FELJTON - NOVO DOBA NIJE ZNALO ZA PRIVATNE BOLOVE: Okupatori bili spremni da satru Srbiju i predaju je na nemilost osveti krvožednih suseda

Ovaj poslednji veruje da su Staljinovi pojmovi reči demokratija istovetni sa njegovim i da tu nema i ne može biti nikakve podvale. A sve je od početka bila čista varka i blef, baš kao i ovi naši „slobodni izbori”, ova farsa sa ćoravom kutijom i neviđeni rezultati Narodnog fronta.

Osećajući sve te obmane i zamke oko sebe, ja sam sav svoj oprez izoštrio upravo u Muzeju, a lična sudbina Veljka Petrovića donela mi je mnoge opomene, a iznad svega strah da i sam ne budem ulovljen u lukave zamke jednog nemoralnog sveta, čije sam nastajanje svakodnevno posmatrao oko sebe. Branio sam se od zavodljivih ponuda svim silama. Zbog toga sam zahvalan Veljku Petroviću, koga sam uzeo za merilo jedne sudbine, što sam na njegovom primeru razabrao kakav je konačni ishod svakog lakomislenog poigravanja sistemom koji je raspolagao takvim iskustvom u potpunom korumpiranju i potčinjavanju ljudi. Bili smo od početka dva potpuno neravnopravna protivnika.

Ja sam u sebi osluškivao samo glasove svojih učitelja, prijatelja i porodice koja je, uprkos svojoj razbijenosti, još imala dovoljno snage da me savetom odvrati od mogućih grešaka. Jer, u okupiranom Beogradu, bio je dovoljan samo jedan jedini pogrešan korak i već je čovek stajao na putu koji je neminovno vodio u propast. Moji prijatelji, moji školski drugovi, bez obzira na sve naše razlike, doživljavali su iste dileme i zato smo se i mogli odbraniti od svih iskušenja, ojačani našom nesposobnošću za izdajstvo.

U TIM vremenima punim iskušenja izranjaju u mojoj svesti i drugi likovi koji su na razne načine odredili moj život. Iako nikada nisam upoznao mnoge među njima, ipak, njihova je ruka bila zaštitnički prisutna. Ne mogu da zaboravim Tomu Maksimovića, i, razume se, generala Milana Đ. Nedića. Sud o njima prepuštam istoriji. Za mene je bitno da su oni nestali iz javnog života, a da nijedan nije bio u prilici da za svoje delovanje, za motive i celokupno ponašanje, javno položi račun. A baš to javno polaganje računa bilo je neophodno u njihovom slučaju, jer su se oni, sumnje nema, otvoreno stavili u službu svoje jedine ideje: da sačuvaju što više srpskih glava.

Od trenutka kada sam u ND Hrvatskoj pročitao vest da je general Milan Đ. Nedić obrazovao, sa dozvolom Nemaca, prvu srpsku vladu i smenio dotadašnju komesarsku upravu, meni je bilo jasno da se u moru nesreće odjednom stvorilo i neko malo ostrvo, neka tužna oaza spasa i nade. Ništa nisam znao o pozadini ove neočekivane odluke nemačkih vlasti, ali su mi od početka neubedljivo zvučale sve optužbe izrečene nad ovim čovekom da je on želeo vlast i da je bio ubeđeni kvisling. On je postao nemački saradnik, ali iz sasvim drugih razloga od onih kojima je bio obuzet njegov daleki norveški savremenik.

NA NEKI način, sudbina ove dvojice tako je živo utkana i u moju ličnu, neprestano me uznemirava  i stvara uvek nove dileme. One se otvaraju u srazmeri sa pronalaženjem novih dokumenata koji vernije osvetljavaju celokupni bezizlaz srpskoga naroda. Ono kobno 1 : 100 visilo je nad okupiranom Srbijom kao neki Damoklov mač. Svakoga časa okupatori su bili kadri da satru tu preostalu Srbiju i da je predaju na milost i nemilost osveti njenih krvožednih suseda. A svi ti susedi čekali su kao prave hijene na taj znak da provale na srpsko područje i da ga konačno raščereče. U toj njihovoj neopisivoj mržnji aktivirane su sve naše vekovne raspre i međusobni sukobi. Upotrebljeno je sve što je moglo da posluži daljem rasplamsavanju najnižih nagona.

Nikad niko neće dokraja izmeriti onaj bol koji je ljude obuzimao kada su čakljama kraj kule Nebojše iz Save izvlačili unakažene leševe koji su doplivali iz ND Hrvatske. Gledali smo u te naduvene i poluraspadnute leševe nemoćni da u sebi pronađemo ijedan jedini razlog za ovakvo divljaštvo i oslobođene životinjske nagone. Sećam se, pitao sam se tada bezbroj puta, kako će narod, čiji su sinovi uradili ta zverstva, a nije za njih kriv, pronaći u sebi moralnu snagu za kajanje i traženje oproštaja.

Sa užasom i nevericom dolazio sam u kuću profesora Viktora Novaka i donosio mu ustaške novine koje su Rajićevi dobijali iz Zemuna preko špeditera Harazdija. On je tada već pisao svoj Magnum crimen, optužujući Katoličku crkvu za saučesništvo u zločinu. Radila je to crkva upotrebljavajući svoje celokupno istorijsko iskustvo, sve metode za obračunavanje sa šizmaticima. Sve su me te Novakove priče još više zbunjivale, ali su one ubedljivo razjašnjavale i ono potpuno rasulo srpske crkvene organizacije na području Nezavisne Države Hrvatske.

IZ RATA sam izašao sa mnogim nerazjašnjenim dilemama. Strahovao sam od prvog susreta sa mojim drugovima kada se budu vratili iz partizana. Hoće li se vratiti izmenjeni, hoću li ih ikada više moći da prepoznam, ili će oni za mene postati daleki i strani ljudi?
Te moje sumnje jedino je razagnao susret sa Žikom Stojkovićem. Iako se on iz rata vratio kao politički komesar bolnice XX brigade 45. udarne divizije, ipak, ja sam već pri prvom susretu video da je on sačuvao sva svoja načela, svu onu pravdoljubivost i beskompromisno poštenje, koje ga je i odvelo u borbu.

Isto tako, brzo mi je postalo jasno da je neminovan bio i njegov razlaz sa tom organizacijom čiju je strukturu sagledao do dna. U tim prvim posleratnim godinama, beležim još i štampanje moje zbirke pesama „Motivi”, 1946. godine. Bila je to jedina privatno štampana zbirka pesama u Srbiji. Sasvim naivno, poverovao sam da će biti korisno da u pesmama otvoreno iznesem neke moje sumnje iz ratnih dana, a isto tako i svoja duševna stanja u prvim godinama posle oslobođenja.

TAKO sam kao uvodnu pesmu stavio „Mozaik iz Muzeja”, čija je osnovna poruka bila čežnja za slobodnim stvaranjem, i sumnja podvučena u refrenu: „Radosti stvaranja, gde si?” I druge dve pesme nastale su u ratnom, okupacijskom periodu: „Pred Vatikanom” i „Dva brata”. U prvoj, gnevno sam pevao o Vatikanu i ona je svakako nastala kao odraz razgovora sa profesorom Novakom, dok je druga inspirisana oglasnim stubom na koji drugi lepe „na plakat smrti, plakat veselih igara”.

Bez ogorčenja beležim da je moja zbirka doživela oštar napad u „Mladosti”, a autor teksta bio je mladi Nusret Seferović. Bitno je bilo da sam zbog ove zbirke proglašen dekadentom, čovekom na bespuću i već trulim. Kako mogu da dozivam „Radost stvaranja”, a ne vidim svuda oko sebe upravo tu radost usmerenu na obnovu zemlje? Bilo mi je jasno da je nastupilo novo doba i da nije više vreme za neke subjektivne, skrivene sumnje i privatne bolove... Razumeo sam da taj svoj bol u svakom slučaju moram da sačuvam samo za sebe, a takvo moje uverenje još više me je ubedilo da zahteve novog vremena nikada neću moći ni razumeti dokraja, a još manje ću ih moći prihvatiti pod bilo kakvom prinudom.

SUTRA: SUĐENjE NEMAČKIM RATNIM ZLOČINCIMA