FELJTON - ZALJUBLJENIK NOVE VLASTI U SLUŽBI NARODNOG FRONTA: Bila su to neizvesna vremena, kada se ni ljudima nije mogla predvideti sudbina

Ponekad, pažljivo bi prebirao po gomilama knjiga, kao da traži neku određenu, a kada bi nešto pronašao od tih je otkrića pravio čitave male predstave. Mislio je u slikama, kao rođeni pripovedač, i začas bi nas sve zabavio dugim kazivanjem o starom Beogradu, o građanskim porodicama koje su iščezavale u potpunoj odnarođenosti i degeneraciji.

Pamtim ga kako stoji nasred nekog krša i loma od dovučenih stvari koje su svuda po Muzeju ležale u očekivanju da im stručnjaci odrede dalju sudbinu. U rukama bi držao neki tek otkriveni predmet koji ga je podsećao da neumorno priča, ne obazirući se uopšte na broj svojih slušalaca, bio je ponet svojim pričanjem, koje je bilo propraćeno i pravim glumačkim tačkama. Jer, na jedan izuzetan način, Veljko Petrović je glumom i imitiranjem dorađivao svoje likove. Sećam se kako me je potresao opisujući smrt Jovana Skerlića, Skerle, kako su ga mlađi zvali. Njega je voleo mnogo, skoro nežno, jer ga je ovaj strašni književni sudija još kao sasvim mladog početnika pohvalio u „Srpskom književnom glasniku”. Ubeđivao nas je, da nije bilo te ohrabrujuće Skerlićeve kritike, nije isključeno da bi se zakopao u nekom fruškogorskom manastiru, gde su mnogi nepriznati i neostvareni prečanski đaci nalazili svoje pravo utočište.

Saznalo se da je Skerlić teško bolestan i da će ga operisati dr Koen. Skupili su se ti mladi poštovaoci na smrt bolesnog kritičara, očekujući rezultat te kobne operacije. U sobi tišina. Veljko Petrović je znao da govorničkim pauzama dočara i tu tišinu u sobi. A onda, rezak telefonski zvuk, dug i prodoran, kakav su nekad imali ti stari telefoni.

Veljko uzima slušalicu, a čini to polako, polako, kao da time sprečava ili odlaže širenje strašne vesti.

„Da, da, operacija je izvršena, uspela je, da, dr Koen je otvorio Skerlu, da, da, pankreas, beznadežno je, dani su mu odbrojani.”

Neko krklja u slušalicu te panične novosti koje dolaze neposredno iz operacione sale. A onda, opisuje Veljko, potekoše nam svima suze. Nikada više nisam čuo da je neko tako majstorski ispričao i odglumio plač. Uživeo se u toj meri u tu svoju priču, izgovorenu ko zna po koji put, da je i sam ponovo zasuzio.

Divno je pričao i o svojoj poslednjoj poseti umirućem Skerliću. Ušao je u sobu i ništa nije mogao da kaže, zanemeo je od bola. Skerlić ga je prepoznao, nasmešio se i šapatom pohvalio njegovu tek objavljenu priču koju su neki kritikovali. Rekao je tiho i jedva čujno:

„Nemaju pravo, ne brini, Veljko.”

Posmatrajući ga sa tim na brzinu spasenim i u poslednji trenutak iščupanim skupocenostima u korist države, doživljavao sam Veljka Petrovića kao čoveka koji toj nesređenoj gomili predmeta prilazi bez nekog posebnog žaljenja, jednostavno, pred njim su ležala svedočanstva koja su na veoma jasan način svedočila o ukusu i pretenzijama jednog poraženog sveta, a on se baš tada trudio da se novoj vlasti prikaže kao čovek koji je upravo taj svet kritikovao i proricao mu skoru propast. Pa ipak, ponekad sam verovao da Veljko Petrović oprezno čuva i krije svoje pravo raspoloženje. U toj gomili ležali su razbacani predmeti iz kuće Miroslava Spalajkovića, Miše Trivunca, Ilije Pržića, Milana Stojadinovića, Aleksandra Cincar Markovića, Milana Srškića, arh. Smirnova, Stanislava Krakova, nekog bogatog gospodina Perišića. Veljko Petrović je o tom društvu govorio kao čovek koji se već potpuno odvojio od njih i postao neosetljiv i ravnodušan prema njihovoj sudbini. Uvek kada je pričao o tom građanskom svetu, ponašao se kao da mu nikada nije pripadao, kao da je propast tog sveta nešto najprirodnije na svetu, kao da se u tom iščezavanju ispunila i neka dugo očekivana ovozemaljska pravda.

Tu, u toj bivšoj kraljičinoj sobi, Veljko Petrović je pisao i svoju pristupnu akademsku besedu, poemu „Milton i guslar”. Rekao bih da je tu više glumio da piše tekst, jer su ga svaki čas prekidali dosadnim, svakodnevnim pitanjima. Primetio sam da on zbog tog uznemiravanja nikada nije planuo, niti je zabranio da mu dok radi dosađuju. Na svaki prekid trzao bi se kao oparen, a zatim bi dugo i nemo posmatrao napasnika, praveći se kao da ga jedva zapaža negde u daljini. Čak je i žmirkao, baš onako kako to čine oni koji su kratkovidi. I to je bio neki njegov mali teatar, tako da se njegovo ponašanje bitno i sasvim upadljivo razlikovalo od Kašaninove hladne učtivosti. Veljko je bez sumnje bio žovijalniji, mazniji, podatniji od krutog Kašanina koji se u Muzeju osećao sigurnijim, kao čovek koji je sve to prvi postavio i doveo u red. U odnosu na njega, Veljko Petrović je podsećao na gospodskog sina koji troši tuđu stečevinu, pa se olako podsmeva očevom tvrdičluku i svakodnevnom odricanju. Zapravo, Veljko se ponašao dosta nesigurno u tom Muzeju kompleksnog sadržaja, kao da je tačno naslućivao da svi muzejski stručnjaci u njemu vide amatera kome ne treba suviše verovati. Osećao je on dobro da se u Muzeju pojavio posle jednog rata i revolucije, u vremenima kada je sve bilo neizvesno, kada se ni ljudima ni umetničkim predmetima nije mogla predvideti sudbina.

Novoj vlasti on je prilazio kao pravi zaljubljenik, kao čovek koji je spreman da ceo svoj književni dar stavi u službu visokih ciljeva naše revolucije. Postepeno, on se pretvorio u uzornog građanina, čija politička ubeđenja u celosti pokrivaju zadaci Narodnog fronta. Vreme njegovog iskušeništva brzo je prošlo i on je uskoro postao tražena ličnost javnih nastupa i prijema.

Lik Veljka Petrovića iz tog vremena sjajno je dopunjavala njegova supruga, gospođa Mara. Među ženama koje su tada dolazile u Muzej, ona se izdvajala svojim večno nasmejanim licem, glasnom veselošću i naglašenom srdačnošću. Na licu su joj još bili vidljivi tragovi nekadašnje lepote, koketno je dopuštala da zamišljamo kako je izgledala kada je kao devojka opčinila lepoga Veljka. Posebno je bila gorda na Veljkovu slavu neodoljivog zavodnika, a ponašala se kao da joj ta muževljeva reputacija samo uveseljava život. Pred njom, Veljko Petrović se prikazivao kao pokorni, ukroćeni muž, kao čovek koji je u odnosu na vlastitu ženu sačuvao ponašanje ljubavnika iz prvih dana njihove zajedničke sreće.

Uvek je o njoj govorio kao o svojoj velikoj čežnji, ali je kod slušalaca stvarao iluziju da je u odnosu na svoju Maru veliki grešnik. Sve je to zvučalo dvosmisleno, jer nije bilo jasno da li je pod tim mislio na neke stvarno počinjene grehe, ili na to što sa gospođom Marom nije imao poroda.

PODELA DAROVA

VELjKU Petroviću put u visoko društvo bio je otvoren, i on je njime krenuo sasvim uveren da ne izneverava prkosne ideale svoje mladosti. Dopalo mu je scensko šepurenje i uloga državnog nazdravičara. A kada su ubrzo usledile i prve privilegije, iskazane najpre kroz diplomatske magacine zatvorenog tipa, Veljko Petrović ih je uzimao u dubokom uverenju da mu i one sleduju, kao javno priznanje i kao pravedna podela darova.

SUTRA: VREME VELIKOG, MUČNOG I BOLNOG PRILAGOĐAVANjA