FELJTON - SPAS SAVESTI I DUŠE OD BRIONSKOG MONARHA: Sa „Galeba“ sišao opljačkan, prebijen i ponižen, bivši komunist zgađen na banalnost i kič

U tom mom unutrašnjem prelomu dva događaja su bila odlučujuća: put sa Titom u Afriku i poseta nacističkom logoru Dahau tri meseca posle Afrike. Dvomesečno putovanje sa Titom u Africi, „Galebom“, donelo mi je kapitalna saznanja: Titov ploveći dvor i on sam u svom hedonističkom transu i monarhističkoj inscenaciji, konačno su me ubedili da taj brionski i boljševički monarh i ne pomišlja na demokratski socijalizam i da je sloboda za njega buržoaska himera i inteligentska fraza.

„Na 'Galeb' sam stupio kao socijalist sa sumnjom i nadom, a sa 'Galeba' sam sišao opljačkan, prebijen i ponižen, bivši komunist zgađen na banalnost i kič plovećeg dvora brionskog monarha, admirala naše 'eskadrile mira'... Raselina u mojoj svesti i duši pukla je do mog dna. Takav odlazim kod prijatelja u Minhen, jugoslovenskog konzula, da mi pokaže Hitlerov Berghof i muzej u Dahau. Imao sam snažnu pobudu da proverim i nešto konkretno saznam o fašističkom zlu moga doba; da fašistički pakao poredim sa staljinističkim paklom. Nisam u toj radoznalosti imao jasan književni cilj.

Užasnuo me je Dahau i Hitlerova kuća sa bunkerom u Berghofu. Bio sam šokiran. Pred dahauvskim pećima, zagledan u ljudski pepeo u krematorijumu, doživeo sam pravi nervni slom. Obuzela me drhtavica koja me danima nije napuštala. I plač. Plač nad čovekom. Za čovekom. Od čoveka. Jedva sam se tako slomljen vratio kući. Od tih saznanja o nacističkom paklu obuzelo me je dubinsko, jezno nespokojstvo.

NIČE  je u pravu: 'Bog je mrtav!' I Malro je u pravu: 'I čovek je mrtav'. Šta sam ja i šta ću sa sobom? Sva su mi se velika pitanja afektivno postavila. Ni na jedno nisam imao odgovor koji budi i podstiče nadu u smisao mog daljeg intelektualnog angažovanja u okviru postojećeg poretka i sveta. Taj okvir istorije i stvarnosti epohe, nije bio ljuska jajeta čijim se prokljucavanjem staje na vlastite noge i kreće u slobodu. Izlazak iz partijskog stroja pad je u samoću žigosanih, u prokletsvo odbačenih, u kal izdaje...

Odavno je u istoriji na našem tlu, u ovom dobu i komunističkom poretku, najsurovije ukinuta alternativa bivstvovanja van kolektiva; postoji samo ili – ili; mora se biti s nama, to jest s njima, ili protiv njih, to jest sebe. Prelaz u drugi tabor, u 'slobodni svet' u kome su, najverovatnije, privremeno ugašeni krematorijumi, u svet egoizma i licemerja – nije mi obećavao spasenje. A ja nisam pristajao na poraz, niti na ulogu žrtve; nisam hteo da budem poraženik i žrtva, iako sam bio u pepelu do guše. Stao sam da se mučim za istine o čoveku, o svetu, i na tim istinama za novu nadu. Put ka nadi video sam u stvaranju novog; u stvaranju nove knjige, s novim sadržajem.

„DEOBE“ koje sam objavio 1961. godine, iako su mi ostvarile jednu katarzu, oslobodile me od ilegalske more u bratoubilačkom i građanskom ratu, spasle mi savest i dušu od nekih kolektivnih krivica u istorijskim nesrećama na našem tlu 1941–1945. godine, nisu mi donele i trajnije spokojstvo, svejedno što su zadobile mnoge čitaoce i donele mi veliki književni uspeh. Za 'Deobama', nezavisno od plovidbe 'Galebom', i posle Dahaua, u meni je nastajala neka mučnina od samog postojanja, koju sam teško podnosio.

Moja potraga za dubinskim, psihološko-moralnim, socijalnim i istorijskim motivacijama kontrarevolucije u Srbiji, traženje granica ljudskim moćima činjenja zla svojima i sebi, moji napori za uviđanje kompleksnih uzroka ljudskoga pada, moralnog pada znatnog dela srpskog naroda pod okupacijom, sa opštim saznanjima o bestijalnim zlima koje su počinili ljudi 'prosvećene Evrope' u 20. veku, sa saznanjima o izrođavanju socijalizma u Rusiji u mračnu tiraniju i logorašku zemlju, što je predstavljalo poraz najveće nade naše epohe, kao pisac našao sam se u bespuću.

Bio sam dugo, dugo rezigniran i zgađen svojom ideološkom ambivalencijom. Raskidao sam se između verničke pripadnosti idealu i žudnji za oslobođenjem od svih dogmi, ideoloških mitova i predrasuda, između odanosti mladosti, starim drugovima, generaciji, narodu koji sam zavodio u svoju veru, ali i lagodnog konformizma u kome sam živeo i strasne žudnje za ličnom nezavisnošću, intelektualnom slobodom i samostalnošću... Nisam se lako odricao svoje prometejske vere. Nisam pristajao na službu nikome, nisam se lako odricao vere da je svet, da su ljudi nedostojni prometejske žrtve. Tražio sam se. Raspremao sam se od zabluda; čitao, razmišljao...

ONDA mi se ukazala želja da svoj doživljaj ljudske situacije svoga doba, nekako, na novi način iskažem. Imao sam sve uporniju potrebu da napišem knjigu u kojoj bi postavljao faustovska pitanja naše epohe. A nije bilo slobode da to učinim u romanesknom obliku kojim sam se do tada bavio; niti mi se ta tema smeštala u integralni roman koji sam skicirao i imao nameru da pišem motivisan estetičkim razlozima. Najpre, s tom 'modernističkom' ambicijom da za svaku svoju temu i motiv tražim novi oblik, dugo sam se mučio ideajama 'integralnog romana', u čijoj bi dramskoj radnji, dakle, u imaginativni sadržaj romaneskne strukture bio ugrađen sav moj objektivni i subjektivni svet saznavan u samom radnom procesu... Te ideje sam ispisivao bez izgleda na konačnu tačku. I na toj građi, na neostvarenosti 'integralnog romana', nastajala je `Bajka`“.

NAPOMINjEM da ovaj zapis nije fragment. Nedovršen je, čini mi se, zato što je pisac očigledno morao da zastane pred teškoćama objektivizacije vlastite poetike i pred složenošću "Bajke" koja je njegova najličnija, ali i najzamagljenija knjiga. „Sećanjem sebe“ u vremenu pisanja Bajke, Dobrica Ćosić je zapravo iskazao samo socijalno-istorijski i lično-psihološki okvir „objektivne“ slike sveta svog romana, ne ulazeći u njenu iracionalnu osnovu i tamu motivacijskih poriva kojih pisac najčešće postaje svestan naknadno.

 Ali ovaj zapis potvrđuje moje uviđanje, proisteklo iz rada na priređivanju četiri knjige „Piščevih zapisa 1951--1993“, koje se odnosi na sliku sveta njegovog celokupnog književnog dela čija se osobenost iskazala i u izrazito dinamičnom i korelativnom odnosu sa njegovim političkim i intelektualnim angažmanom krajem sedme decenije u 20. veku. Shodno tom uvidu može se i tvrditi da je Ćosićeva kritika nacionalne politike Saveza komunista na 14. plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, juna 1968, u kojoj je na partijskom forumu govorio o dalekosežnim posledicama dezintegracionih nacionalističkih procesa u tadašnjoj Jugoslaviji, bila u stvari samo javna politička objava raskida sa Komunističkom partijom posle koje je počeo njegov otvoreni opozicioni angažman.

SUTRA: MASKIRANI STALjINISTIČKI METODI U GUŠENjU SLOBODE