam baš na ovom mestu slučajno bio i svedok mnogih zbivanja, pa i sudbonosnih pitanja i razrešenja srpske sudbine. Nije trebalo da se godinama potucam po šumama ove zemlje pa da me u ovom okupiranom gradu prožme sva tragika moga naroda, sve njegove kobne deobe, međusobno istrebljivanje i sigurno gašenje njegove biološke moći. Svaka žrtva iz šume, svaki ubijeni domaćin na svome pragu, mučenik iz logora, svi nevini koji su završili u jamama Hercegovine i Like, sve, sve su te žrtve doživljavale neko svoje vaskrsenje u dušama onih koji su u okupiranom Beogradu svakodnevno očekivali sličnu sudbinu.

Stizale su te strašne poruke, a naša celokupna snaga i otpor trošili su se u naporima da ne izludimo u svojoj samoći i još strašnijoj nemoći. Svaka provedena noć u okupiranom Beogradu, svako dočekano jutro, bili su za nas i neki mali utešni znaci da ovaj narod još živi i da će uprkos svim posrtanjima, možda, ipak i preživeti one koji su ga osudili na smrt.

Taj Beograd, koji je sav bio okrenut životu, više nisam mogao da napustim. Nikada! Imao je taj okupirani grad i svoju posebnu toplinu, zajedničku povezanost koja je jedino nicala iz neke nezadržive nade. Ništa to iščekivanje nade nije moglo da uništi. Ona je mogla da bude ponižena, osramoćena, ismejana, dovedena do krajnje granice svoga postojanja, ali se onda ipak dešavalo čudo, a ta nada pojavljivala se u još čvršćem i sigurnijem obliku. Kao da je ceo Beograd znao jedno: Nemci neće i ne mogu dobiti rat, njihov odlazak pitanje je vremena. Jedva da je iko verovao u njihovu pobedu, a i ti malobrojni vernici delovali su već od prvih dana svoga javljanja kao izgubljeni, a sva njihova hrabrost izvirala je iz neopisivog straha i velike lične nesigurnosti.

Bilo je jasnih poruka da je i sam predsednik vlade general Milan Đ Nedić unapred znao za ishod rata i svoju ličnu sudbinu. Sve se dakle u tom unesrećenom gradu znalo i bilo je gotovo nemoguće svako ubedljivo sakrivanje svojih misli. Upravo ta otvorenost bila je velika prednost onih koji su prvi ušli u Beograd kao njegovi oslobodioci. Utoliko su i prva razočaranja do kojih je moralo doći bila za beogradsko stanovništvo bolnija. Najviše su ljudi bili pogođeni surovim tvrđenjem da su njihove okupacijske patnje gotovo bezvredne i da one nikada ne mogu da otkupe pasivno držanje onih koji su ratni period proveli u neprekidnom iščekivanju konačnog ishoda.

DOBIO sam mogućnost da svakodnevno pratim suđenje nemačkim ratnim zločincima koje su našim vlastima izručili Englezi, ili su kapitulirali pred našom vojskom. Suđenje je zakazano u sali opštine grada Beograda u Uzun Mirkovoj ulici. Bio je to vojni sud čiji je predsednik bio kapetan Vuko Goce Gučetić, Dubrovčanin iz čuvene vlasteoske porodice. Za razliku od dvojice prisuditelja, Goce je već i svojom pojavom vidno odudarao, svojim elegantnim manirima i povremenim, brižnim zagledanjem svojih noktiju, kao da proverava njihovu čistoću.

Ja sam, sedeći sa strane, imao priliku da sve optužene vidim iz neposredne blizine. Oficiri su bili u uniformama, ali bez oznaka svojih činova. Ušli su u salu polaganim, gotovo svečanim korakom kao da učestvuju u nekoj litiji i odmah seli. Kada se u sali pojavilo sudsko veće, svi optuženi su i bez naređenja ustali, posle čega im je predsedavajući dozvolio da opet sednu. Gotovo ne verujući očima da tu, svega na nekoliko metara od mene, sede ljudi u čijim se rukama nalazila sudbina miliona ljudi. Gledao sam u te njihove opuštene, mirne ruke i zamišljao kako im razni ordonansi i sekretari donose na potpis akta koja su za mnoge značila smrt.

Sada su svi ti dovedeni krivci delovali nekako odsutno, kao da su se unapred pomirili sa svojom sudbinom, očekujući da se ta cela sudska procedura što pre okonča, jer je sve to sada samo puka formalnost. Čak i na licima sudija pojavljivao se povremeno izraz i neke neskrivene dosade, zamor i nelagodna misao da će ovaj proces možda dugo trajati. Pa ipak, uprkos rezignaciji koja je u početku vladala, osećao sam kako postepeno, ali sigurno, u sali raste atmosfera napetosti, kao da su okrivljeni odjednom shvatili da je ipak najrazumnije da se što žilavije i ubedljivije bore za svoje živote. Od tog trenutka počinje u sali pravi dvoboj, prestaje svaka ravnodušnost, iščezava rezignacija.

SUTRA: RITUALNO OTKRIVANjE VELIKIH VOJNIH TAJNI