FELJTON - MASKIRANI STALJINISTIČKI METODI U GUŠENJU SLOBODE: „Integralni roman“ bio je, zapravo, romansijerska utopija Dobrice Ćosića

Subjektivni značaj koji roman „Bajka“  ima za svog pisca činjenica je od velikog značaja za poetiku Dobrice Ćosića, posebno u ravni slike sveta njegovog celokupnog romanesknog opusa. U ovom romanu već na početku sedme decenije, a ne u političim tekstovima na njenom kraju, bio je transponovano iskazan, dakle i obznanjen, završetak procesa idejne evolucije njenog pisca od partizana i komuniste ka slobodnom, kritičkom intelektualcu, budućem najaktivnijem opozicionaru i disidentu na jugoslovenskom prostoru do kraja postojanja Jugoslavije, ali i piscu romana „Vreme smrti“, „Vreme zla“ i „Vreme vlasti“ – romana koje nije mogao da napiše pisac zarobljen komunističkom ideologijom 20. veka, ali ni himerama o evropskom humanizmu.

Potrebno je da opširnije razjasnim famozni i neostvareni „integralni roman“ koji je moj otac nekoliko puta spomenuo govoreći o romanima „Deobe“ i „Bajka“. „Integralni roman“ bio je, zapravo, romansijerska utopija Dobrice Ćosića koja ga je obuzimala u vremenu modernističkih novatorskih ambicija u šestoj deceniji 20. veka. Kao romansijersku ambiciju i „stvaralački imperativ“ Ćosić ga je u svojim dnevničkim beleškama često pominjao kao novu formu u kojoj bi bilo ostvareno umnožavanje nekoliko slojeva romaneskne strukture i to postupkom uvođenja više vremena i više tipova realnosti.

Najznačajnija novina bi bila da glavni protagonist romana među klasičnim likovima bude sam pisac, tj. njegova dokumentovana fakticitetna realnost, dok bi u prikazu duhovno-psihološke i istorijske realnosti njegovog doba bili ravnopravno inkorporirani fikcijski slojevi i svet iz „imaginarne biblioteke“ – znameniti likovi svetske književnosti.

U STVARI, u liku pisca - stvarnog Dobrice Ćosića - bilo bi objedinjeno više realnosti i to postupkom opisivanja samog procesa njihovog oblikovanja, a tri vremenske ravni: prošla, sadašnja i buduća, slile bi se u jednu – sadašnju. Ukoliko je za „integralni roman“ pojava pisca kao junaka protagoniste konstruktivna romaneskna dominanta, čini mi se da je odgonetanje junaka – snevača snova u "Bajci" koji na dnu reke razgovara sa moravskim đavolom Anđamom, jedno od najznačajnijih značenjskih struktura za interpretaciju Ćosićeve antiutopije. U tom kontekstu i autobiografski zapis o psihološkom i duhovnom stanju pisca Dobrice Ćosića, koje je prethodilo i po njegovim rečima odredilo faustovsku prirodu teme romana "Bajka", može da ima smisao relevantnog putokaza u tumačenju ovog romana.
O romanu "Bajka" nije mnogo pisano. Ocenjen je od strane kritičara kao alegorijski roman bez prethodnika u modernoj srpskoj književnosti, u kome su tematizovani odgovori na filozofska i egzistencijalna pitanja savremene epohe i čovekove sudbine u njoj. Takav roman, po temi i formi nov i neočekivan u Ćosićevom romanesknom razvoju, donosio je još jednu novinu u njegovoj poetici – izraziti redukcionizam u jezičkom iskazu. Očigledno, snovi u kojima je ponirao kroz krugove pakla istorije 20. veka i pad na njegovo dno, iskristalisali su u piscu značaj racionalne spoznaje i njenog adekvatnog iskaza. U opisu sveta Muzeuma, Kamonije i Razistorije zapaža se odsustvo metafora koje su do ovog romana predstavljale imanentno sredstvo Ćosićevog poetskog govora i dominirale u jeziku romana "Koreni" i "Deobe". I sam autor mi je potvrdio da je redukcija poetskog govora u „Bajci“ bila konceptualna i dao mi potpunije razjašnjenje koje, smatram, ima i širi autopoetički značaj:

- TVOJ  uvid da je redukcija poetskog govora u "Bajci" konceptualna je tačan. Za fikcijsku realnost „Bajke“ morao sam imati i nov govor, novu leksiku. Smišljao sam nove reči i nove pojmove za imaginativne sadržaje i smisaone poruke teksta. Čini mi se, neki pojmovi i reči, kao „razistorija“ imaju trajno značenje u našem jeziku i mišljenju. A svako poglavlje ima svoj jezik. „Na dnu reke“, „Muzeum“, „Kamonija“, „Razistorija“, razlikuju se, smatram, i po jeziku, sintaksi, stilu. Iskreno i neskromno da kažem: mene jezik više nije najviše mučio u pisanju romana. Kada sam imao šta da kažem, imao sam i reči za taj sadržaj. Razume se, između „nečeg“ što želi da se izrazi i reči koje borave u našem pamćenju i čekaju impuls da izlete iz tmine, postoji uzajamnost: sadržina, ideja, predstava – pronađu svoj jezik, svoje rečenice i rečenice koje istkaju tekst, a ponekad i sama reč koja se pamti ili pročita, pokrene misao i maštu da se ispuni sadržinom koju uspostavlja sama priča, ideja vodilja pripovedanja. Taj interakcijski odnos dva duhovna materijala – jezika i sadržine pripovedanja – vrlo je složen; on se kao stvaralački proces zbiva „nesvesno“ ili, možda, i nadsvesno. Reči imaju neku kohezionu energiju koja ih spaja u rečenički sklop, one se privlače ili odbijaju. Zato treba uporno i dugo raditi, to jest ćutati, čekati odgovarajuću reč, ili ih ispisivati dok se one ne nađu i međusobno ne usklade. Otud je meni prva reč u romanu bila od odlučujućeg značaja. Ona je matica iz koje se roje buduće reči i njihovi smisaoni nizovi rečenica. "Bajci" su ideje rađale reči, ali su i reči rađale ideje i sadržine pripovedanja.

KAO čitaoca  „Bajke“ i njenog tumača u pokušaju najsnažnije me je zaokupljao smisao poglavlja „Razistorija“ koje nije bilo posebno zapaženo od strane savremenih čitalaca i kritičara. U centru njihove pažnje bila su poglavlja „Pepeo“ - kao alegorijski iskaz sveta u kome su sve vrednosti poreknute i „Muzeum“– kao iskaz logorskog karaktera epohe 20. veka, zbog čega je „Bajka“ i čitana kao gorka satira oba vida totalitarizma - nacističkog i komunističkog. Zagledani u stvarnost titoističkog poretka jugoslovenskog samoupravnog socijalizma i gorčinu zamaskiranih staljinističkih metoda u gušenju slobode misli i delovanja, kritičari Ćosićevog romana su u „Bajci“ pročitali smisao i značaj pobune protiv svakog oblika totalitarizma, pri čemu im je umakao drugi – vizionarski smisao romana: „Razistorija“ je samo četvrt veka po objavljivanju "Bajke" započela svoje poostvarenje. Od osamdesetih godina, i dalje, svet se kreće „razistorijski“, ide ka svojoj „bilosti“. Razistorijski proces obuhvatio je sve državno-političke tvorevine i poretke stvorene Prvim i Drugim svetskim ratom na tlu Balkana, Evrope, Sovjetskog Saveza, Bliskog i Srednjeg istoka... Knjige o tom procesu danas pune biblioteke, arhive, kompjuterske banke podataka. Dobrica Ćosić je u romanu „Bajka“ predvideo to opšte revizibilno kretanje istorije, a u njemu i razistorijska rušenja istorijskih napora i dostignuća srpskog naroda.

STALNO OBNAVLjANjE

LAJTMOTIV "Bajke", odnosno Anđame, preuzeo je pisac za svoje celokupno buduće ponašanje u javnom životu. U permanentnosti nade, u njenom ponavljanju ... i stalnom obnavljanju, Dobrica Ćosić je formulisao svoj lični imperativ odanosti principu akcije, ali i odgovornosti za nju. Taj imperativ će zastupati u svom sveukupnom delovanju od "Bajke" do kraja svog života i u toj činjenici potvrđuje se piščevo autopoetičko određenje da je to njegova "najličnija knjiga" .

SUTRA: VELIKE ZAMISLI POKREĆU U NAMA VELIKE DOGAĐAJE