FELJTON - POLITIKA JE VRLO PROSTA DELATNOST : Savršen čovek, savršeno društvo, savršeno umetničko delo je neostvarivo

– Na to pitanje pokušavam da odgovorim od kad sam postao pisac. Možda je jedan od racionalnih pokretača mog opredeljenja za taj zanat bilo i pitanje: zašto su ljudski ideali neostvarivi? Zašto je savršen čovek, savršeno društvo, savršeno umetničko delo neostvarivo? Odgovor na to nerazumno pitanje najpre sam tražio u ljudskoj prošlosti, u svetu zla, patnje, nesreće ljudske, u nasleđu koje produžavamo, u arhetipu koji nosimo, u nemoći vidnih i značajnijih promena u ljudskoj prirodi... Kasnije u „Vremenu zla“, nemoć čovekovu da ostvari svoje ideale, tražio sam ne samo u samim njegovim idealima, tj. ideologiji, karakteru te boljševičke ideologije i svetu u kome se ona pretvarala u društvenu stvarnost... Ni posle hiljada ispisanih stranica o čoveku i njegovom svetu, ja nemam ubedljiviji odgovor na tvoje pitanje od ovog najlakšeg: Ideal je smrt! On ne pripada životu. On je stanje smrti. Samo je smrt savršena.

Složio se sa mnom da u ovom razgovoru ne možemo da zaobiđemo neizbežno pitanje o „angažovanom piscu“.Nisi li ti ipak umoran od svega? Nisi li duboko rezigniran nad sobom, društvom, svetom u kome živiš? – pitam se i pitam te.

– MOJE DOBA  je bilo angažovano doba u epohalnim sudarima suprotstavljenih ideologija.

Ali ja sada nemam volje za knjigu o svojoj angažovanosti u epohi Staljina i Hitlera, Malroa i Hajdegera, Sartra i Marka Ristića, Daviča i Krleže, Vaska Pope i Borislava Mihajlovića Mihiza... Ili Ljube Tadića, Mihajla Markovića, Svete Stojanovića, Miodraga Perišića, Koste Čavoškog, Petra Džadžića i brojnih mojih savremenika.

Delovale su strašne sile zla. Nije imalo gde da se skloni glava i smiri duša. Sile zla su bile tolike i nade u „srećnu budućnost“ su bile tolike da im se nije mogao moralno odupreti osetljiv i dobroželjatelan čovek. Ističem ove objektivne istorijske okolnosti na prvo mesto. Te okolnosti su dale povoda intelektualcima da formulišu i etiku i estetiku „angažovanosti“. Za mene je „angažovanje“, bez obzira na ishode, zablude i promašaje, na drame i tragedije „angažovanih“ pisaca i intelektualaca – stvar pristajanja na stranu opšteg dobra; opštih vrednosti: slobode, pravde, čovečnosti, prava, dostojanstva... To je imanentna svest i potreba moralnog čoveka– pisca sa razvijenim socijalnim i nacionalnim bićem, da svoju stvaralačku egzistenciju, svoje umno i moralno delovanje, razastre i van pisaćeg stola... Tu potrebu i to svojstvo ne smatram izuzetnom vrlinom, ni nekom stvaralačkom nadmoćnošću nad onima „neangažovanima“, ako nije reč o bukvalnom konformizmu, imoralnosti i kukavičluku. Ja se, uprkos svim mojim porazima i neuspesima, nenapisanim romanima, ni malo ne kajem zbog svoje poročne angažovanosti. Živeo sam pun, intenzivan, svakojaki život. U načelu, ne bih ga ni sa naknadnom svešću drukčije živeo, nego što sam ga živeo. Ali, ćerko, ako bih odlučivao o svom rođenju, ne bih se rodio.

ZAPREPASTIO me je: Da li si istinu rekao?

– U ovom času – jesam. Ako me nekog drugog dana pitaš, možda ću ti i drugačije odgovoriti.
Čitajući neka pesimistička dela, ja sam razumela da pesimizam može biti i vid vitalizma. Rekla sam mu da je, možda, on jedan od takvih iako je to skrivao. Najpre iz ideoloških razloga, a potom, valjda, iz neke doslednosti, održavanja „imidža“. Ipak ga pitam:

Želim da mi odgovoriš na jedno pitanje: Kakva je po tvom iskustvu bitna razlika između književnosti i politike?

– U mojim dnevničkim zapisima, vođenim povremeno, naći ćeš potpune odgovore o mojim motivima bavljenja politikom. Ti ćeš svakako, jednog dana, morati da ponovo pročitaš te zapise i odabereš ono što smatraš da zaslužuje novo objavljivanje. Zašto sam postao predsednik Republike i šta sam radio i osećao na toj dužnosti, pored zapisa u knjizi Piščevi zapisi 1992–1993. pročitaćeš u mojim sveskama, u zapisima za Tebe lično, i u onoj plavoj sveščici sa naslovom „Predsednik – za Anu“. A sada ću na tvoje pitanje najkraće da odgovorim, i to sa temporalnog stanovišta koje je jedno od bitnih odrednica tih delatnosti.

PISAC se bavi prošlošću i onim što je bilo. Njemu je prošlo – svet o kome pripoveda saznavajući ga; u prošlosti i bilom, u njemu je čitavo ljudsko bogatstvo, lepota i beda, dobro i zlo, moć i nemoć, i ono mnogo važno za književno delo – zanimljivost zbivanja.

Prošlost je piščev materijal. I kad o sadašnjosti pripoveda, on pripoveda o onoj sadašnjosti koja je prošla i koja prolazi. Pisac ne voli sadašnjost i on joj se opire i kada o njoj pripoveda; sadašnjost, ako nije ideolog, pisac negira ili izlaže raznim vidovima kritičke redukcije; dakle, vidi je u sudaru sa čovekom čiji ishod donosi gubitak na obema stranama. A političar se bavi sadašnjicom. Njoj je posvećen. U njoj sagledava opšte i lične interese i ciljeve svoje delatnosti. Političara se ne tiče prošlost i prošlo. Ne tiče ga se ni budućnost, ako nije ideolog i posvećen eshatološkim ciljevima. Političar je čovek sadašnjosti. Iz tih temporalnih razlika i suprotnosti, nastaju između pisca i političara i etičke razlike i druge idejne suprotnosti, i celokupni pogledi i odnosi prema svetu.

KORISTAN UČINAK

POLITIKA po sebi, ako nije moralno motivisana i u opšte dobro usmerena, što najčešće nije, vrlo je prosta umna delatnost. To je tehnika komunikacije koju svaki mediokritet može brzo da savlada. To je posvećenost neposrednom dejstvu i korisnom učinku. Za politiku nije potreban dar; za politiku je neophodna volja. Politikom može da se bavi svako ko voli vlast. Književnošću samo onaj ko ima dar.

KRAJ