FELJTON - VREME VELIKOG, MUČNOG I BOLNOG PRILAGOĐAVANJA: Jedan deo građanskih političara prihvatio je saradnju sa komunistima

Bilo je to vreme velikog i mučnog prilagođavanja, posebno za one koji su pod okupacijom čekali Engleze i kralja Petra II, u čije su ime sada „vladala” tri smešna namesnika. Zbunjivala je i okolnost što je jedan deo građanskih političara, čak i povratnika iz emigracije, prihvatio saradnju sa komunistima, kao da su neka pitanja našeg političkog života još bila otvorena i nezaključena, jer se o njima očekuje i konačna reč našega naroda. Bilo je i sasvim iskrenih ljudi koji su od prvog dana posle oslobođenja, bez obzira na režim, poželeli da rade i da tako pomognu oko lečenja dubokih ratnih rana.

Najzad, jedva je ko tada i znao tačnu meru svih onih koncesija i sva odstupanja od sopstvenih uverenja i načela, koja će se konačno pretvoriti u obavezni danak novoj vlasti. Nije se još tačno znalo ni kakav su to komunisti partner onih koji su na neki svoj način tumačili pojmove demokratskog društva. Zbog svega toga meni je Veljkovo uključivanje u novi život izgledalo kao neka obična, prateća pojava u ovim prelomnim vremenima. Zbog toga sam se dugo borio da u sebi sačuvam o njemu predstavu kao o gordom nacionalnom bardu, a ne o visokom državnom činovniku koji se gubi u podaničkom ponašanju pred ljudima sumnjive vrednosti. Kada su te dve slike počele da se međusobno prepliću, postao sam bolesno osetljiv i gnevan. Primećivao sam kako ga okolnosti kvare, očajavao sam što im se tako olako predaje.

LjUTILA me je ta činovnička režimotvorna Veljkova sudbina koju on nije želeo da izmeni. Kao da se napokon dočepao sigurnog zaklona koji više nije hteo da napusti. Sa nekom tugom sam pomislio da je Veljko Petrović sa gospođom Marom ostvario više građanskih ideala u življenju pod socijalizmom, nego pre rata kada je bio visoki državni činovnik i odlazio u dvor na prijeme. A ta gospođa Mara, koja ga je tako uporno pratila u stopu, ponašala se kao građanska žena iz Kola srpskih sestara, koja, obučena u narodnu nošnju, učestvuje u dobrotvornoj zabavi u korist nezbrinute dece. Otprilike tako ocenio sam njeno ponašanje u našoj muzejskoj sindikalnoj podružnici.

Sećam se iz tih ranih posleratnih godina ovakvog tipa naših građanskih gospoja, veoma aktivnih u AFŽ, gde su sa nekom stilizovanom odanošću obletale one žene iz borbe oko čijih se imena pleo venac ratničke slave. Bile su to stroge žene, od onih kojima je partija poverila zadatak da, radeći u takvim društvima, članstvo neosetno približuju ciljevima narodnooslobodilačke borbe. Pamtim njihove nespretnosti u izvršavanju prvih političkih zadataka; nevešte javnom istupanju, one su rado preuzimale na sebe dužnost da dekorišu salu za skupove, da pažljivo režu slova za parole, da nabavljaju pirotske ćilime za pozornicu.

A KADA su razne priredbe završavane drugarskim večerima, opet su one, te naše dobre gospoje, neumorno mesile gibanice, pite zeljanice, kolače, spremale sendviče za uvek izgladnele učesnike. Postepeno, one su postale prava neophodnost, a bez njihovog učešća bilo je nezamislivo i ukrašavanje brojnih biračkih mesta, čije su izloge punile svojim asparagusima i fikusima. Ne treba zaboraviti ni one bezbrojne, male, intimne korekture na odeći naših partizanki, ono oprezno sugerisanje izmena na frizuri, poneki jevtini broš koji se izdajnički, sasvim neočekivano pojavio na grudima ovih žena ratnika koje su sve odreda delovale kao mrke muškobanje.

I tako, možda baš zbog uvek nasmejane gospođa Mare, Veljko Petrović je u Muzeju sve više gubio glas čoveka koga je nova narodna vlast postavila da u njeno ime napravi red i da konačno rasprši sve ostatke nekadašnje monarhističke atmosfere koju je podržavao raniji direktor Milan Kašanin. Posle prvih, početnih nesporazuma i lake neizvesnosti, mi smo Veljka Petrovića već ocenili kao čoveka koji je spreman da čini ustupke, kome je moguće naređivati, koji više nije nezavistan. U takvim ocenama gubio se njegov početni autoritet kada je za sve službenike u Muzeju još imao i svoj neokrnjeni enigmatični karakter. Sećam se sa kakvim smo bolom i gnevom primili vest da ćemo se seliti iz kraljevog dvora u tesne i nefunkcionalne prostorije nekadašnje Beogradske berze. To ponovno pakovanje tek raspakovanih muzejskih dragocenosti doživeli smo svi kao pravu sramotu i nacionalni poraz. Kuća iz koje se iselio jedan kralj, da bi u nju ušao Muzej, postala je meta srpskih političara, tako da je naša seoba postala neizbežna.

 
SEĆAM se sa kakvim smo besom posmatrali našeg novog direktora koji je svoje nezadovoljstvo ispoljavao samo u četiri oka, a nikada na javnom mestu. Privatno je tada durljivo govorio „oni”, zaboravljajući da je svojim ćutanjem na javnom mestu i sam postao saučesnik ove sramne operacije. Veljko je šetao pod maskom uvređenog čoveka, ali je izbegavao da nekim ozbiljnijim protestom ozlovolji moćnike. Tada smo se sa uzdasima sećali Milana Kašanina, duboko uvereni da bi on sprečio ovakvo nasilje prema Muzeju.

Bez obzira na realnost ovakve procene, za nas očajnike, ona je bila jedino sigurno utočište, jedini oslonac našeg nemoćnog otpora. Od te seobe Muzeja Veljko Petrović se još dugo nije mogao da oporavi u očima svojih službenika. On za nas nije bio samo komandant koji je izgubio jednu bitku, a kapitulacija koju smo posmatrali ocenjena je kao duboka uvreda srpske kulturne baštine. Pred tim činom bile su sasvim nedovoljne sve Veljkove nezadovoljničke grimase, svo to detinjasto kreveljenje, lažno iščuđavanje, a posebno neosećanje vlastite odgovornosti.

SVA ova zbivanja primao sam teško i bolno. I danas pamtim sav užas mojih prvih posleratnih otkrića, a posebno one moralne poremećaje koji su, kao neka duboka tektonska pomeranja, doveli i do nezaustavljive nacionalne nizbrdice. Svakako da je moje najteže otkriće koje sam poneo iz Muzeja bilo da smo kao narod pristali da zatremo svoje istorijsko pamćenje i da smo čvrsto rešeni da iskopamo i vlastiti grob. U takvim sumornim trenucima moga života, često su u meni odjekivale one mudre reči gostiju u salonu Rajićevih, jednako kao vidovita predskazanja čika Alekse Stojkovića, koji je sve svoje sudove i ocene o događajima i ljudima zasnivao na njihovom odnosu prema radu.
„Došli neradnici da uzmu tuđu muku, sve na gotovo i fraj. Borili se četiri godine, a sad ko će da im plati sve te njihove zasluge. Sve će da pojedu, ko skakavci, a najveća im je ludost da u glavu biju seljaka, našeg jedinog hranitelja. Kakvi američki paketi, mi da hranimo Evropu, a ne da nam drugi doturaju milostinju, a mi kao slepci pružili ruku na uzimaj jer je mufte.”

POLAGANO ULjUĐIVANjE

NIKAD niko neće napisati koliko su naše građanske gospe učinile korisnih stvari u onom prvom posleratnom razdoblju, kada je prisna reč bila retka, jednako kao i tihi, ženstveni govor. Zahvaljujući ovim građankama, otpočeo je polagani proces prvog posleratnog uljuđivanja.

SUTRA: NOVO DOBA NIJE ZNALO ZA PRIVATNE BOLOVE