FELJTON - PODVALE SU IMALE PRIVID PROGRESA: Šesta decenija je bila decenija organizovanja zavera i razočaranja

Potrebu da pominje "Bajku" i pridaje joj značaj nisam više tumačila samo kao artificijelno motivisan poriv da iznenadi sagovornika ili da u izvesnom smislu roditeteljski motivisan sam ukazuje na vrline svog ni hvaljenog, ni osporavanog, najjednostavnije okarakterisano – neprimećenog dela. „Vreme smrti“ bacilo je još dublju senku na „Bajku“, ali ni slava koju mu je doneo taj roman nije u njemu izbrisala potrebu da u razgovoru pominje „Bajku“ – jedinu među njegovim romanima koja ga je motivisala i da „razjašnjava“/objašnjava njen smisao i značaj.

Ja sam, takođe, imala naglašenije ličan odnos prema toj knjizi i zbog činjenice da je bila posvećena Oskaru Daviču koji mi je na rođenju poklonio ime. A ta posveta imala je istoriju kompleksniju od uobičajene forme obznanjivanja bliskosti, uvažavanja, zahvalnosti... Sasvim neuobičajeno za njegovu tolerantnu prirodu, moj otac je posle dramatičnog prekida prijateljstva sa Davičom 1966, u sledećem izdanju „Bajke“ izostavio posvetu, da bi je posle Davičove smrti ponovo upisao 2000. i na moj zahtev taj postupak razjasnio u zapisu o Daviču decembra 2000, koji sam pod naslovom „Oskar Davičo – veliki pesnik u vremenu velike obmane“ uvrstila u knjigu „Prijatelji“ ("Narodna knjiga", Beograd 2005.).

RADEĆI na priređivanju rukopisa svog oca, u dnevničkim beleškama sam naišla na zapise o „Bajci“ koji nisu bili na uobičajeni način „dnevnički“ i asocijativno neobavezni, ni ispovedni, već su ličili na tekst koji je imao spoljašnji povod. Raspitavši se o prirodi tih beležaka saznala sam da je u njima skicirao predgovor od kojeg je odustao, a bio je namenjen za "Bigzovo" izdanje „Bajke“, 1984. godine. Ovaj autobiografski zapis, dakle, nije autopoetika „Bajke“ i nije jedini Ćosićev tekst o "Bajci" u njegovim dnevničkim beleškama. Međutim, udaljenost od prvog izdanja „Bajke“, 1965. godine – duga skoro pola stoleća, koherentnost teksta i mišljenje pisca da ga je pisao sa uverenjem da iskazuje svoju istinu o sebi i svetu koja je prethodila romanu koji sam nazvala „Bajka“, motivisali su me da ga u vidu zapisa prvi put objavim uz izdanje Srpske književne zadruge, 2010. godine.

„U ŽIVOTU moje generacije, one koja je vodila narodnooslobodilačku borbu i pobedila u partizanskoj revoluciji, mislim da je bila prelomna šesta decenija. Ja sam je tako doživeo. Po mnogo čemu ta šesta decenija idejno i moralno je složenija od one prethodne koja je započela četrdeset osmom. Četrdesetosma je bila svetsko-istorijski čin s kojim je Jugoslavija stupila na pozornicu sveta... Jugoslavija je Staljinovim napadom 1948. godine postala zemlja i država sa značajem koji je bio neadekvatan jednoj maloj, siromašnoj, neprosvećenoj zemlji, koja pred silnikom iz Kremlja može da isturi samo srce i gole pesnice. Hrabrost i prkos...

Dostojanstvo i istinu. Sve su to vrednosti koje ne impresioniraju veliki svet; to su vrline, ako se i primete, kojima se retko ko divi. Ali 1948–1953.  svet je bio podeljen i u podeli sa rovovima zauzeo borbene pozicije započevši hladni rat koji će u istoriji sveta imati, možda, univerzalnije i dugotrajnije posledice no Drugi svetski rat. Mi, Jugoslavija, u prvoj deceniji hladnog rata, bili smo pravo svetsko čudo: posle Hitlera i Staljinu smo rekli – Ne! A to „Ne“ mnogo je smetalo silniku iz Kremlja i dosta koristilo Zapadu i „slobodnom svetu“. Ime naše zemlje često je bilo u novinskim naslovima; Tito i Jugoslavija postali su simbol otpora i prkosa i onim najvećim i najopasnijim. U našu patriotsku i revolucionarnu svest ulivalo se divljenje antikomunističkog Zapada, pa je i svaki mali čovek Jugoslavije i pred sobom i pred drugima postao mnogo veći no što je u stvarnosti bio. Nas je razastrala nacionalna, jugoslovenska taština. Naš skorojevićski mentalitet postajao je svetsko-skorojevićevski. Tito ga je spektakularno oličavao u svemu.

A ŠESTA  decenija je nespektakularna i nepatetična; ona je tiho i ponorno, ali odlučujuće delovanje na istorijski ishod četrdeset osme. I sudbine države Jugoslavije. Peta decenija je bila decenija borbe; šesta decenija je bila decenija organizovanja zavera, podvala i razočaranja. Ako su u petoj deceniji dominirali hrabri i jasni, u šestoj su vladali vešti i podmukli. U otporu Staljinu i Kominformu, ma koliko je taj otpor psihološki i moralno bio težak, politički rizičan i neizvestan za nas komuniste, osobito u prve dve godine od sukoba, po mom osećanju mi smo bili idejno neuporedivo jedinstveniji nego u vremenu ideoloških i moralnih opredeljivanja na jugoslovenskom prostoru od 1961. do 1971. godine. Revolucionarni zanos i utopijski san o srećnoj budućnosti tiho, ali odlučno je slaman entropijom čitavog društvenog organizma i banalnom svakodnevicom koju su tehničari vlasti uspostavljali organizacijom „samoupravnog socijalizma“ i sve višim standardom i sitnim liberalizmom koji su nas korumpirali, „nove ljude“ pretvorili u „obične ljude“, pohlepne na sva uživanja i sve socijalne poroke.

SVE SAM ubeđeniji da su društveni ishodi jugoslovenske revolucije odlučeni u šestoj deceniji, a ne 1948. godine, kako se verovalo do krize jugoslovenskog društva krajem sedme decenije. Ako to nije i objektivna istina, ona je moja lična, iskustvena istina. Moj doživljaj tog vremena. Tada se sve prelamalo u nama i oko nas. I to u temeljima, u dubini države i ljudi; ono pojavno i novo dobijalo je lažna imena. Ideološko licemerje je proželo sav javan govor. Sve je postalo laž. Svi su ciljevi bili lažno označeni. Podvale su imale privid progresa. Duše revolucionara su brzo trulile ili se preobražavale u duše varalica. U šestoj deceniji svi su opšti jugoslovenski ciljevi preoblikovani u partikularne ciljeve; ona revolucionarna, antistaljinistička mobilnost, zanos i polet, konačno se smiruje i gasi, taloži u konformizmu ili sliva u nacionalizme zapadnih republika...

ZAPOČELE su nove deobe: nacionalne, socijalne, ideološke; izgradnja samoupravnog socijalizma obznanjivala se kao izgradnja autarhičnih, nacionalističkih država na kominternovskoj ideološkoj osnovi – nacionalističkoj i antisrpskoj. Obelodanjivala su se sva politička pritvorstva i moralne hipokrizije komunističkih prvaka; maske su padale sa svih zamaskiranih; kralj je, očigledno, bio go, ali mi to svi nismo hteli da vidimo. Onaj ko je video – zažmurio je; neko je posumnjao u svoje oči; neko je rekao: „Pa go kralj je lepši!“; neko je počeo da pati; neko je odlučio samo da gleda svoja posla. Malo je onih koji su počeli da šapuću istinu. Među njima bio sam i ja. Ali najpre sam želeo da zagledam u sebe i vidim: šta sam sada ja? To inventarisanje sebe u početku je bilo samo porazno. A potom, jer praznine nema u živom stvoru, nastajalo je nešto drugo i novo.

SUTRA: SPAS SAVESTI I DUŠE OD BRIONSKOG MONARHA