FELJTON - NOVA VLAST PREUZIMA MUZEJ KNEZA PAVLA: Novi direktor je iz kraljičine sobe počeo da upravlja Muzejom

Pojavio se i direktor Milan Kašanin, a došao je iz nekog sela iz okoline Beograda, kamo je za vreme bombardovanja sklo­nio svoju veliku porodicu. Pojavio se malo zbunjeno, nesigurno, ni traga od one njegove lične samouvereno­sti koju je zadržao čak i za vreme rata. Raspitivao se za Muzej, za oštećenja, a nared­be više nije davao, kao da je i sam postao svestan da mora otići i da mu nova vlast ne sprema neko dobro. U prvo vreme raskrčivali smo ošte­ćenja u samoj zgradi, čistili golemi nered koji je ostao iza nemačke vojske koja se neko vreme branila iz Muzeja pred jurišima Crvene armije. A onda se kao izaslanik nove vlasti pojavio Tatomir Vuka­nović, u uniformi partizan­skog kapetana.

MILAN Kašanin je oda­vao utisak čoveka koji s mu­kom pokušava da zadrži neku hladnokrvnost i da tako spa­se bar nešto od svog ranijeg neprikosnovenog autoriteta. Ipak, svakim danom bivalo je sve jasnije da njegova sigur­nost nezadrživo opada. Neki njegovi bivši poslužitelji i čuvari koji su pred njim neka­da drhtali od straha, iščau­rili su se kao organizovani komunisti, a njihova samo­uverenost bila je u stalnom porastu. Kao da su od starog direktora oduzimali deo po deo njegovog autoriteta, doda­vajući ga sebi kao neko zna­menje pobedničke revolucije. Kašanin je, dakle, živeo u nekom stalnom procesu svo­ga postepenog raščinjava­nja. Posle izvesnog vremena kao da se već sasvim navikao i pomirio sa mišlju da će svakako otići, jer se negde u potaji već uveliko rešava njegova buduća rđava sudbina. Sigurno su tada mereni njego­vi politički gresi, ocenjivao stepen njegove povezanosti sa knezom namesnikom Pavlom, a sa posebnom pažnjom prou­čavala i vagala njegova moguća upotrebljivost. Najverovatni­je, Kašanin je na tom merenju loše prošao, sigurno je u do­nošenju konačne presude bila presudna njegova odanost di­nastiji Karađorđevića. Ovim gresima dodavano je i kumstvo sa knezom Pavlom, a sve to zajedno presudilo je da stari direktor mora da ode. Kaša­nin je, dakle, bio neopozivo otpisan.

I DOISTA, jednoga dana dojavljeno nam je u Muzeju da ćemo dobiti novog direktora, još se ne zna ko je ta ličnost, ali on sigurno dolazi. Valjda je to javljeno i Milanu Kaša­ninu, jer nas je sve sabrao u bivšem kraljičinom kabine­tu, koji je inače korišćen kao redakcijska soba „Umetničkog pregleda”. Bila je to udobna manja prostorija, obložena drvenom lamperijom, jedina koja u borbama oko Muzeja ni­je jače oštećena. Skupili smo se svi. I službenici i služi­telji. Dugo, veoma dugo smo če­kali. Sećam se tog čekanja pu­nog neizvesnosti, zlokobnog ćutanja i usporenih kretnji u tom malom prostoru. Kaša­nin ništa nije govorio, jedva je krio svoje uzbuđenje. Naj­zad, čulo se na spratu oštro zveckanje mamuza. Odmah smo znali: dolazi Tatomir Vuka­nović. Doista, bio je on. Ušao je visoko zabačene glave, i da­nas pamtim taj neprirodni, pobednički stav. Očima koje su sevale, kružio je po sobi, polako, sasvim polako, kao da sa zadrškom izabire svoju žrtvu. Znali smo odmah: žr­tva je Kašanin.

„Smrt fašizmu”, prodera se Vukanović i pozdravi sti­snutom pesnicom. Oćutali smo pozdrav. Ne sećam se da je iko odgovorio već ustaljeni refren. Vukanović je stajao u vratima, kao da je još oklevao da sasvim zakorači u sobu. Stojeći u vratima, kao da je osećao da ima svoj okvir i da zato izgleda svečanije. Onda je napokon ušao, opet lagano, još mekše, još ženstvenije, uvijajući se u kukovima na jedan neprijatan način. Pi­štolj u drvenoj kutiji laga­no se njihao kao neko teško, otromboljeno klatno na satu crkvenog tornja.

„Danas će se ovde izvrši­ti primopredaja dužnosti”, rekao je suvo. „Za koji časak doći će vaš novi direktor.”

ONDA je opet pošao ka vratima, zaćutao i još stro­že pogledao u Kašanina, kao da razmišlja da li da ga sada, odmah posle ovih reči, prosto najuri iz sobe, ili da zbog ne­kog reda, još malo pričeka.

Predomislio se, pomislim u magnovenju, žrtva još osta­je. Ne znam koliko je vremena proteklo u tom opštem ćuta­nju i napetom iščekivanju da se konačno ipak nešto desi. Onda se napolju čulo tiho pucketanje parketa. Neko do­lazi kao uhoda, pomislih, kao da se šunja. A tada, iza Vuka­novića, odjednom je nikao visok, elegantan gospodin, koji je u nas zurio nekim uko­čenim, tupim pogledom, kao da kroz prozor sobe, a preko naših glava, nekoga traži. Stajao je kao ukopan i bez pozdrava. Vukanović se tada uklonio sa praga, kao da do­šljaku tek sada odobrava ula­zak u sobu. Kao neki nevešti ceremonijalmajstor upadlji­vo je glasno rekao: „Vaš novi direktor, drug Veljko Petro­vić.”

Predstavljeni došljak je još nemo stajao u vratima, kao da se on sada dočepao onog be­log okvira, osećajući da i nje­mu pozajmljuje neko dostojan­stvo i daje svečaniji izgled. Umesto pozdrava, kao da su se samo malo pomerili njegovi oštro štucani brkovi.

VELjKA Petrovića nisam do tada nikada video. Po­znavao sam njegovo književno stvaranje i znao iz Karlova­ca da je bio lični prijatelj našeg katihete Gliše Mi­kića, koji ga je povremeno obaveštavao o sličicama iz građanskog života i terao da napiše roman. U malim Kar­lovcima o Veljku Petroviću se govorilo kao o nacional­nom bardu i neprikosnove­noj veličini. Nisam znao da je pre rata bio visoki činovnik Ministarstva pro­svete, da je bio blizak dvoru i da je bio mason. Znao sam da je zajedno sa Milanom Ka­šaninom još 1927. objavio knjigu: „Srpska umetnost u Vojvodini”, a ni pojma nisam imao da su ta dva saradnika na istom poslu već odav­no zavađena i da međusobno ne govore. Bilo mi je jasno da prisustvujem kao svedok najvećem poniženju Milana Kašanina. Jadno je izgleda­lo to njegovo smirivanje onog ogromnog iznenađenja koje ga je celog obuzelo.

„Od danas vi ćete sarađiva­ti sa vašim novim direkto­rom”, rekao je Vukanović, sa­da već malo nestrpljivo, kao da je i sam bio razočaran po­stignutim efektom svog na­stupa. Opet je zavladao muk. Kašanin ga je prvi prekinuo:

„Želim da kažem nekoliko reči”, rekao je tiho. „Želim da vam svima zahvalim na ra­du, na onom predratnom, kao i u teškim godinama rata, u ko­jima ste časno dokazali svoju odanost ovoj kući. Želim da i ubuduće radite tako prilje­žno i da pomognete da Muzej što pre zaleči svoje ratne ra­ne. Doviđenja i hvala.”

Onda nam je svima prišao i sa svakim ponaosob se ru­kovao bez reči. Ne znam kako je odjednom iščezao iz sobe, kako je prošao kraj Veljka Petrovića koji se još ispre­čio u svom belom drvenom okviru. Primopredaja je bi­la gotova. Od tog trenutka, u tu bivšu kraljičinu sobu uselio se novi direktor, odatle je počeo da upravlja Muzejom.

IZASLANIK ETNOGRAF

IZASLANIKU nove vlasti u Muzeju kneza Pavla, kapetanu Tatomiru Vukanoviću, o bedru visio je pa­rabelum u drvenoj kutiji. Nastu­pao je prividno blago, govorio je tiho, a pokreti su mu bili meki i ženstveni, što je odudaralo od onog pištolja koji se prete­ći njihao o pasu. Niko tada nije znao njegovu stvarnu moć. Stariji službenici u Muzeju govorili da je pre rata pisao u „Umetničkom pregledu” člančić „O šaranju jaja” i da je kao kustos-etnograf radio u Muzeju Južne Srbije u Skoplju.

SUTRA: MUZEJ KNEZA PAVLA DOBIJA NOV NAZIV