FELJTON - U SVAKOM JUNAKU VIDEO JE SVOJ NAROD: Srpska književnost još nije izrazila karakter našeg naroda

Ja sam, najčešće, popravljao Srbe i projektovao ih po svojim modelima; imao sam iluziju da ih mogu literarnom fikcijom u duhu i duši menjati. Zato što sam ih sažaljevao. Bilo me stid da ružno govorim o čoveku i narodu koji pati, o ljudima koji me hrane, čuvaju, uvažavaju“. Pa si nastavio da se pravdaš: „A jedan čovek Srbin, toliko se svikao na patnju i bedu da i najmanje promene prima kao oslobođenje, spasenje, sreću. I ja sam, kao većina pisaca malih i neslobodnih naroda u svakom svom književnom junaku video – narod“. Kažem mu: Ne znam nijedan tvoj iskaz u kome se toliko i tako objašnjavaš. Ta tvoja samokritika, u izvesnom smislu, dovodi u pitanje mnoga tvoja, po opštem čitalačkom uverenju, dobra svojstva. Čak, možda, ugrožava i ugled koji imaš kao pisac sa najvećim tematskim rasponom u srpskoj književnosti HH veka...Volela bih da čujem tvoje mišljenje o ovom teškom zapisu, učinjenom, verovatno, u tvojim nesanicama i neraspoloženju...

– Zapis koji si citirala nije sačinjen u mojoj depresiji, iako svojim smislom može da izazove i kolektivno neraspoloženje. Da konkretnije odgovorim, da ubedljivije razmišljam o tom složenom problemu, moram najpre da relativišem pojam „srpski karakter“. To znači da ljudsku prirodu specifikujem na etnička i nacionalna svojstva, što je u našoj kulturi najtemeljnije, ali ne i dovoljno egzaktno i trajno, učinio antropolog i etnopsiholog Jovan Cvijić, a posle njega nastavljaš srpske etnopsihologije.

POSTOJE, nesumnjivo, neka opšta i varijabilna svojstva srpskog karaktera sazdanog tlom, istorijom, religijom i kulturom srpskog naroda. Ta opšta karakterna svojstva srpskog kolektiviteta i individualiteta, mislim da su najpotpunije izražene u narodnoj, epskoj i lirskoj pesmi, priči, izrekama. Ta „usmena“ književnost je najsvestranije popisala karakterna i mentalitetska svojstva srpskog naroda, dajući nekima i mitska značenja. Jer, naša „pismena“, „nova“, „moderna“ književnost, jedva da je stara jedno stoleće, ili, malo duže od jednog stoleća. A to je malo vremena, iako je ono bilo prepuno velikim istorijskim zbivanjima, da se potpunije, estetski izrazi „srpski karakter“ u njegovim bitnijim odlikama. Da se shvati i izrazi „srpska duša“, u onim osobenostima koje su velike književnosti – španska, ruska, emačka, francuska – izrazile dominantne tipove i dominantna svojstva ljudi njihovih jezika i njihovog tla, treba da se rodi veliki, genijalni pisac...

DRUGI objektivni momenat koji je ograničio domet srpske književne misli HH veka je dijasporični karakter srpske nacije. Srpski narod samo uslovno, okvirno, partikularno bivstvuje u jednoj državi pod istim društveno-političkim, kulturno-civilizacijskim i institucionalnim uslovnostima. Jezik, religija i narodni mitos jesu bitni, ali ne i dovoljni, ujedinjavajući činioci. Mi smo još uvek, duhovno i civilizacijski neintegrisan narod; ili, prisilno – neprijateljima integrisan narod. Zato je ubedljivije govoriti o srpskim karakterima, nego o srpskom karakteru. Jer, Srbin – Dalmatinac i Srbin – Vranjanac, Srbin – Crnogorac i Srbin – Bačvanin, Srbin – Krajišnik i Srbin – Moravac, Srbin – Piroćanac i Srbin – Hercegovac itd., Srbi su sa znatnim i značajnim razlikama u karakterno-mentalitetskom sklopu, poretku vrednosti, načinu življenja i običajima. Te različitosti čine srpsku književnost tipski, jezički i ambijentalno bogatom, bogatom, i zanimljivom.[...]

Nije slučajno da sam svoju zavičajnu geografiju u svojim romanima označio imaginantnim toponimima; nije slučajno što mi je Valjevo, a ne Kruševac, Beograd, a ne neki drugi grad, prostor mojih romana... Ako sam zapisao, i ti u to veruješ, da sam u svojim romanima „popravljao“ i „projektovao“ Srbe po svojim modelima činio sam to i zato što sam svojim životnim iskustvima, svojim proučavanjima druge polovine srpskog HIH i prve polovine HH veka, saznao da su postojali ljudi visokih duhovnih i moralnih vrlina kakvi su Katići, Vojvode Mišić i Putnik, posilni Dragutin, Aleksa Dačić, Gavrilo Stanković, Petar Bajević, Bogdan Dragović, Bora Pub, Sava Marić i druge. Ja lično nisam upoznao čoveka moralne snage Vukašina Katića i Gavrila Stankovića, na primer.

NI VOJVODA Mišić nije „stvarno takav“, kakvim sam ga prikazao, jer su se i njihova deca pobunila protiv Živojina Mišića, kakvog sam ga prikazao u “Vremenu smrti”. Ali, zar je postojao ozbiljan pisac koji nije „popravljao“ i „projektovao“ svoje književne junake po svojim idejama, modelima, filosofiji? Niti je moguća književna, romaneskna transpozicija bez tog subjektivisanja i poetizovanja, uopštavanja i uobličavanja, bez onog rusko-formalističkog „oneobičavanja“ ljudi i njihove realnosti u književno-estetskom izrazu. Ne služim se primerima iz velike književnosti zato što bi svaki takav dokaz bio tautološki dokaz. Istina je, kada je reč o mom književnom postupku, ja sam svagda težio i nekom služenju ljudskim vrlinama; u nekom filozofsko-prosvetiteljskom cilju, te vrline sam prisvojio, dodavao ih svojim „Srbima“, što bih sigurno činio i da sam Rumun ili Holanđanin, i sa svojim Rumunima i Holanđanima. Književne ličnosti u mojim romanima iz drugih nacija, skoro svi, osim onih u „Luksu“ i Kominterni, ljudi su i žene su sa jakim pozitivnim osobinama.

RUSIJA Tolstojeva i Rusija Dostojevskog – dve su Rusije. Srbi Crnjanskog i Bore Stankovića, nisu isti Srbi. I moja Srbija, nije jedina Srbija. Možda je moja Srbija, samo Srbijica, ili neka još manja Srbija ili samo jedan projekat, jedna predstava o Srbiji, što je najverovatnije. Ali, i takva Srbija ako je ubedljivo ispričana, znači da je postojala, da jeste Srbija, da će postojati takvi Srbi, kakve sam ja iskazao kao „prave“ i „najbolje“ one koje ljudi pamte kao uzore i tipove, što se dogodilo u svim kulturama u kojima je književna misao duhovna osnova. Da mom istorizmu i uvećanom „oneobičavanju“ književnih junaka dodam jednu, po mom mišljenju, bitnu pretpostavku, ja sam srpsku istoriju shvatao i tumačio kao moralnu borbu naroda. A moralna borba je osnova svake tragedije. Zato su i moji romani deskriptivne tragedije.

TA FORMULACIJA romana kao deskriptivne tragedije je zanimljiva za raspravu. I ja se u slučaju tvojih i mnogih drugih velikih nacionalnih romana srpske i svetske književnosti, slažem.

– Dobro. Ali ja bih još neku reč da kažem o Srbinu kao čoveku patnje. Narodi kao i ljudi imaju različita i preovlađujuća životna i istorijska iskustva. Srbi su narod kome je patnja najveće iskustvo. To iskustvo patnje, kao patničko ili paćeničko iskustvo, postalo je temelj životne filozofije Srba. Na iskustvu, saznavanju i razumevanju patnje, sazdan je poredak vrednosti, mere moći i nemoći, borenje i trpljenje, shvatanje smisla egzistencije, ljudske sreće i nesreće, lični i društveni moral. Sazdane su i poetike patnje u narodnoj, usmenoj, i u modernoj, personalnoj književnosti.

ESTETIKA PATNjE

NAROD ima i svoju estetiku patnje izraženu u rukotvorinama, tkaninama, vezu, ćilimarstvu, pesmi i igri, nadgrobnim spomenicima, grnčariji, čitavom folkloru... Patnja je prožela našu kolektivnu dušu, dala nam visinu i razmere čovečnosti i nečovečnosti. Mi smo narod – Jov. Ta jovovska duša u srpskom narodu oduvek me je najviše potresala. Preneo sam joj izraz. Nisam ubeđen da sam ga našao.

SUTRA: POLITIKA JE VRLO PROSTA DELATNOST